Вести онлајн, 14. 11.2020, Судбина девојчице из Јаме: „Удај се за ме па нећеш у јаму…“

Јама Равни долац Фото: Вести, РТС, screenshot

– Тада је и ћорави видио шта се спрема – наставља своју исповест Цвита Бошковић.

– Сутрадан по зори сам зато упутила јетрву Госпаву, децу Даницу, Убавку и Риста и деверичну Душанку да гоне овце у планину, а онда да преко Динаре биже у Далмацију, у Бителић, у мој род, али ме они нису послушали, вратили се кад су чули да усташе зло раде и у Далмацији.

– Послала послије за нама и сестру ми Милку – казивала ми је 1990. године Цвитина ћерка Даница, која је после рата свила топло породично гнездо са Марком Лалићем у Аранђеловцу – али је ми вратисмо, да не остаје мајка сама са несритном Станом. То ми била најмлађа сестра, не знам је ли тада имала три године…

У бездан за својима

Кад су се на Динари изнад јаме Равни долац, где су Даница и остали чували овце, појавила двојица усташа, она је уграбила да се на време склони у жбуње, а њену стрину, брата и сестре су повели пут села да би их бајаги уписали у некакве спискове:

– Одједном, одоздо од Равног доца доприје лелек и вриска – сећала се даље Даница. – Истрчим на чистину, имам шта и видјети: узгамизао мравињак народа око безданице, а около наоружани људи, по оружју познајем да су усташе – све у групама гоне и вуку народ од Сајдине пећине и бацају у безданку. Писка дице и кукање жена надјачава галаму и псовке крвника. Одлијегне и по неки пуцањ. Мили боже, јада, до неба се чује. Мени се одједном више не живи. Видим приведоше јами и стрину Госпаву, и брата ми и сестре, и ја без размишљања полетјех ка јами.

Крвници окружили са сваке стране, не дају прићи. Не питам, јурнух да прођем, а Миле Перић, звани Томишић, распали ме некаквим штапом по глави. Један поред њега има пушку, али тај не пружа руке, а Миле само штап, некакву чворновату батину. Завртје ми се у глави, однесе ми мараму на штапу, али се не дадох – не падох.

Миле ме зграби за руку. Не дам се ја, пусти живот, била ми осамнаеста година, оманух са њим као са прњом. Он ме онда уграби за плетенице, пале ми низ леђа, пусте, а биле су тешке – дебеле као рука најсилнијега момка. Крвнички ме стиска за косу и смије се, смије из свега гласа, презадовољан што ме савладао и укрутио. Онда ме пита знам ли ди су моји. Ја ћутим, а он се још гласније поче смијати и онако кроз смијех ми вели:

– Де се ти удај за ме, па нећеш у безданицу.

Бог их сачувао

Следих се: сад ће ме осрамотити! Потпуно обневидјелу од страха и бола, доведе ме на стину изнад јаме. Не чујем више ни плач ни јауке оних које доље приводе јами, ни крике језиве оних који лете у бездан.

Сама ћу! – вриснух и истргох се Томишићу из руку…

Више се ничега не сјећам. Ни како сам скочила у амбис, ни како сам падала, ни да ли сам негдје около ударала прије него сам пала на дно. Сањам: ноћ, ја спавам са мајком, студено ми, зебу ми ноге и леђа. Покушавам да се покријем. Нема поњаве:

– Мама, куд ми одвуче тај биљац (покривач, напомена Б. С), смрзох се – зборим мајци.

– Какав биљац, црна несритнице, зар си жива, ми смо у јами! – освијести ме мајчин глас…
А све ти је то некакво божје давање. Ко може вировати да чељаде може о капи воде преживјети мисец и по дана под земљом, у безданици, у касапници грдној. Четрдес и пет- шест метара јама дубока – тако казивали они који су нас вадили – мјерили конопе. Мјерили и неки послије, а одакле сам ја скочила има још бар петнаес метра више. И ко ту сад може рећи да нас није сачувала некаква сила небеска?

Пили мокраћу

Највише претекло дице несритне – сећала се Даница Бошковић, удата Лалић. – Крвава и нагрђена, а опет им крв не да мира. Пузају се и покушавају пети уз стину. А стина, бог је клео, глатка и мокра, испењу се по неколика метра па попадају поново, али не одустају. Жеђ одољела, на сваку страну чујеш само воду ишту. За неколико дана, па видим дице јадне мокре у опанке, у ципеле и то пију. Ја не могу.

Касапница

Даница Бошковић, удата Лалић је највише памтила те страшне тренутке кад су усташе поново долазиле над јаму и бацале на њих камење и бомбе да их дотуку:

– Мили боже, страшне касапнице! Ту се више тила у цило не може видјети. Само трупље без глава, без руку, без ногу – гомила меса. Претекосмо само ми што смо се некако измакли у крајеве, али и ми израњавани и нагрђени. Данима послије, чим опазимо да је свануло, ћутимо, све у ствари да ће се крвници поново вратити, да ће поново бити стиња и бомби. Ноћу онда причај, јадикуј, моли се Богу. Нема сна проклетога, бог отворио очи и то ти је. Ја ни послије кад нас извадило за три недиље нијесам заспивала, све у неком бунилу и страху да ћу се поново обрести у јами.

Завидели мртвима

Стена на дну јаме је била мокра. По казивању преживелих, данима су крвавим крпама сакупљали росу, сисали мокре крпе и покушавали тако да утоле жеђ. У торбици неког несретног чобанчета нашли и једну шерпицу коју су постављали на места где се роса сливала, а онда се јагмили ко ће уграбити да попије тих неколико капи ухваћених у шерпици. Два или три пута је за тих месец и по дана падала и киша, а чим би се над Динаром сручио пљусак, у јами би се појавило краткотрајно врело. Они мање повређени, претежно деца, тада би пожурили да се напију. То је, међутим, за њих било смртоносно:

– Видиш, само се смире и заћуте, као да су заспала – сећала се Даница – а ми им све више завидимо и мислимо да их је Бог имао на уму да не скапавају као ми и да их црви живе не глођу као нас…

Будо Симоновић – Вести