Вести Онлајн, 13. 8. 2024, Гораждевац: Тишина болнија од рана

Гораждевац, Бистрица, место злочина 2003. Фото: НСПМ

Тада је имала 13 година и трчала је до Бистрице јер су сви њени другари већ били тамо. Крај реке. А где би деца на 40 степени?

Данас, 21 годину касније Драгана Србљак (34) углавном не зна куда иде. Стално је на релацији Гораждевац – Београд – Немачка. Једини дан у години када зна где ће тачно бити је 13. август. Тада је у родном месту како би са осталим преживелим малишанима, а сада већ зрелим људима, одала пошту погинулим друговима и комшијама Пантелији Дакићу и Ивану Јововићу.

Парастос убијеним дечацима прво се служи у Цркви Успења Пресвете Богородице у Гораждевцу, а онда породице, родбина и пријатељи одлазе до гробова дечака. Упале свеће, прекрсте се и ћуте.

И Драгана ћути. И тако 21 годину.

Питомо село тај Гораждевац. Метохија. И људи у њему углавном ћуте. Сатерани у гето, окружени албанским насељима из њега излазе само кад морају. И враћају се само кад морају.

Сећање удара као маљ

– Чим сване 13. август сећања почињу да ме ударају као маљем. Тада нисам добро – признаје Драгана Србљак.

– Тог дана сам трчала ка реци као да ме неко звао. Можда је прошло пар минута када сам стигла, а зачули су се рафали. Оглувела сам од јачине тог звука и пала када ме метак погодио у ногу. Била сам буквално залеђена од страха. Око мене су се чули врисци и запомагања, деца су бежала, али ништа од тога нисам регистровала. Тек касније сам сазнала да су од тих рафала погинули мој кум Пантелија Дакић и први комшија Иван Јововић, а да је нас четворо рањено: Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић, Богдан Букумирић и ја. Богдана су погодили у главу. Само захваљујући драгом Богу је преживео – прича наша саговорница.

Рањену, са обале Бистрице извукао је садашњи сестрин муж и аутомобилом превезао до локалне амбуланте.

– Јако сам крварила па ме отац убацио у кола за војну болницу у оквиру италијанског контигента Кфора која је у близини Гораждевца. Али, тог дана су имали смену и било је забрањено да се прилази њиховом кампу. Војници су нас послали у Пећ, у албанску болницу. Ставили су ми гипс на живу рану и рекли да можемо да идемо. На срећу, мама је медицински радник и рекла је да преузима и мене и Ђорђа.

Одмах су кренули ка Клиничком центру у Косовској Митровици, у српски део овог подељеног града. Била је то буквално трка са временом како би се спасила два млада живота.

– Операција је трајала око два сата, а доктори су ми рекли да сам у међувремену изгубила толико крви да вероватно не бих преживела да смо стигли само десет минута касније – прича Драгана као да се није догодило њој, већ неком другом.

У болници је сазнала да је у групи деце која је имала срећу да преживи напад крај Бистрице.

Вечни ожиљци у души

После неколико месеци, оне физичке ране су зарасле, остали су ожиљци. У Драганином случају скочни зглоб који је оштећен трајно и то 80 одсто.

Али, много болније су оне ране које се не виде и још теже видају. Кажу, време их лечи. Драгана наводи да тај лек код ње још не делује.

– Када су, прошле године на Бадњи дан, ранили Стефана Стојановића све ми се вратио, цео филм. Цео тај дан сам преплакала. Имао је исто година као ја када сам рањена. Страшно ме потресао тај догађај. Сав онај његов плач, ту његову тугу сам пролазила са њим тог дана.

Сумња да ће одговорни за оно што се догодило њој и њеним вршњацима из Гораждевца икада одговарати.

– Пред овим, овоземаљским судовима изгледа неће. Али стићи ће их, ако већ није, она много тежа, Божја казна. Пуцали су на децу. Коме деца могу бити крива за било шта. “Духове из прошлости”, оно што се догодило 13. августа 2003. године не могу да оставим. Вечно ће ме пратити – каже на крају разговора Драгана Србљак.

 
Помаже другима

Драгана има титулу дипломирани мастер психолог. Школовала се да помаже другима.

– Дуго година, заправо тек када сам одрасла, почела сам да схватам шта се заправо догодило крај Бистрице, да су вам драги људи нестали, да сте и сами могли да доживите ту судбину…. И то је био тај мој судар са стварношћу. Тада сам се ваљда и одлучила да будем неко ко ће помагати другима у оваквим ситуацијама – искрена је наша саговорница.

Злочини без казне

Признаје Драгана да не разуме да ни после 21 године нико није одговарао за оно што се догодило њеним друговима и њој.

– Тадашњи шеф Умника је изјавио да ће преврнути сваки камен како би пронашао убице, али 2010. године је обустављена истрага. Добили смо писма од Еулекса где стоји да нису пронашли никакве доказе. Снаге међународне мисије су биле те 2003. у Гораждевцу. Били су задужени за нашу безбедност, за заштиту људског живота на Косову и Метохији. Питам се где су били тога дана, зашто нас нико није заштитио – пита Драгана.

Каже да је поразно што се до данас мало тога променило, барем када је реч о кажњавају за злочине над Србима на Косову и Метохији.

– Изгледа је постало правило да сви ти злочини који се стално дешавају на Косову и Метохији над Србима остају некажњени, да починиоци никада нису пронађени или их брзо ослободе. Моји родитељи живе тамо… Сав тај наш народ опстаје и поред сазнања да убице шетају у истим тим местима где су и они – прича Драгана Србљак.

 
У потрази за послом

Разговорамо преко једне од друштвених мрежа. Позив смо договорили за после 17 сати. Док се сестра и зет не врате са посла. Она им пази дете. После заједно прошетају градом. Немачка. Уместо сталног посла углавном се надобијала – обећања.

– До сада нисам имала среће у проналажењу посла у Србији, па је можда суђено да останем овде.

Одмах после догађаја крај Бистрице сви су нас заборавили. Постали смо имена у новинама. На сваку годишњицу би ми обећавали посао, а већ сутрадан заборављали шта су обећали. Тако сам таворила у Гораждевцу док нисам помислила да ћу у Београду имати више среће. И стварно, од 2017. сам почела да радим. Обећају ми плату од 30.000 динара, а дају 15.000. Замолим шефицу да ме због ноге не шаље на испомоћ у друге апотеке, а онда ме услови отказом. Када сам отишла, нису више слали испомоћ тој апотеци… Баш сам се разочарала и тако ми се ваљда и јавила мисао за одлазак у иностранство, да тамо почнем нови живот.

 
Ђорђе Баровић – Вести