Вести онлајн, 18.11.2020, Судбина девојчице из јаме: Жеђ очију нема

Будо Симоновић, аутор фељтона на дну јаме Равни Долац 8. јуна 1991. године Фото: Б. Симоновић, Вести

И Боја Лалић, сада једини још живи сведок из пакла јаме на Динари, почела је да запомаже кад се тешко повређена и са сломљеним кичменим пршљеновима после неколико дана отрезнила на дну јаме Равни Долац:

– Не могу никуд мрднути, све боли: разбијено чело, раскрижена доња вилица, поломљена ребра, повриђена кичма… Сто других убоја и рана и не опажам. Жеђ тежа од свега.

Данима лежим непомична и претрнула онако на оним лешевима и чекам да ми црњо, брат Богољуб – он био готово неповриђен – или ко други дотури влажну крпу да исциједим кап воде. Један дан обрете ми се коноп поред главе. Мислим снијевам, па и не погледујем према отвору горе. Опазише и други, па завикаше: Ко је бацио коноп.

Усташка превара

Одозго збори мушки глас: Миле Маљковић из Чапразлија.

– Е, Миле, мили ти бог дао, оћеш ли нас извадити и спасити мука, заваписмо ми углас.

Обећава онај одозго и липоречи, пита ко има жив и збори да покупимо паре и злато од мртвих да не иђе крвницима у руке.

Неки посумњаше: ди би Срби мислили о парама и злату код оволико мртвих душа. Бране и зборе да се нико не веже.

Живко покојнога Луке не послуша, дом му се црнио. Оде. За њим и цура Биланова, Сава, била липа, кукавица, у стотину да ти је око уграби. Свезаше онда и мога Богољуба, кукавица ја, да оста можда би ми претекао. Био здрав, по цио дан он и Живко и још неки покушавали да се веру уз стину и изађу без конопа.

Зборише и ја да идем, ране да видам, али мени све нешто збори: не, не!

Кад се горе гласну пушка разабрасмо да оно није Миле Маљковић.

Вратише ми, ојађена ја, Богољуба и Живка поново у јаму, па за њима и Саву, али не дадоше ни да их придржимо да им душа испане, но засуше камењем, великим гредама, те побише све ко се добро није склонио украј. А џаба и склањање, греда прсне па камење удара на све стране.

Најпослим бомбе! Мили боже, разносе месо, одлићу главе, руке, ноге. Запомажу поред мене Јово Бачковић и Ђоко покојнога Павла Лалића. Мене погоди у десну ногу. Пљушти крв, рано моја, ки да си вола заклао, а ја мислила да у мени више нема капи ни под грлом. Вриштим, нема никога да помогне. Ја онда сама, скини мараму са главе и некако замотај. Гелер ми је и данас ту и са њим ћу ево и у гроб…

Преживели јаде

Ђоко, кукавац, издану брзо, имао га Бог на уму да се не мучи. За њим наскоро и Јово Бачковић и многи други – преполовисмо се.

Ја не могу да се мрднем ни колико сам могла приђем, а навалише црви, боже драги ко те јаде да преживи. Нема више Богољуба да ми додаје и кваси крпе. Умрије и Јања, жалосна ја, и све се погуби, нико ником више помоћи не море…

А жеђ ми најтежа. Пробала и ја мокраћу да пијем, али не могох. На једно мисто при стини, ди је вода капала, ископали једну малу каменицу да се која кап воде устави и накапа, али ја, тужна, не могу до ње доћи па онда на кољенима и лактовима некако премилим преко оних трупла. Тамо нема ни језик да сквасим. Пуно црва, гмижу, али ко то гледа, жеђ очију нема.

Кад нас извадише из јаме, мене снијели све до Воденог Доца, нијесам могла ни на магаре. Послим у болницу у Ливно.

Једног дана, ето једног болничара, не знам му име, весела му мајка и Бог му мјесто у рају дао, памтим само да је имао фес на глави. Пита: „Имаш ли ти кога овдинак у Ливну?“

Зборим ја: Имам стрину Боју, долазила она и у болницу да ме види…

Онај ти болничар мене у наручје па право стрини – видио, зар, да ми живота није, а и усташе изгледа придје негда поклале неке Србе који су се личили ту у болници.

Стрика Илију већ било убило и стрини остало четворо о врату на голој улици, али ме она узе за најближе дите и за годину остадох код ње, Бог јој дао и од мога здравља и сваку срићу и на овом и на оном свиту.

Све мени приђе но својој дици. А ја чукетник и богаљ, њена дица не могу ни јест кад ме виде. Чујем ја како стрини зборе да нећу остати свит о мени да зависи, али она не да проговорит.

И, ај, ај, тако неђе до иза Божића. Ја почех помало да се опирем на ноге. Све ме Благоје стринин, вазда му благо у дом, узме па ме води, ко мало дите.

И ето, за муку моју, ја претекох, а и данас не знам како. Некаква сила пресудила да ми буде вика, а коме је вика томе је и лика.

Поклани у болници

Божо и Васо Црногорац из села Челебић, успели су да се извуку из јаме Бикуше, али су, тешко повређени (Божи је била сломљена вилица) поново допали усташама у руке. Неким чудом их нису одмах дотукли већ су их спровели и упутили тобож на лечење у ливањску болницу, али су им тамо убрзо ране „извидали“, једнако као и свим осталим Србима који су се затекли у болници (међу њима је било и двоје деце из Голињева, једини који су се неким чудом извукли из јаме Камешнице) – сви су поклани у болничким креветима.

Стравични покољ је видела жена једног од лекара – пореклом изгледа била Рускиња – и дотрчала сва престрављена да каже мужу:

– Јој, греоте, поклаше ону децу, шта су она коме скривила?

– Јашта ће него поклати пашчад српску – одговорио јој муж, а она забезекнута и занемела од страха и бола изашла из куће и више се никад није вратила нити је ико чуо шта се са њом збило.

Родила у гробници

Стана Лалић, једна од преживелих из јаме Равни Долац, била је у осмом месецу трудноће кад је доспела у ову живу гробницу дубоку готово 50 метара, где је неколико дана касније родила мртво дете:

– Не знам колико је све трајало и како сам се, да простиш, раставила, је ли ми ко помогао у мукама или није, тек ја у тој големој гробници родих мртво женско дете. Бог га имаде на уму, одмах му прекратио муке да се не пати и не скапава као ми.

Будо Симоновић – Вести