Вести онлајн, 21. 9. 2024, Црква је очувала народ на Космету

Свети Архангели: велико коло око задужбине цара Душана, подигнуте 1346. године Фото: Политика, Ж. Ракочевић

Без одлуке монаштва и свештенства СПЦ, првенствено Епархије рашко-призренске о останку и организовању преосталих Срба и без оних који нису избегли или који нису протерани, данас не би могли да причамо о постојању српског народа на простору Косова и Метохије. Истовремено, док привремене приштинске институције од почетка нису показивале жељу за озбиљним повратком расељених, УН мисија после Мартовског погрома 2004. године више није имала ни воље ни снаге за спровођење повратка избеглих и расељених Срба и других неалбанаца.

Ово у интервјуу за “Вести” истиче историчар др Стефан Радојковић који је пре само десетак дана докторирао на тему “Праксе отпора и сарадње Срба на Косову и Метохији у односу на мисију Уједињених нација од 1999. до 2008. године”.

Који су кључни догађаји који су одредили судбину Срба те 1999. године?

– То је свакако повлачење полиције и Војске СР Југославије, заједно са већим делом покрајинског и општинског чиновничког апарата после потписивања Војно-техничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године. Међутим овде бих указао на неке кључне одлуке и догађаје које су утицали на опстанак Срба Косова и Метохије после тог датума. Пре свега, без одлуке монаштва и свештенства СПЦ, првенствено Епархије рашко-призренске о останку и организовању преосталих Срба Косова и Метохије, без оних који нису избегли или који нису протерани данас не би могли да причамо о постојању српског народа на том простору. Друго, појединци попут Момчила Трајковића, Вуке Антонијевића, Ненада Радосављевића, Драгана Велића, Ранђела Нојкића и убијеног Оливера Ивановића, њихова спремност да заједно са СПЦ представљају изоловане српске средине у контактима са представницима Унмика и Кфора, али и да исте средине организују и по потреби бране од албанских екстремиста, јесу важан елемент који је одредио судбину Срба после јуна 1999. године.

Посматрали нападе на Србе

У том периоду, 1999, око 250.000 Срба је морало да напусти КиМ. Већ тада је било јасно да Кфор и Унмик не могу да их заштите. Слажете ли се?

– Поред Срба, и то треба рећи, тада је избегао или интерно био расељен велики број Рома, Горанаца, Бошњака као и мањи број Албанаца, перципираних од стране тзв. ОВК као лојалних СРЈ и Републици Србији или пак као директна конкуренција у освајању власти на Косову и Метохији. Показало се у истраживању да је било више разлога иза чињенице да Срби, као и друге неалбанске мањине, не уживају задовољавајући и одржив степен заштите од стране Кфора и Унмик полиције.

Шта је био разлог?

– Најпре, динамика распоређивања безбедносних снага, њихов број и опремљеност за задатке попут заштите цивилног, неалбанског становништва, варирала је од округа до округа. У почетку су контингенти Кфора једини могли да обезбеде какву-такву заштиту Србима, док је Унмик полицији требало дуго времена да успостави своје “присуство на терену”. Такође, снаге Кфора су првобитно планиране као војни аспект присуства УН задужен за заштиту албанског становништва од евентуалног повратка војске и полиције СРЈ. Убрзо се показало, што се види и из сведочанстава појединаца из УН мисије, како је Кфор исправно закључио да Албанцима не треба заштита, већ Србима и другима. У том погледу истакли су се француски (четири општине северно од реке Ибар) и шпански контигенти (Осојане), као и руска компонента око Косовске Каменице и њихова болница у Косову Пољу, док су се други (попут Холанђана и Немаца у призренском округу) показали као недорасли ситуацији или пак невољни да помогну и непријатељски расположени према преосталим Србима.

У многим случајевима, Кфор или Унмик само су посматрали нападе на Србе?

– Наравно. Не треба сметнути с ума да је српски народ, током деведесетих година 20. века, прошао кроз својеврсног медијског “топлог зеца” од стране међународне јавности и тадашњих медија што је утицало на ниво професионалности код појединаца у оквиру Кфора и Унмик-полиције. Томе треба додати и “спремност” њихових преводилаца, често појединаца албанског порекла, да не пружају правовремене и тачне информације о ситуацији на терену.

Енклаве

Који су били преломни догађаји за Србе на КиМ? Углавном се истичу јун 1999, 17. март 2004. или проглашење тзв. независности 2008. године. Да ли је било још тих догађаја?

– Од догађаја који су били од посебне важности у том тренутку за Србе Косова и Метохије истакао бих потписивање Споразума о разумевању између Српског националног већа Косова и Метохије са Унмиком 29. јуна 2000. године, којим се успоставља и Заједнички комитет за повратак избеглих и расељених Срба. Потом, ту је била и одлука Срба Косова и Метохије, у координацији са тадашњим државним врхом СРЈ, о учешћу на изборима за скупштину Привремених институција самоуправе у оквиру Коалиције Повратак током 2001. године. Не треба сметнути с ума да су током маја 2008. Срби Косова и Метохије организовали на том простору изборе и гласали на општинским и парламентарним изборима Републике Србије упркос декларацији о независности Привремених институција из фебруара поменуте године.

Преостали Срби су 1999. опстали групишући се у енклаве?

– Када су у питању изоловане српске средине, по правилу јужно од реке Ибар, сигуран показатељ да су у њима Срби опстали јесу гранатирања тих места, као и снајперска ватра од стране албанских екстремиста. Поменуте врсте напада на те средине сугеришу, истовремено, немогућност уласка поменутих нападача у та насељена места услед њихове (само)организованости као и присуство Срба који, очигледно, опстају упркос свему. Класичне примере представљају село Гораждевац у близини Пећи, Грачаница код Приштине, као и низ села у Косовском Поморављу. Међутим, како је то приметио Живојин Ракочевић, урбане средине, градови – изузев за Србе северно од реке Ибар – престају да буду део свакодневног искуства Срба Косова и Метохије, што представља новитет у њиховом историјском искуству. До 1999. године, увек су руралне средине, села, била мање сигурна за Србе од градова, док су градови по правилу била безбедније средине за живот која су олакшавале опстанак. У случају Приштине, Призрена и Гњилана, последњи остаци присуства Срба у тим градовима “избрисани су” током Мартовског погрома 2004. и од тада се те средине нису опоравиле.

Никада није постојало искрене жеље ни међународне заједнице ни Приштине за повратак Срба. Слажете ли се са том оценом?

– Што се тиче Приштинске привремене администрације, то је несумњиво. Када је реч о УН мисији на Косову и Метохији током поменутог периода, постојали су покушаји после 2001. године у том смеру, заједно и на иницијативу Коалиције Повратак. Али после Мартовског погрома 2004. године представници међународне заједнице немају ни воље ни снаге за спровођење повратка избеглих и расељених Срба и других неалбанаца. Оставка Ненада Радосављевића од 15. фебруара 2005. године на место Високог саветника за повратак тадашњег шефа Унмика Сорена-Јесена Петерсена, представља добру илустрацију окончања свих смислених и одрживих покушаја повратка избеглих и интерно расељених Срба.

 
Јужно и северно од Ибра

Српска заједница се 1999. године поделила на ону јужно и ону северно од Ибра. То су фактички од почетка две паралелне стварности?

– Судбине обе заједнице у значајној мери одређују географија терена, демографска слика одређеног простора, карактеристике средине у којој опстају (село или град), као и степен присуства Српске православне цркве, односно институција Републике Србије. Када је реч о четири општине северно од реке Ибар, Косовска Митровица као једина преостала урбана средина уз јасну демографску доминацију српског становништва, директне путне правце и везе ка централним деловима Србије, претежно планински терен и “осетно” присуство институција Републике Србије на терену чини да Срби северно од реке Ибар сразмерно лакше опстају него Срби у другим крајевима Косова и Метохије.

Интересантан податак може бити и да током тог периода СПЦ није била толико утицајна северно од поменуте реке. С друге стране, опстанак Срба јужно од реке Ибар не може се разумети нити објаснити без узимања у обзир улоге СПЦ. Улога институција Републике Србије у том погледу, а нарочито од јуна 1999. све до 2001. године, била је од секундарног значаја. Претежно равничарски терен где су се налазиле сеоске средине тј. енклаве Срба, окружене са свих страна албанским становништвом и без директних и сигурних путних праваца до осталих делова Србије, отежавале су опстанак Срба на тим просторима. Ово је посебно изражено у случају метохијских енклава, попут Гораждевца, Ораховца, Велике Хоче, Осојана и других места.

Да ли је од тога зависио и отпор, односно сарадња са мисијом УН?

– Апсолутно јесте. С обзиром на све наведено, Срби северно од реке Ибар су далеко више пружали отпор представницима Унмика и Кфора, посебно када су покушавали да успоставе присуство канцеларија привремених приштинских институција. Ово не значи да нису и сарађивали, нарочито са Кфором по питању безбедности, али “репертоар” сарадње био је далеко скромнији у односу на Србе јужно од Ибра.

Такође, само обрнуто, Срби остала четири округа имају далеко “богатији каталог” сарадње са Унмиком и Кфором, док је “репертоар” отпора свакако скромнији. Примера ради, Срби јужно од реке Ибар имају своје канцеларије при Унмику тј. у њиховим зградама, на основу Споразума о разумевању из 2000. године. Такође, Српско национално веће Косова и Метохије учествује у одабиру појединаца који ће служити у јединицама Косовске полицијске службе, стационираним у српским енклавама и под контролом Унмик полиције. Ништа слично није случај са Србима северно од реке Ибар. Изнети примери не значе да Срби јужно од реке Ибар не пружају отпор УН мисији. Забележени су случајеви блокирања приступа енклавама, паљење возила Унмик-полиције, али они су знатно ређи у односу на север Косова.

За докторат – 3,5 године

Колико времена Вам је требало за овај докторски рад и на који начин сте прикупљали грађу, укључујући и информације на терену?

– Само писање дисертације трајало је око 18 месеци, док је примарно истраживање, односно прикупљање докумената, новинских чланака и израда интервјуа, заједно са обрадом сакупљеног материјала – одабиром и анализом садражаја, израдом транскрипата интервјуа, захтевало још око две године рада. И поред значајне количине сакупљене грађе за истраживање ове теме, показало се током истраживачког процеса да је још пуно грађе остало неискоришћено од стране наших научника. Примера ради, нисмо имали увид у сва докумената Српског националног већа Косова и Метохије, док архива Српског националног већа Северног Косова није ни начета. Осим кроз објављене фрагменте из извештаја Епархије рашко-призренске Сабору и Синода СПЦ и дневничке белешке митрополита Амфилохија (Радовића), нисмо били у позицији да остваримо дубљи увид у деловање и ставове монаштва и свештенства СПЦ на Косову и Метохији.

Протести

Различити начини отпора Срба са КиМ, према др Радојковићу виде се и по реакцијама након што је донета тзв. декларација о независности.

– Срби са севера Косова су, поред јавних окупљања и протеста, палили пунктове Унмика на прелазима Јариње и Брњак, Срби из Косовског Поморавља су се мирно окупљали и протестовали док су Срби Ораховца и Велике Хоче присуствовали молебанима за спас српског народа на Косову и Метохији.

Наука у служби историје

Радојковић истиче да радове о Космету треба више објављивати

Због чега сте у свом докторском раду апострофирали управо овај период новије историје Србије?

– Много је разлога које бих могао навести, али су кључни следећи. Период из историје Срба Косова и Метохије пре 1999. српски научници су темељно обрадили, а истовремено период између јуна 1999. и јуна 2008. није до сада био целовито сагледан од стране наше научне заједнице. Налази изложени у дисертацији представљају солидну основу за истраживање периода после јуна 2008. па све до савремених догађања зато што сам покушао да изложим целовиту слику дешавања на Косову и Метохији током тог периода у свих пет округа: Косовско Митровачком, Пећком, Гњиланском, Призренском и Приштинском. То до сада није покушано од стране српске науке. Углавном су, до сада, анализирани поједини догађаји попут Мартовског погрома из 2004. или, пак, одређене средине са већинским српским становништвом попут Косовске Митровице, Косовске Каменице или Велике Хоче.

Шта је по Вашем мишљењу разлог због чега је врло мало научних радова о положају Срба на КиМ од 1999?

– Не бих се сагласио да је мало научних радова о Србима Косова и Метохије од стране наших политиколога, антрополога, социолога и историчара, али бих истакао да недовољно објављујемо радове (научне и новинске чланке, пре свега) за иностране издаваче и на другим језицима. Изузетака наравно има, попут Небојше Владисављевића са Факултета политичких наука у Београду и Српске православне цркве, међутим они су представљају сразмерно мали проценат у оквиру укупне међународне (научне и медијске) продукције.

Ђорђе Баровић – Вести