Вести онлајн, 13.11.2020, Судбина девојчице из Јаме: „Јадна ја што ми мртва ниси“

Поглед на село Рујани Фото: Будо Симоновић, Вести

Од четрнаесторо преживелих у јами Равни долац на Динари најстарија је била Цвита Бошковић, мајка сада преминуле Милице Бошковић, удате Маљковић. Било јој тада четрдесетак година. Страшна породична трагедија, губитак четворо деце, мужа и великог броја најближе родбине, последице мука које је преживела у живој гробници у недрима Динаре, нису ипак сломили ову храбру, умну и поносну жену – поживела је све до 1983. године.

Захваљујући њеном унуку, професору Божи Лалићу из Аранђеловца, сину њене ћерке Данице, која је такође преживела у јами на Динари, њено сећање је ипак остало забележено на магнетофонској траци као живо сведочанство и порука да се зло лето 1941. више никада не понови:

Прогон низ планину

– Мени на Огњену Марију четрес прве бану на врата комшија Мићо Шибеник и са дицом ме истера из куће. Друге, видим, гоне остале комшије Рвати. Веле: не море бити та и та нација заједно, морамо у Србију…

Окренуше нас страном уз планину. Двјеста и двадес душа. Све убога дица и жене. Гоне нас Пашалићи, Плазанићи, Гује, Ђенани, Јурете, Перићи, Шибеници – све комшије најближе, педесет их има.

Иван Гуја упртио клепку (чактар, напомена Б. С) носи пред нама као пред буљуком оваца. Гонили, брате, тај Стипан Плазанић, па Иван Перић, па Нико Ђенан, па Мате Ђенан, па Мирко Ђенан, па један Шукер, заборавила сам му име, па Никола Ђенан и син му Божука, па онда Стипе Одак, Мијо Одак, Славко Одак, Јаков Одак, Јуре Одак, па Стипан Пашалић, Иван Пашалић, Нине Пашалић, Перо Пашалић, па Божо Јурета, па већ сам рекла Мића Шибеника, па Шукерима сам имена заборавила, ђаво да их носи, знам добро онога једнога, четири је сина имао…

Од одраслих ја сам четврта бачена у јаму и нисам била сама у несвисти… Чујем онда и моју ћерку Милку, почела да виче:

– Мама, мама, помагај, угушиће ме два мртва исана…

Допузам некако до ње. Њу притисле дви мртве жене, бач ко два снопа. Она дите грешно, не знам је ли и десет година имала. Курталичем је и ставим преко крила. Осјетих онда на кољенима нешто
млако. Погледам, кад оно се Милки из разбијене главе слива крв.

Тако сву ноћ. Она ми јечи на крилу, кука, боде је и вријећа коса. На глави јој се скорела крв и отежале плетенице. Ја имала о пасу неки ножић те ја кад свану и мало се зраке указа доли на дну јаме, заредих, сву јој косу одрежем и свалим баш ко капу плетену. Сину рана на слепоочници, рано моја, нема кости, мозак јој видим – игра она опна баш ко око кравље – а ја грешна кад виђох заучиних:

– Јој, јадна ја што ми мртва ниси.

Мајчино кајање

После, кад су након месец и по дана избављени из јаме и преживели, Цвита Бошковић се целог живота кајала због те грешне мисли.

– Човик гријеши док је жив – сачувао је од заборава њено казивање унук Божо.
– Испаде: коме је вика, томе је и лика.

Милка ми, ето, свеједно поживље, има данас липу породицу…

А баш у тај час кад сам, грешна ми душа, помислила да би било боље да ми је и Милка намах била мртва, јави се и моја Даница. Жива и она. Ја и не знала да ми је у јами. Упутила је тога јутра са мојим несритним Ристом и Убавком да биће у Далмацију моме роду, а оно их поватало у планини и дотурило у јаму…

Кад нас извадило из јаме вратише нас у село, жели нас дати по кућама. Ето на њега комшије Мића Шибеника, истрча на раскрсницу пред нас па викну:

– Немојте ми смрада гонити кући, једва сам их се једном курталисао!

Обрео се ту и таборник (кмет у селу, био такође Хрват, напомена Б. С), а био добар тај таборник, лично је моме диверу Марку Бошковићу рекао: бижи, бижи брате, и кажи осталој браћи коме мореш, у Граову је све побило… Наљути се таборник на Шибеника па вели:

– Из Бошковића куће их има петеро и баш ћемо их све у кућу Бошковића, за инат теби…
Е послим за три мисеца нисам нигда заспала. Нит што чврсто појела. Само шта попит. Кожа прирасла за грбачу, ребра се наднила, јагње би могла сакрит под ребрима. А свеједно, претекосмо, не би како је рекао Мићо Шибеник…

Опет сину дала име Илија

Тешко повређеној Милици Ерцег, званој Галка, на дну јаме је неколико дана касније на рукама издахнуо њен петогодишњи син Илија. Пошто је њен муж Перо преживео усташки погром, она је касније, опет родила сина и дала му име Илија, што је, иначе, био обичај свих мученика који су преживели покоље и касније засновали нове породице.

У томе је посебно карактеристичан случај Петра Вујановића из села Желебич, који је преживео бацање у јаму Бикушу, али не и његова супруга и шесторо деце – три сина и три ћерке који су побијени. Он се касније опет оженио и опет добио три сина и три ћерке, чак и истим оним редом како су му се рађала и деца коју је изгубио, и свима је дао иста имена…

Будо Симоновић – Вести