Вести онлајн, 16-17. 3. 2024, Две деценије од протеривања Срба са КиМ (1-2): Дани када су и иконе плакале – Злочин који траје

Евакуација деце са Косова и Метохије у Мартовском погрому 2004. Фото: Вести онлајн

Навршава се 20 година од мартовског погрома. Широм Косова и Метохије, али и у храмовима СПЦ широм света овог викенда ће се палити свеће и служити парастоси за жртве првог и највећег етнички мотивисаног насиља на тлу Европе у 21. веку.

Истовремено то је био и први отворени злочин према некој заједници који се одиграо пред очима мировних снага чија мисија је била да обезбеде безбедност. Погром Срба 17. и 18. марта 2004. године одиграо се наочиглед око 20.000 припадника Кфора и неколико хиљада припадника Унмика који су јуна 1999. године преузели контролу над очувањем мира и безбедности на простору КиМ.

 
Паљене српске куће

Резултат етнички мотивисаног насиља био је стравичан. Током два дана, 17. и 18. марта 2004. године, на простору Косова и Метохије убијено је најмање 19, а више од 900 људи је повређено, док је из својих домова протерано више од 4.000 Срба. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Подаци о 19 убијених су из извештаја Унмика из априла 2004. године, али процене су да је тада страдало 27 људи.

Од 954 укупно повређених, 61 су били из редова Кфора, 65 из Унмик полиције. Око 150 Срба теже је повређено, углавном у њиховим домовима. Тада је запаљено и уништено више од 800 кућа Срба.

Према подацима Српске православне цркве оскрнављено је или потпуно уништено 35 цркава и манастира од којих је највећи број из 14. века и представља бисере светске културне баштине.

СПЦ је саопштила да је у тим нередима нестало или је оштећено више од 10.000 вредних фресака, икона, путира и много других црквених реликвија. У налету албанских екстремиста страдали су манастири Светих арханђела у Призрену из 14. века, манастир Девич из 1434. године, Црква Богородице Љевишке из Призрена која је подигнута 1306/1307. године, Црква Светог Николе у месту Тутића код Призрена из 1331/1332, Црква Светог спаса из 1330. године, Црква Ваведења – Свете недеље из 14. века… Уз српске, запаљено је и 90 ашкалијских кућа, као и две албанске.

Насиље без казне

Ово је био још један злочин без казне зато што за већину злочина никада нико није процесуиран. Повод за догађај била је информација од 16. марта 2004. године, тадашњег албанског председника Одбора за заштиту људских права и слобода да су албански малишани, бежећи од Срба из места Зупче, упали у Ибар и удавили се. Званичници Унмика релативно брзо су негирали да тај инцидент има везе са српском заједницом.

“Докази не подржавају постојање основане сумње да је почињено кривично дело било којег појединца или појединаца”, наводи се у извештају међународног тужиоца у Косовској Митровици Питера Тинслија, начињеном после истраге утапања тројице албанских дечака у Ибру.

Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел је у првим реакцијама по избијању насиља, такође, демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба.

После 60 сати пакла за српску заједницу широм Косова и Метохији, у коме је етнички очишћено шест градова и девет села, насиље је прекинуто тако што је НАТО у све секторе Кфора упутио појачања предвођена командантом јужног крила те Алијансе, адмиралом Грегоријем Џонсоном. Према подацима из извештаја Унмика нереди су организовани на укупно 33 локације, а у њима је учествовало око 60.000 Албанаца.

Процена је да је број учесника вишеструко већи, као и да су се напади одвијали и у многим мањим срединама које се никада нису нашле у званичним извештајима међународних представника.

 
Изостао судски епилог

Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) касније је саопштила да је покренуто око 400 процеса против одговорних за насиље, али највећи број ових предмета никада није доживео судски епилог.

Истовремено, од оних који су пресуђени казне су биле толико симболичне да се могла извући недвосмислена порука да се насиље и злочин – ипак исплате.

Две деценије од протеривања Срба са КиМ (2): Злочин који траје

Стручњаци немају дилему да је мартовски погром било прво етничко чишћење у 21. веку, али и наглашавају да је то био награђени злочин зато што међународна заједница није казнила одговорне. Историчар из Грачанице Александар Гуџић каже да су “припреме” за 17. март, али и погром Срба на КиМ почеле још 1968. године.
Процес дуг век и по

– Тада су донети уставни закони тадашње СФРЈ када је формирана Социјалистичка аутономна покрајина КиМ којим је фактички суспендована власт републике Србије на овом простору. Онда, 1981. године, тадашња политичка елита косовских Албанаца истакла је захтев за стварањем “Републике Косово” – каже Гуџић.

Поводом 20 година од погрома на КиМ у галерији Дома културе Грачаница одржана је трибина и изложба фотографија “Погром 17. марта 2004 – Награђени злочин”. Један од говорника, професор на Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици Владан Виријевић истакао је да се погром Срба 17. марта 2004. може упоредити са Бартоломејском ноћи из 1572, Ноћи дугих ножева у нацистичкој Немачкој 1938. године или Кристалном ноћи.

– Сви ови догађаји имају своје специфичности и везани су искључиво или за религиозну или идеолошку компоненту. Међутим, догађај од 17. марта има драматично тежу димензију. Реч је о тренутку који је последица клијања семена и реализације дуготрајног процеса који је кренуо још од конституисања прве Призренске лиге 1878. године. Имао је своје фазе, своје “месечеве мене” у различитим политичким, идеолошким и друштвено-економским околностима током читавог периода 19. и 20. века. Епилог је био на почетку 21. века – истиче професор Виријевић.

Он наводи да је скоро 150 година тај процес сазревао.

– Тај гнојни чир је тог 17. марта стравично пукао и мене подсећа на рат у Украјини и рушење чувене Запорошке бране. Буквално је тог 17. марта 2004. године та брана албанског сепаратизма и шовинизма пукла у стравичном, стихијском походу и својим рушилачким и убилачким карактером показала сву деструктивност и контраминираност која је негована од конституисања прве Призренске лиге – поентира професор Видојевић.

Болна прича

Историчар Марко Марковић, директор Архива КиМ, каже да је за све Србе прича о 17. марту 2004. и даље превише болна и осетљива.

– Посебно за нас који смо тај мартовски погром доживели онако брутално како је уистину и био. Али ово је тема о којој се мора стално говорити зато што смо као народ склони да често заборављамо важне догађаје и да врло лако пређемо преко тога – каже Марковић и упозорава да је као неко ко ради у просвети суочен са податком да млађе генерације готово ништа не знају о том тако важном историјском догађају.

Најстрашнији закључак је, истиче овај историчар, да су инспиратори мартовског погрома у великој мери успели у свом науму.

– Исељавање са свим оним што то подразумева је након 17. марта интензивирано, а онима “којима закон лежи у топузу, трагове тврде нечовештвом” бивају награђени такозваном независношћу – каже Марковић.

На трибини коју су у Руском дому у Београду организовали Српски политички форум са Факултета политичких наука и Српска омладина за Космет наведено је да су догађаји 17. и 18. марта 2004. били највеће етничко чишћење на простору Европе у 21. веку.

Оливера Радић, професор српског језика у Гимназији у Ораховцу и ауторка књиге “Косовометохијски гласови”, истиче да је за Србе најпоразније што су схватили да је то био “награђени злочин”.

– Подле 17. марта сам се уверила да “цивилизована Европа” више пажње посвећује онима који чине зло, него онима који су се од њега бранили. Али, морамо да наставимо, наше светиње живе. Ми смо Христов народ који ће и даље да васкрсава – поручила је Радићева.

Према њеним речима, “тај 17. март је био врхунац обесрбљивања Косова и Метохије”.

– Засметало је што су Срби мало-помало почели да се враћају на своја огњишта, да обнављају порушене куће. Желели су да то спрече и да нас протерају и из градова и у томе су и успели. После тог 17. марта нико од нас који живе на Косову више не сме да се осећа да је слободан, свестан да већ следећег дана може да га снађе иста таква стихија – закључила је Радићева.