Вести онлајн, 19. 11.2020, Судбина девојчице из јаме: Јунаштво и чојство Винка Томаша

Винко Томаш Фото: Будо Симоновић, Вести онлајн

У горким и болним сећањима свих, па и ових дана преминуле Милице Маљковић, претпоследње од четрнаесторо преживелих из јаме Равни долац на Динари, најснажније су се урезала доброчинства, сећања на оне који су им на било који начин помогли, поготово ако су то чинили они који нису морали.

Тако су се свих једанаесторо које сам у лето 1991. године затекао живе, сећали доброчинства „хрватског оружника“, жандара Винка Томаша, Далматинца за кога су сви тврдили да их је спасио и да би сви они скончали у јами да није било њега који се, ризикујући сопствену главу, супротставио, оружјем запретио и осујетио намеру усташа да баце бомбе како не би остало ока за сведока – како би прикрили своје крваве, злочиначке трагове

Јауци из бездана

Нашао сам га у Сплиту и посетио у његовом скромном дому, у поткровљу старе троспратнице у Славићевој улици почетком априла 1991. године. Овај тихи, увек ведри и насмејани човек, ту је у осамдесет трећој години бројао пензионерске дане и ишчекивао из белог света две ћерке, два зета и петоро унучади, брижан због свега онога што га је у том часу подсећало на једно црно и наопако време пред Други светски рат, за које је тврдо веровао да је неповратно минуло и да га неће поново доживети.

И од самог спомена Рујана, Динаре и јаме Равни долац старцу је задрхтао глас, веселе очи овлажиле, а кроз боре низ образе се засветлуцали поточићи суза. Онда потекло и сетно казивање:

– Ја сам ти из Сегета Горњега код Трогира. Било нас петеро браће, кад сам одслужија војни рок, поша сам у жандаре. Прво у приправну школу, у Валандово, у Македонији, а послин, за бивше Југославије, још четири године службовао у Македонији. У станици Сарај код Скопља.

Кад се зарати и кад ми обуче униформу хрватског оружника, ја сам прво бија у Дувну, а одатле ме прекомандовало у Доње Рујане. Бацање у јаму је било приђе нег сам ја доша у Рујане. Причали да су главни били усташе емигранти. Био неки Водопија, а није но крвопија, који је наређива и одређива кога треба уништит.

Једнога дана ја дознах да у тој јами на Динари има још живих. Чули чобани јауке и запомагања са дна безданке. Не знан ко је каза, није се смјело ни причат, али ја одлућим ићи вадити их – ко ће душу огришит и дозволит да живи створови скапљу. А причало се, како ми се чини, да су у јами били мисец, мисец и по дана.

Поведем још два стражара, Јуру Чубранича – био однекуд са Хвара или Пага, како ми се чини – и мог вјенчаног кума Ивицу Пољака. Организујемо и сељаке, било их боме, не триба душу гришит, који су се и добровољно јавили и кренули са нама. Понијели доста конопа, повели магарад и иђемо уз планину.

Вађење преживелих

Како се ближимо јами, видим, множини мука и зорт, али не дам да се враћају. Иђемо наприд, а за нама ето једнога сељака. Призива ме на страну и вели: Томаш, ако доље одиста има живих, убаци бомбе, не смије нико жив остат. То њему, по прилици, наредија тај Водопија, емигрант, да се убаце бомбе, да не остане свидока.

То жандари не раде, кажем му ја, и никоме длака са главе неће фалити док сам ја данас жив!

Срића моја што тај Водопија или неко од тих његових послушника није бија ту, иначе би мени одма било пиштољ па у чело – они што су рекли, то је и Бог с неба река и преко њине се није смило…

Дођемо над јаму. Боже драги, те грозоте! Проклетници се од смрада не може прић, а одоздо се чује цвилеж живих. Наредим да се спуште конопи, али они доли сироти неће да се вежу, мисле да су опет дошли усташе да их дотуку како су, по прилици долазили приђе. Зовемо, убјеђујемо, не помаже. Свежемо онда жандарску капу и спушћимо им да виде да нијесу усташе и тек онда пристадоше…

Минуо рат и страхоте. Винко Томаш преживио. И њему као и свим бившим жандарима скинули униформу, али га гледали с подозрењем као „оружника“ злогласне Ендехазије, али он је спокојно радио јер је знао да се није нигде огрешио. Подозрење и сумњичење Томаша је потрајало све до 1949. године, када је он на неком саслушању и испиту где је био и шта је радио током Другог светског рата, испричао како је 1941. из јаме на Динари извадио и спасио четрнаесторо Срба.

Спасиле му главу

Они који су се бавили Винковом прошлошћу, слушали су га са чуђењем и неверицом и богзна како би даље било да на адресу Новинско издавачког подузећа „Слободна Далмација“, у ком је Томаш радио, односно органа надлежног за безбедност у предузећу, из Месног народног одбора у Лиштанима једног дана није стигао службени допис, изјава пет „јамарица“, како су звали преживеле жене из јаме Равни долац, Ерцег Милице, Лалић Данице, Бошковић Маре, Маљковић Милке и Бошковић Цвите.

– Е то је мени, синко, спасило и образ и главу – рекао је овај племенити човек показујући тај непобитни доказ, на једној страни о великомученичком страдању недужних у јами на Динари, а на другој о његовом чојству и јунаштву, додајући на крају да је „остало и од Бога и од људи: ко добро чини, злу се не нада…“

Труднице

Осим већ споменуте Стане Лалић, још две младе невесте из Рујана које су доспеле у јаму – биле су у одмаклој трудноћи:

– И ја сам ти, да простиш, била у другом стању – испричала ми је 1990. године Госпава Цвијетић, удата Бошковић. – Ја, ја, било ми живо дите под пасом кад ме бацило у јаму и доли послим кад сам се освистила чула сам да је живо. И како гођ сам ја мршала и пропадала тако се и оно мање чуло… Ето, извадило нас из јаме некако уочи Мале Госпе, а ја родила о Светом Аранђелу. Ћерку ки јабуку. Крстили је Љуба. Живила дви године, можда и дви и по. Онда се разбоље, а у Ливну усташе биле и ја је не смила носит у болницу…

А Сава Марчета, удата Козомара, два-три месеца пошто је са осталима извађена из јаме, родила двојке, ћеркицу и синчића:

– Бог знаде, није могло нако тако – испричала ми је 1990. године ова крхка несретна жена. – Напредна, баш ко да је по једно било. А свеједно, оно женско брзо умрије. Остаде ми мушко. Пуна кућа, али за пола године, па ми и он умрије. Грешна ја, нијесам стигла ни да га крстим но ми некрштен оде ко да ми га неко украде…

Будо Симоновић – Вести