Патријарх Павле благосиља иконом Светог свештеномученика Будимира у светињи код Мостара, 2005. Фото: Вести, Хаџи Марко Вујичић
Овог 15. маја навршило се 15 година од када су одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, у манастиру Житомислић канонизовани Свети свештеномученици дабробосански и милешевски. Реч је о неколико стотина свештеника побијених током или после Другог светског рата.
Међу њима је и Свети Будимир, протојереј Будимир Соколовић, свештеник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини који је уједно био и свештеник и исповедник генерала Драгољуба Драже Михаиловића.
Прота Будимир је убијен пре тачно 75 година, а у ексклузивном разговору за „Вести“, кћерка његовог сина Василија Мирјана Дамљановић (50), психолог и диригент дечјег црквеног хора у Кливленду, открива многе непознанице у вези са животом свог деде, али и целом породицом Соколовић која је дала 43 свештеника и монаха, а међу њима и четири патријарха – Макарија, Антонија, Герасима и Саватија. Истовремено, из ове лозе је и чувени Мехмед-паша Соколовић!
Потрага за гробом
Ове године се за Вашу породицу обележавају два битна датума?
– Рекла бих да је реч о догађајима који се тичу не само нас који потичемо из лозе Соколовића, него и српског народа и цркве зато што су многи људи живот свој положили за веру и отаџбину. Тако је и мој деда мученички скончао свој живот на земљи само зато што није желео да се одрекне своје свештеничке службе и Светог јеванђеља које је проповедао.
Њега су партизани убили 1945. године, али је потрага за тим местом трајала следећих неколико деценија?
– Тако је. Веома је тешко било пронаћи место његовог погребења, јер никада није био сахрањен по обичајима које то црква налаже, него су га бацили у једну јаму код места Миљевина, близу Фоче. Мој отац, такође свештеник, протојереј-ставрофор Василије, непрестано је тражио гроб свог оца како би достојно пренео његове кости и одржао опело. Нажалост, актери тог масовног убиства нису желели да говоре, а једини сведок зверства био је један дечак који је запамтио то место.
Претходно, мој отац је много пута одлазио на места где се претпостављало да је деда био покопан и тамо држао парастос. Али, тек када је 2000. године пронашао тог дечака који је тада већ био средовечни човек, он је сазнао приближно место где је деда био покопан зато што није било никакве ознаке. Тада је мој отац почео додатно да истражује цео случај, а подсетићу да је у то време и даље на делу био комунизам, наилазили смо на опструкције полиције да би се на крају и тај једини сведок уплашио и више није хтео да помаже.
Међутим, по промисли Божјој и благослову тадашњег митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе) ипак смо успели да пронађемо земне остатке које смо тако грчевито тражили. Када смо откопали земљу није било тешко идентификовати проту Будимира. Уз њега су били молитвеник, свето миро, крст и епитрахиљ. И по речима псалмопојца Давида да Господ неће дозволити да светац његов види труљење заиста се тако и обистинило. Цело тело проте Будимира је мирисало и кости су биле боје као восак. Мом оцу је било јако драго кад је видео рукопис свог оца и потврду да је своје синове уписао у књигу крштених. Ово је укратко о страдању проте Будимира који је заиста живот свој положио за Господа.
Част и одговорност
На предлог тадашњег митрополита Николаја, Ваш деда је предложен да се уврсти у ред српских светитеља и то је 2005. и прихваћено. Присуствовали сте чину канонизације, какав је био осећај?
– Сама прослава проглашења за светитеља је нешто највеличанственије што човек може овде на земљи да доживи, поготово кад сте део породице. Ми смо сви породично дошли из Америке у манастир Житомислић, а литургију је служио Његова светост патријарх српски Павле са много отачанствених архијереја Српске православне цркве. Са нама је био и новинар из Кливленда који је написао чланак о страдању Светог Будимира и овој величанственој прослави. После овог нама је огромна одговорност у животу јер не смемо никако да осрамотимо нашег деду, а пре свега светитеља Будимира и сутра кад изађемо пред њим да се он нас не постиди.
И даље се веома мало зна о судбини свештеника СПЦ током и по завршетку Другог светског рата. До којих сазнања сте дошли пратећи судбину свог деде?
– У периоду Другог светског рата много православног свештенства је страдало од усташа и комуниста. Што смо више истраживали судбину проте Будимира долазили смо до све више података који су говорили о монструозности тих злочина. Немогуће је поверовати шта је у том рату један човек био спреман и могао да уради другом људском бићу. Из данашње перспективе се може рећи да је период Другог светског рата био најтежи за православно свештенство и њихово проповедање. Тај погром се наставио и под комунистичком влашћу, стално су били под присмотром, никад нису знали да ли им је близу крај, да ли ће их одвести и стрељати. Уосталом, када су заробили мог деду и затим повели на стрељање рекли су им да их воде за неку службу. Тужно је што нису дозвољавали да све те људе које су побили достојно сахране већ су их бацали у разне јаме.
Дуг прецима
Ваш деда је био главни свештеник у Југословенској војсци у отаџбини. Та војска је и даље оспоравана?
– Југословенска војска се трудила да ослободи земљу од окупатора. Слободно могу да кажем да су се борили за слободу и мир у држави. Такође, после рата су били неправедно осуђени јер они који су их осудили за издају били су издајници.
Да ли сте сазнали неке појединости из живота свог деде током тих радних година. Посебно када је реч о генералу Дражи Михаиловићу?
– Сазнали смо да је деда био његов свештеник и да је вршио све обреде који су били потребни. Такође, ми поседујемо и слику где је мој деда пререзао колач за крсну славу код генерала Драже. Такође, деда је био њихов капелар и постоји слика када је генерал Дража са својом војском спасао амерички корпус од 500 пилота у операцији Ваздушни мост. И тада је мој деда био са њима. Такође, мој отац је упознао овде у Охају те војнике које је генерал Дража заједно са мојим дедом спасао. Био је то веома емотиван сусрет да попричате са неким ко је упознао Светог Будимира.
Мало је познато да је породица Соколовић дала чак четири патријарха и 43 свештеника.
– Тачно тако. Из наше лозе изашли су велики патријарси почев од Макарија Соколовића, који је био обновитељ рада Пећке патријаршије 1557. После њега, на трону српске цркве су били Антоније, Герасим и Саватије. Својим синовима сам дала имена у њихову част да никад не забораве одакле потичу, и ко су им били преци. Мој отац је 42. био по реду рукоположен свештеник, док је мој брат Теодор, који живи и служи у Чикагу, 43. по реду рукоположени.
Везир није заборавио родну груду
Да ли је тачан податак да је из Ваше лозе и Мехмед-паша Соколовић?
– Јесте, он је још као дечак био одведен из Босне у Турску и касније захваљујући њему Срби су могли да имају неке привилегије, а од посебног значаја што је била обновљена Пећка патријаршија. То му је пошло за руком зато што је имао великог утицаја код султана. Очигледно никада није заборавио своје порекло зато што је као велики везир одржавао добре везе са Србима, посебно са патријархом Макаријем. Он није насилно вршио исламизацију, али је успео да спречи унијаћење од стране Римокатоличке цркве. Мехмед је био веома добар политичар и зналац и због тога је успео све ово да издејствује. Такође је доста радио на обнови и заштити српског манастира Хиландар. Јавност можда није упућена, али управо захваљујући њему и његовом брату од стрица, тадашњем игуману Макарију, успели су да обнове трон Светога Саве и поново уздигну Српску цркву.
