Вести онлајн, 15.11.2020, Судбина девојчице из Јаме: Не дадоше нам ни кап воде

Припремање за сахрану костију Срба извађених крај стратишта јама Пролог Фото: Вести, Б. Симоновић

Од 218 особа, углавном жена и деце из села Рујани, које су усташе 30. јула 1941. године, бациле у јаму Равни Долац на Динари, њих четрнаесторо је преживело и из јаме извађено после месец и по дана. Међу њима је била и Милица – Милка Бошковић, удата Маљковић.

Новинар Будо Симоновић је о овом усташком злочину написао књигу „Огњена Марија Ливањска“, а тема овог серијала је судбина Милице Маљковић која је недавно преминула.

Причу о Милици – Милки Бошковић, удатој Маљковић, недавно преминулом сведоку усташких злочина у ливањском крају 1941. године, посебно из јаме Равни Долац на Динари у коју је и она бачена заједно са мајком, три сестре, братом и још 212 блиских рођака и комшија, нејачи из села Рујани, записао сам у лето 1990. године.

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазвао одозго из Динаре, са врх Ковиоца, и глас отишао у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стенама.

Напустила уклети крај

Онај коме је било стало да се око тога не диже прашина све протумачио као несретан случај и постарао се да са Мирком у гроб пође и тајна о његовој смрти. Они који су могли и смели нису желели да се око тога било шта испитује и проверава, а они који су желели, нити су могли нити смели реч прозборити. Остала је тако само сумња да једна рана на стомаку страдалог није „несрећни случај“ и да овај горолом који је у душу познавао планину знао сваку шкрапу и пећину, није могао направити тако фаталну и кобну грешку да случајно изгуби главу у врлетима…

Супругу Милицу (или Милку, како су је сви звали) више ништа није везало за Рујане. Схватила је да је за њу то уклети крај и са троје деце се запутила у Србију. Оставила је неопојене гробове својих најмилијих и силне родбине Лалића која је завршила на усташким стратиштима у лето 1941. године. Оставила црне успомене на оно што је и сама преживела у јами Равни Долац, недалеко од места на којем је, ето, петнаест година касније под чудним околностима скончао и њен муж Мирко Маљковић.

Скрасила се у Сурчину код Београда. Стекла нови дом и имање, подигла децу, добила фино потомство, а ране из родног краја су и даље биле живе, крвариле и болеле. Грдни ожиљак на десној слепоочници, где је мозак до краја живота само кожа штитила, био је један је од оних видљивих трагова страдања које је преживела ова тврда жена, али су ожиљци у души били много дубљи и болнији. Свеједно, она је живо сведочила о усташким злочинима у Горњим и Доњим Рујанима и страхотама које је преживела у јами Равни Долац на Динари.

У ствари, у свест девојчице, сељанчета које је било тек закорачило у десету годину живота, најснажније се и урезао бол и патња који се речима не могу ни исказати ни описати. Бол и страх, страх и бол – то је оно што је вечно памтила, што је севало као нож при сваком помену родног краја, при сваком помену Ливна, Рујана, рата и усташа.

– Не памтим толико час кад су ми одвели оца Илију, стричеве и брата од стрица, колико онај страх који нас је обузео послије и бригу коју сам читала мајци Цвити на челу. Рекли да их воде у Србију, а она само понавља:

„Неће бити добро, неће бити добро…“

Жеђ највећа мука

Трајало то тако, бар дан-два, а мени се, богме, чини и много дуже – у мукама се дан обрете царева година. Једно јутро мајка спреми Неву, тако смо звали стрину Госпаву, најстарију ми сестру Даницу, млађу Убавку, малога брата Риста и сестру ми од стрица Душанку да иду тобож у планину да чувају благо а с наумом да бјеже у Далмацију, у Бителић – тамо нам ујчевина била. Посла послије и мене за њима, али ме они вратише одозго испод Воденог доца. Ја једва и дочекала само да се не одвајам од мајке.

Тек што сам дошла кући, ето на врата Мићо Шибеник и један му рођак, звало га Људина. Наше прве комшије, брате, нијесу туђини, залогај смо дијелили и нијесмо се раздвајали. Обрели се одједном туђи и непознати, брече и гоне нас напоље као из туђе куће. Зборе мајци: идете у Србију, ништа не треба да носите, све је уређено, све вас тамо чека…

Не разумијем ништа, држим се мајци за скут и кријем око ње. Жедна, а не смијем искати воде. У ствари, жеђ је оно што највише памтим. Жедна и друга дјеца, тихо плачу и моле воде. Још кад обрнусмо уз планину!

До Воденог доца и некако. Ту била вода, нека корита за стоку, и ми дјеца полетјесмо да пијемо, а они крвници загаламише и почеше да пуцају преко нас – не дадоше нам ни да приђемо, да сквасимо уста…

Кад нас догнаше до једне пећине, зову је Сајдина пећина, овце и друго благо нам у њој увијек пландовало, збори стрина Марица:

– Сад ће нас овдинак бомбама побити…

Тог часа ја сам притисла очи рукама и склупчала се мајци под пазуво. Нити знам ко нас је извео из пећине, ни како сам дошла до јаме, ни ко ме бацио у јаму – ништа. Причали ми послије да је прошло пет- шест дана док сам се освијестила и почела звати мајку. Сви мислили да сам мртва кад су видјели какву грдну рану имам на глави.

Мравињак црва

– Нико се није надао да могу претећи – сећала се Милица – да ми мравињак црва и у мозак неће ући на отворену рану на глави. Да је барем било чисте крпе да ме превију или воде да ми крв сперу. Једино што је мајка о пасу имала једну бритвицу, ону ковану са корицама од козјег рога, те ми је откинула косу и очистила длаке из закореле ране. То било све.

Страх јачи од болова

И по Миличином казивању, жеђ је била изнад свих осталих мука:

– Кад би ми мајка из овлажене прљаве крпе исциједила по кап воде у врела уста или овлажи суве испуцале усне, вриснули би болови жестоки. Тако за трен па све опет утрне и плане ватра у устима, у грлу. А све то је нестајало и престајало кад би усташе поново дошле над јаму. Страх од камења и бомби је надјачавао све болове.

Поверовали Нини Одаку

– Тек кад се изнад јаме јавио Нине Одак није ме било страх – каже Милица. – Ни мене, а чини ми се ни остале. Не знам зашто, али је њему и глас био другачији, некако мек и топал и сви смо му некако повјеровали, а знали смо га добро, чувао је благо са нама. Зове и он Даницу – мислим да је био негђе њен вршњак. Можда смо му повјеровали и зато што се неко сјетио да му ни отац Јозо није био међу онима који су нас гонили и бацали у јаму.

Нијесмо се преварили. Захваљујући Нини и оцу му Јози допро је глас до Талијана и отуда брже кренула наредба да нас ваде…

Б. Симоновић