Вести, 28. 6. 2023, Срби однели победу мира: Помен на војничком гробљу Лукенвалде

Помен на војничком гробљу Лукенвалде из Другог светског рата Фото: Вести, Б. Ђорђевић

Као и сваке године, пред Видовдан, служен је помен на војничком гробљу из Другог светског рата у Лукнвалдеу, где је у суровим условима радног логора страдало и 60 припадника Југословенске војске.

Српска православна Црквена општина Берлин, непосредно после пада Берлинског зида, открила је ово, до тада запуштено гробље, и уз велики ангажман верника дала му изглед какав доликује једном меморијалном комплексу. На одржавању поште се знатно се ангажовала и општина Лукенвалде. На позив Српске православне цркве, наши људи окупили су се да одају помен жртвама овог радног логора.

Поред протојереја ставрофора Драгана Секулића, присуствовали су саветник Амбасаде Републике Србије у Немачкој Иво Војводић са супругом, пуковник Ненад Милојевић, изасланик одбране, Предраг Ђокић, саветник Амбасаде Босне и Херцеговине, Елизабет Херцог вон дер Хајде, градоначелница Лукенвалдеа и поштоваоци српских жртава, пре свега наши земљаци који живе у Берлину. После помена говорили су прота Секулић, Иво Војводић и Елизабет Херцог вон дер Хајде.

Протојереј ставрофор Драган Секулић истакао је да је ово свето место за Србе.

– Ово је место где су наши људи присилно доведени и овде су испустили своје душе после живота у веома тешким условима. На овом месту првобитно су биле бараке, у којима су били смештени, а касније, руске касарне. У време Другог светског рата ту је био радни логор у коме су људи умирали, најчешће од заразних болести и глади. Међу заробљенима били су Италијани и Французи, чији су посмртни остаци пренети у њихове земље, као и Руси којих је било око 2.000.

За ову прилику прота Секулић је прочитао беседу евангелистичког свештеника Фридриха Гризендорфа, дворског свештеника немачког цара Вилхелма Другог. Гризендорф је свештеничку службу завршио у селу Еверсбург код Оснабрика и беседу пред одлазак у пензију, посветио је нашем народу. У њој је истакао да су у Другом светском рату, војну победу однели Руси, Американци и Енглези, али једну лепшу победу, победу душе, срца, мира и хришћанске љубави, однели су Срби. У проповеди свештеника Гризендорфа даље се наводи:

„Они су поднели велике жртве, током немачке окупације и истовремено трпели нападе Арнаута, усташа, Италијана, Мађара и Бугара. Припадници елите ове нације присилно су доведени у Немачку, у околину Оснабрика, око 5.000 и суровим третманом у логору сведени су на живе костуре који су једва могли да ходају. Ми смо знали шта су доживели од наших окупаторских војски у оба светска рата, и стрепели од њихове освете, кад се ослободе из логора. Насупрот нашим стрепњама Срби су се према нама и нашој деци понашали изузетно хумано, и тек-тада нам је било јасно зашто је, највећи немачки песник Гете, учио српски и зашто је последња Бизмаркова реч на самртној постељи била “Србија”. Српска победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе, и такву победу могли су извојевати само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким песмама, које је наш Гете толико волео”.

Иво Војводић је, захваливши граду Лукенвалде на бризи о гробљу и спомен-обележју, истакао важност неговања културе сећања на настрадале у најсуровијем рату у људској историји.

– Реч је и о својеврсном подсетнику о томе какве патње рат доноси народима и колико је важно да се боримо за мир. Видовдан је посебан дан за српски народ, дан који му је често доносио тугу, али и веру и наду у бољу будућност – истакао је Војводић.

Елизабет Херцог фон дер Хајде, градоначелница Лукенвалдеа је истакла значај гробља за културу сећања, нагласивши да су градске власти посебно посвећене бризи о њему.

После обраћања положени су венци, а међу окупљеним земљацима било је оних који долазе годинама, док су неки дошли први пут.

Беседа у музеју

– Раније смо овде читали беседу нашег свештеника проте Драгомира Ћирића из ваљевског краја, који је такође овде био заточен и ту беседу читао је овде заробљеницима у време часног поста. Успео је да преживи заробљеништво, врати се у отаџбину и настави службу. Стицајем околности, упознао сам га у време кад нисам ни помишљао да ћу служити у Берлину. Прота Ћирић је до краја живота носио метални крст, на који му је, током боравка у логору, неко угравирао натпис Лукенвалде. Његова беседа је преведена на немачки и превод је поклоњен локалном музеју у Лукенвалдеу.

Хвала и Немцима

Прва посета овом меморијалном комплексу, оставила је дубок утисак на Живорада Јанковића:

– Скоро две године живим у Берлину и први пут сам на овом гробљу за које сам чуо прошле године кад се ишло на помен. Тад сам добио позив, али нисам био у могућности да дођем, и драго ми што сам сада дошао. Раније нисам био упознат са тим да постоје нека обележја која се односе на наше људе у Другом светском рату, иако сам знао да их је доста било у логорима. Управо сам чуо да пре више година ово гробље уопште није било уређено, а сада је један прелеп меморијални парк, и за сваку је похвалу да се и град Лукенвалде о томе брине. Ја сам из села Пауне код Ваљева, а дошавши у Берлин први пут, у цркви сам видео икону нашег владике Николаја, који је такође из ваљевског краја, из Лелића, па ми је то био неки знак да ту треба и да останем, иако сам планирао да идем у Франкфурт. У Берлину имамо веома добру српску заједницу и преко цркве, која нас свуда у свету уједињује, упознао сам пуно наших људи.

Историја нам је путоказ

Др Душан Јовић није хтео да пропусти прилику да ово српско војничко гробље посети на дан када се одржава помен:

– Овде сам други пут. Меморијални објекат је веома лепо урађен, а наша црквена заједница овде држи помен редовно од 1990. године. Важно је да се сваки пут овде окупимо, не само због наших жртава, него и због наше историје, коју треба што боље да разумемо, јер је повезана и са нашом садашњошћу и са нашом будућношћу. За гробље сам први пут чуо ове године у марту, иако сам у Берлину већ десетак година. По струци сам лекар специјалиста за интерну медицину, дошао сам из Лесковца. Упознао сам пуно наших људи, приватно, преко посла, и код нас у цркви. Драго ми је да срећем наше људе са свих страна, разних професија. Сви они воле Србију и имамо заиста лепу заједницу у Берлину. Не искључујем могућност да се ускоро вратим и наставим рад у Србији због понуде великог броја радних места и размишљам о Лесковцу, Краљеву или Врњачкој Бањи.

Сваке године све боље уређено

Бајкер Марко Тришић, овог викенда, волан градског аутобуса заменио је својим снажним двоточкашем и заједно са пријатељима Гораном Ђукићем и Симеоном Секулићем, на моторима, упутио се да ода почаст и српским војницима и присуствује помену у Лукенвалдеу шездесетак километара јужно од Берлина.

– У Берлину сам већ 13 година, а дошао сам из села Падеж код Крушевца. За меморијално гробље у Лукенвалдеу сам чуо пре десетак година. Долазио сам овде са породицом и у време када се није одржавао помен, јер је ово значајно место за нас. Сада сам овде већ трећи или четврти пут. Када сам био први пут, није све било довољно очишћено, чак је било тешко прочитати имена на споменицима. Од тада, пуно се урадило и меморијални комплекс је сваке године све боље уређен. Сада изгледа много лепше, боље и све је организованије – каже Марко.

Он је у Берлину 13 година где живи са супругом Аном, која је још као дете са родитељима из околине Крушевца дошла у Берлин, и ћеркицом Иваном, која управо пуни 10 година.

– Настојим да нам ћерка што боље прича српски, а и данас сам јој поклонио једну књигу на ћирилици. Већ осам година возим градски аутобус, претежно у јужном делу града. Посао је све напорнији, због недостатка колега, а и путници су више фрустрирани него раније, па често долази до напетих ситуација у комуникацији са путницима.

Б. Ђорђевић – Вести