Вести онлајн, 2. 3. 2025, Гидеон Грајф: Још се чују одјеци зла!

Проф. др Гидеон Грајф Фото: Вечерње новости, В. Данилов

Професор Гидеон Грајф, израелски историчар специјализован за изучавање историје холокауста, аутор тротомне монографије о концентрационом логору Јасеновац и председник Независне међународне комисије за истраживање догађаја у Сребреници, оценио је за “Вести“ поводом 80 година од завршетка Другог светског рата да се и данас чују “одјеци најмрачнијег поглавља” у светској историји.

Свет се спрема да обележи 80 година од завршетка Другог светског рата. Да ли је лекција научена?

– Иако је рат завршен пре више деценија, одјеци његових најмрачнијих поглавља и данас одјекују. Истрајност предрасуда, презир основних људских вредности, врста тираније и насиља подсећа нас да само сецћање није довољно. Морамо активно да подржавамо вредности правде, мира, хуманости и међусобног поштовања. Права лекција Другог светског рата је да човечанство мора бити стално чувано и заштићено од тенденције мржње, никада не смејући да постане самозадовољно у потрази за бољим, саосећајнијим светом. Отуда, упркос тога што је протекло осам деценија од краја Другог светског рата, понављање етнонационализма, системске дискриминације, кршења и повреде свих етичких кодекса и геноцидног насиља, сугерише да основне поуке истинских светских сукоба нису у потпуности интернализоване и примењене.

Холокауст је лекција која не би смела да се заборави. Да ли се заборавља?

– Холокауст остаје оштар трајни подсетник на катастрофалне последице неконтролисане и неограничене мржње и политике дехуманизације коју спонзорише држава. Иако је значајан напредак постигнут кроз међународно право, оквире људских права и иницијативе за колективно памћње и националне меморијале, истрајност историјског ревизионизма и растућих екстремистичких идеологија и идеологија мржње наглашава сталну потребу за ригорозним образовањем, међукултуралним дијалогом и проактивном посвећеношћу очувању људског достојанства и емпатије.

После избора у САД и претходно у Русији, познати су сви “светски играчи”. Какве су шансе за очување глобалног мира?

– Са учвршћеним глобалним лидерством после избора у кључним силама као што су САД и Русија, будућност глобалног мира почива на крхком односу снага, стратешкој конкуренцији и капацитету за конструктивну дипломатију. Најважније је не занемарити добробит појединца на свакој тачки планете. Тренутни геополитички пејзаж обележен је регионалним сукобима, забринутошћу због ширења нуклеарног наоружања и променљивим савезима, што све тестира отпорност међународних безбедносних оквира. Ово ново стање могло би да угрози целу цивилизацију. Иако се ривалства могу интензивирати, механизми као што су споразуми о контроли наоружања, дипломатија у позадини и међународне одговорне институције могу послужити као стабилизирајуће снаге, али ако лидери одлуче да се ангажују с њима. Очување мира може на крају зависити од тога да ли глобални актери могу да се крећу кроз своје идеолошке и стратешке поделе, увиђајући да је узајамно уништавање далеко већи трошак од кооперативне безбедности. Трећи светски рат никада више не би требало да се догоди, два светска рата су била довољна.

Можемо ли говорити о миру када је свет већ подељен на “Исток” и “Запад”?

– Да, о миру можемо говорити увек, чак и у свету подељеном на “Исток” и “Запад”. Историја показује да подела не доводи аутоматски до сукоба, све док постоји истинска воља да се уђе у дијалог и тражи заједнички језик и заједнички именитељ. После разарања у Другом светском рату, чак су и дубоко супротстављене нације пронашле начине да коегзистирају, преговарају и граде институције како би спречиле будуће ратове, па чак и постале пријатељи. Хладни рат је, упркос својим тензијама, такође показао да су ривалске силе могле да се договоре о контроли наоружања и хуманитарним питањима, када су признале заједничку цену уништења. Прави мир захтева више од одсуства рата. Он захтева посвећеност разумевању и поштовању историјских истина и поштовању основних људских вредности. Сећање на трагедије прошлости, укључујући геноцид и екстремно масовно насиље, подсећа нас на опасности допуштања да се поделе претворе у дубоку мржњу. Кроз образовање, емпатију и искрену комуникацију, свет може да ради ка стабилном миру, чак и када остају политичке и идеолошке разлике. Кључ лежи у вредновању људског достојанства изнад геополитичког ривалства и сукоба.

У овој години и на Балкану се обележава више значајнијих годишњица. Најважнија је 80 година од пробоја из логора Јасеновац 22. априла. И овај догађај ће проћи у сенци спорења око броја убијених?

– Спорови о броју жртава из концентрационог логора Јасеновац су болна и дубоко забрињавајућа стварност, јер често засењују огромна људска страдања која су се тамо догодила. Све покушаје да се умањи број јасеновачких невиних жртава тумачим као дубоку увреду за понижене, мучене и убијене жртве. Жртве, које су биле изложене неописивој суровости, нису дефинисане бројевима; свака особа која је страдала имала је породицу, причу и живот који је брутално украден. Фокусирање на тачне бројке може довести у опасност дехуманизацију појединаца који су патили и умрли у Јасеновцу, сводећи њихове животе на пуку статистику, а не на поштовање њихове људскости. Мој утисак је да је опсесивни покушај да се смањи број јасеновачких жртава, покушај да се сакрије велики злочин хрватских усташких власти с једне стране, и бескрајна патња невиних жртава с друге стране.

Ипак, сведоци смо да се све свело на “бројање жртава”?

– Прави бол ове трагедије не лежи у спору око бројева, већ у колективном губитку живота, породица и будућности и невиђеној људској патњи. За преживеле и њихове потомке, сећања на изгубљене никада не би требало да буду предмет политичке дебате, већ свечани подсетник на страхоте мржње и дехуманизације. Приоритет увек треба да буде сећање на жртве, обезбеђивање да се њихове приче чују и обезбеђивање да се њихова патња не заборави – тако да се такви екстремни злочини никада не понове. Не заборавимо, да за поједину жртву није битно да ли је поред њега било на десетине хиљада, или стотине хиљада других жртава. Наша обавеза је да заувек памтимо сваку жртву.

Ове године навршава се и 30 година од догађаја у Сребреници. Ви, судија Нијамба из Замбије и сви чланови Међународне комисије за Сребреницу сте означени као “негатори геноцида”. Како то коментаришете? У УН је изгласан посебан Дан сећања.

– Апсурдне оптужбе да судија Нијамба и чланови Међународне комисије за Сребреницу “негирају геноцид” су дубоко неправедне и погрешне. Сребреница је несумњиво била ужасан злочин. Претерано поједностављивање сложене историје ратова у бившој Југославији само подстиче даљу поларизацију, мржњу и неразумевање. Српске жртве, које су такође претрпеле огромну патњу током сукоба, често су занемарене или маргинализоване у ширем наративу, док се у исто време намеће и прилагођава јединствен, уски поглед на историју.

Која је Ваша порука поводом ове годишњице?

Док обележавамо 30. годишњицу догађаја у Сребреници, кључно је одати признање за страдање свих народа и свих жртава. И српски народ је, као и остали, током рата претрпео бескрајна страдања, а одбијање да се историја сагледа у целини, са свим злочинима и жртвама, ствара атмосферу селективног, неуравнотеженог сећања. Истина о Сребреници, као и страдању Срба, морају бити део ширег, праведног и уравнотеженог дијалога који поштује све жртве рата, а не само једну групу. Само кроз овај приступ можемо почети да градимо темеље за трајно помирење, мир и истинско разумевање међу народима. Желим да истакнем да је наша Међународна независна комисија за истраживање страдања свих људи у региону, после увида у сву документацију, једногласно одлучила да се злочини почињени у Сребреници не могу означити као геноцид.

Непознавање историје

У Тексасу је у Меморијалном центру истакнута табла да је у Јасновцу убијено 45.000 жртава. Колико у Америци знају о страдању Јевреја, Срба и других народа у НДХ?

– Злочине које су починиле хрватске усташке власти у концентрационом логору Јасеновац, а на мети су првенствено били Срби, Јевреји, Роми и Хрвати антифашисти, често су у сенци познатијих догађаја попут злочина немачко-нациста и њихових сарадника током Холокауста у нацистички окупираној Европи. Док је образовање о холокаусту у САД направило значајан напредак и стекло образовне архиве, специфични историјски детаљи НДХ, укључујући размере злочина у местима попут Јасеновца, ређе се истичу у главним наративима и нажалост делимично су игнорисани. Овај недостатак знања се делимично може приписати фокусирању историјског образовања и медија на веће размере нацистичких злочина, што често оставља недовољно заступљене злочине других режима оријентисаних према Осовини, попут НДХ. Међутим, било је напора научника, просветних радника и преживелих да скрену пажњу на ове догађаје и последњих деценија. Меморијали, као што је онај у Тексасу, и научни рад, важни су за подизање свести и обезбеђивање да се историја ових жртава никада не заборави. Изазов остаје у премошћивању јаза између регионалне историје и глобалног разумевања, како би се препознао пуни обим страдања Јевреја, Срба и других заједница под опаким режимом НДХ.

Монографија о Јасеновцу

Ваша монографија о Јасеновцу је преведена и на хебрејски. Колико је народ Израела упознат са страдањем својих сународника и Срба на Балкану?

– Свест о страдању Јевреја и Срба на Балкану, посебно током Другог светског рата, није толико распрострањена међу општом популацијом у Израелу као што би се могло надати, али постоје недавна дешавања која воде ка признању и растућем разумевању.

У последњој деценији сазнање о Јасеновцу добило је већи публицитет и свест у име израелског становништва. Примарни фокус Израела, посебно у послератном периоду, често је био на холокаусту и ужасној патњи Јевреја широм Европе. Овај фокус, иако кључан, значи да искуства јеврејских заједница у регионима попут Балкана можда нису увек добро интегрисана у ширу јавну свест, посебно у поређењу са трагедијама великих логора за истребљење попут Аушвица.

Међутим, међу историчарима, истраживачима и преживелима постоји нијансираније разумевање прогона на Балкану, укључујући и злочине усташког режима у Независној Држави Хрватској. У току су напори да се едукује о страдању Срба, Јевреја, Рома и других мањина на Балкану. У Израелу, неки преживели Холокауст са Балкана, као и академске и културне иницијативе, радили су на расветљавању заједничке патње и Јевреја и Срба у овом региону. Како повезаност и поређење између страдања Јевреја током Холокауста и страдања Срба током Другог светског рата са искуствима Срба и других на Балкану постаје све препознатљивија у академским и историјским круговима, свест у Израелу се полако повећава. Ипак, као и у другим деловима света, и даље остаје изазов у доношењу ових историјских наратива широј јавности, обезбеђујући да се комплексна историја Балкана, посебно током Другог светског рата, у потпуности разуме и призна.

Косово – српски Јерусалим

Овог 24. марта навршава се 26 година од почетка бомбардовања бивше Југославије због такозваног Косова. Шта за вас представља тај догађај?

– Бомбардовање бивше Југославије 24. марта 1999. представља кључни и дубоко болан тренутак у историји Балкана. За многе, то означава тренутак када је међународна заједница, предвођена НАТО-ом, војно интервенисала у региону, не само да би се позабавила хуманитарном кризом на Косову, већ и да би обликовала геополитичку будућност Балкана. Бомбардовања, која су трајала 78 дана, изазвала су огромна разарања, губитак живота и расељавање цивила. Последице интервенције осећају се и данас, са такозваним проглашењем независности Косова 2008. године и сталним тензијама између Србије и такозваног Косова.

На који начин један странац перципира осећања Срба о овом догађају?

– За Србе, овај догађај остаје веома спорно и трауматично поглавље. Бомбардовање многи виде као неоправдан акт агресије који је нарушио суверенитет Србије и резултирао непотребним страдањима цивила. Наслеђе бомбардовања подстакло је осећај негодовања и наратив жртве, пошто је људска цена НАТО кампање често засењена у међународним дискусијама.

Истовремено, Албанци на такозваном Косову, бомбардовање сматрају неопходном интервенцијом да се зауставе злочини које су починиле српске снаге током сукоба, означавајући критичан корак ка коначној независности такозваног Косова и заштити етничких Албанаца. Коначно, 24. март 1999. представља не само војну интервенцију већ симбол сложености, контрадикторности и деликатности и текућих подела у региону. Остаје снажан подсетник колико су дубоко историја, политика и животи обичних људи испреплетени и помешани на Балкану.

Која је снага Резолуције 1244 СБ УН која је проистекла по окончању рата?

– Резолуција је имала за циљ да обезбеди стабилност Косова и Метохије након сукоба, истакне улогу међународних актера у одржавању мира и промовише повратак избеглих и расељених лица.

Постоји ли веза између посвећености Срба Косову и Јевреја Јерусалиму?

– Косовски крај за српски народ је исто што и Јерусалим за јеврејски народ, то је колевка српске културе. Никада нисам био на Косову, али могу да разумем агонију Срба који живе у енклавама у 21. веку. Пошто Израел такође живи под притиском исламског окружења, могу у потпуности да разумем свакодневна страдања српског народа на Косову и Метохији.

Како бисте оценили тренутни положај српске заједнице у самопроглашеној држави Косово?

– Тренутна позиција српске заједнице на такозваном Косову остаје несигурна, коју карактерише мешавина политичких, друштвених и безбедносних изазова. Многи Срби у региону Косова живе у енклавама, посебно у северном делу региона, где одржавају посебан идентитет и јаке везе са Србијом. Међутим, они се често суочавају са маргинализацијом, ограниченим приступом институцијама и упорним тензијама са етнички екстремистичком албанском већином.

Власти у Приштини не престају са тврдњама да је Србија извршила геноцид над Албанцима. Очекујете ли да то конкретизују тужбом против Србије?

– Лидери неких држава данас имају тенденцију да злоупотребљавају реч геноцид за политичку сврху и стигматизацију читавих народа.

У Јужној Митровици је, крајем прошле године, обновљена кућа бившег нацистичког сарадника Џафера Деве. Није било осуде међународне заједнице. Зашто?

– Реновирање куће Џафера Деве у Јужној Митровици је дубоко забрињавајуће и представља болно подсећање на историјске неправде које нису адекватно решене. Џафер Дева, кључна личност нацистичког колаборационог режима, био је одговоран за прогон Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата.

Недостатак осуде међународне заједнице сматра се додатним доказом двоструких стандарда, где се поступци одређених група занемарују или оправдавају, док се за друге сматра много виши стандард одговорности. Недостатак међународне реакције на овај чин је дубоко фрустрирајући за многе Србе, јер појачава перцепцију да се патња српског народа често игнорише у корист уздизања наратива других етничких група у региону Косова.

 
Ђорђе Баровић – Вести