Вести, 6-8. 4. 2024, 25 година од почетка битке на Кошарама: Српски Термопили – На Ускрс горели небо и земља

1999: Кошаре Фото: снимак екрана, Вести

Несаломив морал: Граничари су одбили безброј атака терориста ОВК

Једна од највећих битака српске војске у новијој историји – битка на Кошарама почела је 9. априла и трајала је све до 14. јуна те 1999. године. Многи су јој дали име Српски Термопили.

На обронцима Проклетија, готово на врху Јуничке планине, на самој граници Албаније и Косова и Метохије одвијала се епска, неравноправна борба у којој је сваки дан био филмска прича за себе.

Само у првих 48 часова група од 120 граничара, махом голобрадих војника на редовном одслужењу војног рока успела је да задржи положаје иако су против себе имали више хиљада припадника тзв. ОВК, као и непрекидну артиљеријску паљбу Војске Албаније и НАТО.

Заједно са припадницима других јединица које су им се убрзо прикључиле држали су непријатеља ван граница Србије све до 14. јуна, чак и након што је у Куманову потписан Војно-технички споразум и донета Резолуција 1244 Савета безбедности УН о повлачењу српских снага безбедности са простора Косова и Метохије.

Поводом 25 година од почетка битке на Кошарама, за “Вести” говоре адмирал у пензији Бошко Антић, коаутор књиге “Кошаре и Паштрик – Српски Термопили” и потпуковник Драгутин Димчевски, заменик команданта 53. граничног батаљона и ратни командант карауле Кошаре и аутор књиге “Крвава граница”, потресног ратног дневника који сликовито описује све детаље ове битке.

Адмирал у пензији Бошко Антић истиче да је битка на Кошарама ушла у историју ратовања доказујући да “бој не бије свијетло оружје, већ срце у јунака”, односно да између преимућства у људству и техници, на бојном пољу побеђују храброст и љубав према сопственој земљи.

Због тога, тврди Антић, битка на Кошарама, а затим и она на Паштрику с правом могу да се упореде са одбраном Спартанаца у Термопилима.

– Током свих 67 дана вођене су драматичне, даноноћне борбе у којима су учествовали припадници 53. граничног батаљона, 125. моторизоване бригаде, делови петог и 52. батаљона Војне полиције, припадници 72. специјалне бригаде и чета 63. падобранске бригаде. У надчовечанској борби, често “прса у прса” погинуло је 108 бранилаца. Вечна им слава – истиче Антић.

Потпуковник Драгутин Димчевски истиче да сећања на Кошаре никада не могу да избледе.

– Ни данас после 25 година сећања не бледе и никада не могу да избледе. Ни код мене, ни код мојих сабораца. Ми и данас водимо битку за Кошаре како би истина изашла на видело, јер се појављује велики број лажних бораца и команданта, свако снима филмове, пише књиге на основу неистине, а стварних учесника који су 67 дана били на Кошарама, нема нигде – каже потпуковник Димчевски.

Артиљеријски удари

Адмирал Бошко Антић каже да је командант 125. моторизоване бригаде, пуковник Драган Живановић, који је командовао одбрамбеним бојем на Кошарама, у 5.15, 9. априла, реферисао команданту Приштинског корпуса, генералу Владимиру Лазаревићу да је у четири сата, са територије Албаније, из правца Тропоје, отпочео напад копнених снага коме је претходила јака артиљеријска припрема од стране Оружаних снага Албаније и да су артиљеријску ватру наводили хеликоптери НАТО.

– Јака артиљеријска припрема прво је почела по рејону карауле Морина, у три, и трајала је до четири сата тог јутра. За то време, у рејону карауле Кошаре ватра је отварана повремено, због чега су јединице 53. граничног батаљона и Борбене групе 3 из 125. моторизоване бригаде одмах поселе положаје за одбрану – прича адмирал Антић.

Херојство за историју

Адмирал Антић и потпуковник Димчевски истичу да сваки од 108 погинулих у одбрани Кошара треба да се посматра као неко ко је вечно задужио Србију. Објашњавају да је током одбране Кошара било херојских дела, али да је неумесно да издвајају само нека, јер слава, истичу, припада свима који су тада били на бранику отаџбине.

– Током 78 дана агресије, 53. гранични батаљон имао је 16 погинулих бораца, од чега једног официра, двојицу подофицира, једног војног обвезника и 12 војника на одслужењу војног рока, младића од 18 до 20 година старости. У том периоду на нивоу батаљона рањено је 67 бораца, од чега два официра, пет подофицира, 10 војних обвезника и 50 војника на одслужењу војног рока – каже Димчевски.

Кошаре, мапа Фото: Фонд стратешке културе

На Ускрс горели небо и земља

Бесмртна стража: У одбрани Кошара погинуло 108 хероја

Адмирал у пензији Бошко Антић, дугогодишњи начелник Школе националне одбране, истиче да је битка на Кошарама, кодног назива операција “Стрела”, била покушај копнене инвазије НАТО.

– Када агресор није остварио свој план да, како је тврдио, уништи за 72 сата Војску Југославије, био је приморан да крене у ваздушно-копнену битку, познату као “Стрела”. Ова операција је изведена у две етапе: прва, покушајем продора преко Морине и Кошара према Ђаковици, одакле би дејства пренео према Пећи, превоју Троја и Призрену; друга, преко Паштрика и долином Белог Дрима ка Призрену, одакле би дејства пренео према Сувој Реци, Ораховцу и Ђаковици – каже Антић.

Били смо спремни

Наглашава да је Генералштаб ВЈ и пре 24. марта 1999. имао више припремљених могућих сценарија напада НАТО и да је покушај инвазије преко Кошара и Паштрика био један од њих.

– Та варијанта детаљно је разрађена у Школи националне одбране на Командноштабној ратној игри “Обука ’97”. Процена да би агресија могла уследити на овај начин била је исправна.

Очекивало се да ће главни правац бити на тзв. Бакалијевом путу, који од карауле Морина води ка Ђаковици. Када је, након рата у Генералштабу направљена детаљна анализа установљено је да смо у чак 85 одсто случајева тачно предвидели њихове војне ударе – открива Антић.

Битка на Кошарама почела је 9. априла 1999. на граници Србије и Албаније и фронту између караула Кошаре и Морина.

Потпуковник Драгутин Димчевски каже да је готово немогуће да издвоји најдраматичније догађаје зато што су се током тих 67 дана ређали – један за другим.

Најжешће на наше празнике

– Веома је тешко да издвојим најтежи догађај, за мене су се најтрагичнији догађаји одиграли на почетку напада, од 9. до 11. априла, а затим од 1. до 6. маја. Заправо, најжешћи напади су по правилу били на наше верске празнике. Напад на Кошаре је почео на Велики петак, а 11. априла, на Ускрс, горели су небо и земља. Тада смо имали изузетно тешке борбе и највеће губитке. Само у том дану је погинуло осам бораца, један официр и седморица војника на редовном одслужењу војног рока. Истог дана је рањено или повређено десет бораца – прича Димчевски.

Истиче да ти губици нису успели да сломе борбени морал граничара.

– Управо супротно. Ови губици нису нам умањили борбени морал, већ су нас подстакли на већу одлучност да истрајемо у тој неравноправној борби у одбрани рејона Кошаре. Ми смо својом оспособљеношћу, обученошћу, упорношћу, истрајношћу – извршили задатак, зауставили непријатеља на граници и нанели му губитке и тиме војнички одбранили отаџбину – наглашава Димчевски.

 
Нисмо поражени

Димчевски је, каже, највише поносан на чињеницу да српска војска те 1999. на граници са Албанијом није војнички поражена.

– Ми војнички нисмо поражени. И данас после толико година анализирам одлуке које сам доносио у борби. Закључак је да сам исправно поступао и исто бих урадио ако затреба. Веома сам поносан и могу да одам признање саборцима да нисмо осрамотили претке, а да потомци имају разлога да нас се сећају – наглашава Димчевски.

Одбијен први налет

– Након дејства у рејону карауле Морина, агресор је, без артиљеријске подршке, напао наше граничаре на објекту Маја Глава и код граничног камена Ц4, а дејствовао по објекту Раса Кошарес и тт. 1.385 жестоком минобацачком и ватром артиљерије са територије Албаније.

На Маја Глави код граничног камена Ц4 граничари под командом водника Ивана Васојевића храбро су прихватили први налет терориста и нанели им велике губитке. На објекту Глава, од граничних камена Ц3/4 до Ц3/6, граничари борбене групе којом је командовао водник Саша Радојевић, на добро утврђеним и маскираним положајима, спремно су дочекали први напад терориста и нанели им велике губитке. Група граничара, са десетаром Шарцем, изненадила је терористе који нису знали за њихов положај, и ватром, са блиског одстојања, одбила први напад наносећи им велике губитке – наводи Антић само неке детаље првог дана битке на Кошарама.

Напади и пре 1999. године

Потпуковник Драгутин Димчевски истиче да су граничари у овом делу међе са Албанијом били суочени са нападима терориста и много пре почетка НАТО агресије.

– Од друге половине 1997. због конфигурације терена у овом делу државне границе почело је илегално пребацивање оружја и људства које се у Албанији обучавало у више војних кампова. Све смо то знали, па смо убрзо прешли на појачано обезбеђивање државне границе, а затим и на њено дубинско обезбеђивање. Наши граничари су свакодневно били на осматрачким и заседним местима, у патролама и осматрали загранично подручје на територији Албаније. То је посебно било изражено током целе 1998. године која је за нас скоро била ратна година – наводи Димчевски.

Подсећа да је само од 16. априла 1998. па све до 24. марта 1999. године спречен велики број илегалних прелазака, а забележено је и више од 60 граничних инцидената и напада на граничаре.

Јунаци Кошара Фото: РТС, лична архива Микице Ковачевића

Спавали у рову, пили на потоку

О Кошарама је снимљен и документарно-играни филм

Фронт напада те 1999. током битке на Кошарама био је укупне ширине око десет километара. Према подацима до којих је касније дошла команда Треће армије, непријатељске снаге су биле више десетина пута бројније, са значајном подршком НАТО и оружаних снага Албаније.

– Од објекта Маја Глава – гранични камен Ц-4 – караула Кошаре – гранични камен Ц-3/4 и Раса Кошарес (тт 1.385), агресор је ангажовано око 1.500-2.000 терориста, међу којима је било и око 300 муџахедина. У другом ешелону било је око 3.000 до 4.000 припадника непријатељских снага. Најјаче нападе агресор је усмерио на правцима село Љукај – Маја Глава – објекат Шкоза, око 500 до 1.000, село Падеж – Караула Кошаре – Опљаз – село Кошаре, око 500 до 800 и село Падеж – Раса Кошарес, око 1.000 до 1.500 људи – наводи прецизне податке адмирал Бошко Антић.

Додаје да је за време напада авијација гађала и јединице по дубини, на положајима око села Јуник и Поношевац објекта Чабрат.

Према речима потпуковника Драгутина Димчевског против ове армаде у реону Кошара је у том тренутку било 115 граничара, седам старешина и осморица војника, послужилаца на минобацачком одељењу од 82 мм из 125. моторизоване бригаде.

– Били смо распоређени у пет борбених група. Од тог 9. априла до 14. јуна ров нам је служио за одбрану и дејство, али био и спаваоница и кухиња. Било је периода у почетку када нисмо имали хране, воду смо пили на потоку. Али нисмо осећали глад, нисмо ни размишљали о глади. Једина нам је мисао била одбрана отаџбине – присећа се Димчевски.

Копнени напад на Србију из правца Албаније отпочео је на караулу Морина.

– Брзо се показало да је то била само тактичка варка како би се заварао прави смер дејстава. Главни напад је уследио после канонаде из готово свих могућих артиљеријских оруђа када су прво позвали граничаре на коти Раса Кошарес да се предају. Први налет је одбијен, а онда креће нов минобацачки напад после кога су војници били принуђени да се повуку с ове коте. Неки у правцу Шабанових ливада, а неки у правцу села Кошаре и Опљаз.

Димчевски одаје да је кота Глава била је друга тачка одбране Кошара и простирала се од граничног камена Ц3/4 до Ц3/6. Тај положај је био и најближи граници, на само 70 метара од Албаније. Напад је отпочео око 5.30 јаком артиљеријском припремом са више положаја у Албанији, а онда је уследила копнена офанзива која се одвијала у таласима.

 
Замрачено Сунце

Други дан напада, 10. април започео је уз сунчано време и злокобну тишину.

– Та тишина говорила нам је да се нешто спрема – присећа се потпуковник Димчевски.

Око 10 часова креће још страховитији напад на Кошаре по свим тачкама фронта.

– Сећам се да је било веома сунчано, а да је артиљеријска ватра успела да замрачи Сунце. Напад је био страховит и из свог расположивог наоружања. Борци одговарају и грчевито се боре да би одбранили границу. Заседно место Глава, којим је командовао водник Саша Радојевић, терористи преоравају нападом са три минобацачка положаја из Албаније. Наши минобацачи су остали без муниције, а пут за дотур из Батуше је био пресечен, па су војници на граничној линији практично остали одсечени од осталих група – сећа се саговорник “Вести”.

Две чете на 13 караула

У зони одбране 53. граничног батаљона која се простирала на западу од тромеђе на планини Богићевици до Карауле Ликен, на истоку, у дужини од 70 километара, браниле су две граничне чете са посадама на десет сталних караула: “Генерал П. Илић”, Кожњар, Кошаре, “Морина”, “М. Бојиновић”, Дева, “Ћафа Прушит”, Годен, “Д. Радановић” и Ликен.

Такође, ту су биле и три летње карауле: “Бошко Жиловић”, Ђеравица и “Маја Чобан”.

Ђорђе Баровић – Вести