Вести, 8.1.2018, У походе манастиру из 13. века: Рожањ, усамљена светиња [Видео]

Протојереј-ставрофор Зоран Илић крај костурнице остатака 108 Рожњана ликвидираних 1942. године у операцији Црне легије, манастир Светог Јeремије, Рожањ, Мајевица Фото: Епархија зворничко-тузланска, screenshot

Да којим случајем свештеник из Обудовца, протојереј-ставрофор Зоран Илић одлучи да промени занимање, без сумње би био професионални рели возач. Од магистралног пута Тузла-Лопаре, ка врху Мајевице, води десетак километара потпуно изрованог, на многим местима и сасвим урушеног пута ка једном од најстаријих манастира у Босни, Рожњу, а отац Зоран ту раздаљину прелази познајући сваку рупу или процеп.

Мада је реч о здању из 13. века које је недавно обновљено, манастир Рожањ је и даље празан. Не само што до њега нема пута, већ ни неког ко би о њему стално бринуо.

Свештеник из Обудовца и његов имењак и колега из Бојанића на Озрену, протојереј-ставрофор Зоран Илић, једина су свештена лица која готово свакодневно обилазе ову светињу и чине све да заживи.

– Ако Бог да, већ ове године ћемо освештати цркву јер остало је да се ослика још само „небо“. Остаје да се заврши конак са келијама за монахе, а затим у договору са владиком и да ова светиња добије монаха или неког ко ће у међувремену отварати цркву, звонити, бринути о манастирском добру. Јер, ово би, по мом мишљењу, требало да буде српски Јерусалим, наше парче неба овде. Ипак, ништа нећемо урадити уколико се не направи пут – прича отац Зоран.

Светиња посвећена Светом пророку Јеремији је задужбина краља Драгутина, некадашњег сремског краља Босне који је за свог живота, а говоримо о 13. веку, саградио и манастире Тавна, Папраћа, Ловница и Озрен. Дакле, реч је најстаријим православним драгуљима на простору Босне.

Глуви и слепи

Отац Зоран Илић каже да ни сам не зна коме се све од власти у Федерацији обраћао како би помогли изградњу пута до манастира.

– Нажалост, нико нема слуха за те наше вапаје. Општина Сапна сваке године расписује неке конкурсе за повратак и помоћ, али ми смо до сада конкурисали три или четири пута и ништа, никада ни одговора нисмо добили. Разговараћемо са новим владиком шта нам је најбоље чинити, а знам да су наши широм белог света спремни да помогну. Више пута су то и доказали – нада се овај свештеник.

– Према неким предањима, Турци су га порушили у 19. веку, када су се повлачили из ових крајева.

Педесетих година прошлог века још су се видели остаци зидова, метар и по висине, али је и то време уништило.

Године 1981. вршена су археолошка истраживања приликом којих је у поду порушене цркве пронађена  гробница са телима тројице монаха из непознатог периода. Кости ових монаха чуване се у храму Светог Агатоника у Прибоју.

Онда смо се мој колега и презимењак узели у посао да ову светињу обновимо, да манастир вратимо у живот. Обнова је почела 2008. године што захваљујући нашој епархији, челним људима Лопара, а највише великом срцу Мајевчана расутих по белом свету, ево, приводимо је крају – прича овај свештеник.

Централно место манастира је црква посвећена Светом Јеремији. Унутар ове светиње налази се ковчег с моштима тројице монаха, откопаним током реконструкције.

Село без људи

Рожањ је село које је Дејтонским споразумом из Републике Српске прешло у надлежност Федерације БиХ и територијално сада припада општини Сапна. Отац Зоран Илић каже да је и историја овог села, као и целе Босне „историја крви и страдања“.

– До овог, последњег рата, у Рожњу је било 125 кућа. Већина је разорена првих дана рата, а после Дејтона, све што није је минирано. До пре десетак дана село је повремено посећивао Мики Марковић. Али, он је преминуо и Рожањ је сада буквално село без живе душе – вели овај свештеник и додаје да је захваљујући вољи моћника, цела Босна кроз своју историју функционисала на „гориву“ које се зове мржња.

– Ти силници јако мудро раде и пажљиво нас заливају том мржњом. Нажалост, на овим просторима смо се увек за њихове рачуне клали, а они нас на крају мирили – вели наш саговорник.

А одмах до улаза у цркву, са десне стране, налази се гробница са стакленим покровом у коју су смештени остаци 108 Ровчана које је у једном дану побила Црна легија под командом Јуре Францетића.

Овим жртвама је  1963. подигнута Спомен костурница у склопу Дома културе у Рожњу. Споменик овим страдалницима разорен је 1992. у последњем рату.

– Остаци ових мученика, а то су били махом старци, жене и деца прво су били смештени у гробници код Дома културе, али у последњем рату и то је минирано, па смо одатле пребацили кости које су преостале – вели овај свештеник.

Предање каже да се испод манастира налази извор чија вода се само једном у месец дана појави на површини. Раније је на ово место долазио народ тражећи лек за разне болести и невоље, а наводно је та вода посебно пријала онима са психичким проблемима и нероткињама.

Уместо тог извора, сада је подигнута спомен-чесма са именима и фотографијама 18 мештана овом места који су погинули током рата деведесетих година.

У збег пред Ханџар дивизијом

И близини манастира је и село Сарићи. Такође аветињски празно. Ту су само Десанка и Перо, старине. Њихов настарији син Стево Сарић (49) баш је стигао из Кливленда где последњих 16 година вози камион.

– Када је рат почео, прошла је та чувена Ханџар дивизија и све попалила, а ми у збег. Касније је сестра Цвија отишла за Аустрију и тамо и данас живи са породицом. Млађи брат Бојан је у Србији, студира у Новом Саду. Моји су се вратили после рата. Срце их је вукло завичају – вели Стево.

Ђ. Баровић – Вести