Војвода Петар Бојовић (1858-1945) Фото: Википедија
Пуковник проф. др Милоје Пршић каже да су из Првог светског рата многи догађаји неправедно заборављени или им се не даје довољно пажње.
– Треба стално истицати оданост Србије према својим савезницима, али и чињеницу да се они према нама нису тако понашали. На захтев савезника како би се растеретио Западни фронт, српска војска, трупе Прве армије, 4. септембра 1914. године почињу Сремску офанзиву, а српска Ужичка војска и црногорска Санџачка војска продрле су у Босну преко Дрине. И док у Босни нижу успехе, али и сведоче о масовним злочинима над цивилним становништвом, трупе Прве армије и Тимочка дивизија првог позива 6. септембра 1914. код Чеврнтије, у чувеној Бици на Легету доживљавају трагедију. У сукобу са 29. дивизијом аустроугарске војске, у само једном дану гине око 6.500 српских официра и војника. Срби су и поред чињенице да нису били довољно опремљени за такву офанзиву, јер не само што нису имали наоружања, већ ни понтона за форсирање Саве, ипак су испоштовали своје западне савезнике како би их растеретили на Западном фронту. Срби су се свесно жртвовали, али наши савезници су изгледа то брзо заборавили – огорчено примећује др Пршић.
Иван Стратимировић додаје да је много неправедно заборављених, па чак и свесно потиснутих догађаја и људи из Великог рата.
– Наше јунакиње из Великог рата, ратнице, болничарке, мајке, њима треба одавати признање, помињати их и славити, исто као и ратнике, али се то дуго година није радило. Посебно је после 1945. године био лош однос према ратницима из Великог рата. Преживелима, тада већ старинама, није указивано поштовање ни захвалност за њихове жртве, страдања, ране и животе палих. Власти и њихови поклоници спрдали су се са солунцима, малтретирали их и физички. Сетимо се војводе Петра Бојовића (86), великог јунака којег су млади комунисти избацивали из његове куће. После три дана на смрт премлаћеног пустили да умре у кући и забранили да му се иде на сахрану. Нажалост, ни Краљевина Југославија није се боље понела према тим јунацима који су јој створили темеље. Понижење које су доживели је да им се, инвалидима, даје писмено одобрење да могу да просјаче на улицама – подсећа Стратимировић.
Без старца нема ударца
Пуковник Пршић открива и како је настао израз “Без старца нема ударца”.
– После пораза на Церу, аустроугарске снаге су добиле појачање и кренуле у продор, због чега је Врховна команда наредила трупама одбране Београда повлачење на линију Варовнице – Космај како би се спречило опкољавање главнине српских снага. Те положаје су бранили и одбранили трећепозивци, а најжешће борбе водиле су се на Варовницама 8. децембра. Непријатељ није успео да пробије одбрану, а кроз војску се убрзо пронела и реченица: “Без старца, нема ударца.”
Ђорђе Баровић – Вести
