Вести онлајн, 22.11.2020, Рањено срце српског јунака

Пуковник Драгутин Гавриловић Фото: Википедија

Нема Чачанина који не зна где се у овом граду налази чувена кафана „Цар Лазар“, али мало је оних који знају да се само стотинак метара од кафане, у истој улици, налази кућа у којој је 25. маја 1882. године рођен Драгутин Гавриловић, мајор српске војске који је у историји Срба остао уписан као командант 2. батаљона 10. кадровског пука који је био последња одбрана Београда пред аустроугарском војском.

Уочи саме битке у одбрани Београда, у ноћи између 6. и 7. октобра 1915, пре 105 година, на Дорћолу, испред кафане Јасеница, обратио се војницима овим речима:

„Јунаци, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити нашим силним јуришом, разнети нашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао! Војници, јунаци, Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато, напред у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“

Неравноправна битка

Многи су у Србији чули за мајора Гавриловића, али, по речима Радивоја Бојовића, историчара чачанског Музеја и даљег рођака генерала Бојовића, мало је оних који знају какав је био даљи животни пут храброг мајора.

– Након овог говора, у заказано време, отпочела је неравноправна битка коју је преживело свега неколико српских војника, а мајор Гавриловић је тешко рањен у боју преживео захваљујући томе што су га телима штитили његови војници – објашњава Радивоје Бојовић.

Иако данас многи мисле да је храбри мајор Бојовић погинуо у одбрани Београда, није било тако.

– Мајор Гавриловић је и са тешким ранама успео да пређе Албанију, а када се опоравио, храбро се борио на Солунском фронту. Због исказаног херојства војвода Петар Бојовић га је предложио за виши чин, али је војвода Степа Степановић одбио предлог уз образложење да је превише млад.

Заправо, било је познато да мајор Гавриловић није био омиљен међу српским официрима јер није припадао ниједној тајној војној организацији, нити партији. То је, вероватно, био и разлог што касније, 1930. године, није положио генералски испит због чега је, увређен, одбио да испит полаже други пут. Још касније, пред почетак Другог светског рата, 27. марта 1941, генерал Симовић је, тада већ пуковнику Гавриловићу, понудио генералски чин и место министра што је Гавриловић одбио уз образложење да је неумесно тако нешто предлагати војнику. Други светски рат га је затекао у Сарајеву где је заробљен и послат у логор у Нирнбергу где је дочекао и крај рата – део је животног пута мајора Гавриловића о којем је Радивоје Бојовић прикупио много података.

 Кобна шетња

О животном путу мајора Гавриловића, његовој породици, кући и његовим херојствима добро је упознат и новинар и публициста из Чачка Родољуб Петровић.

– О животу мајора Гавриловића у Београду и његовој смрти има много произвољних прича. По једној, а могуће је да је тако било, мајор је по повратку из заробљеништва једном приком имао жељу да прошета Београдом, али како није имао другу одећу, обукао је униформу краљеве гарде што су надобудни београдски скојевци схватили као провокацију и крвнички га претукли на улици не знајући кога туку. Да ли због батина или због болести, Драгутин Гавриловиће је убрзо, 14. јула 1945. године, преминуо и сахрањен је скромно обучен, готово без одеће, на гробљу где су почивали и његови ратници из времена херојске одбане Београда – објашњава Родољуб Петровић, који се као новинар дуго бавио прикупљањем података о животу мајора Гавриловића.

Остала само спомен-табла

Данас у Чачку нема живих потомака хероја одбране Београда, а кућа у којој је рођен је више пута до сада препродавана, али и реновирана, иако је већ неколико деценија под заштитом државе, због чега се не може речи да је у потпуности аутентична. Но, кажу саговорници „Вести“, добро је и то што постоји и што је на њој спомен-табла чиме је бар на неки начин обележено да је у тој кући рођен велики војник који је својим херојством задужио српски род.

Потомци у Америци

Према подацима Родољуба Петровића, који је својевремено друговао са Маријом Вукомановић, унуком мајора Гавриловића, Драгутин је у браку са Даринком изродио ћерке Милицу, Љубицу, Драгицу и Емилију и сина Драгоша. Све ћерке су биле удате за краљевске официре који су, сва четворица, умрли у немачким логорима.

Син Драгош био је капетан Југословенске војске, преживео је заробљеништво након чега је емигрирао у Америку где је умро 1973. године. За собом је оставио сина Драгутина који жив или је живео у Чикагу, а Драгутин има сина који се, такође, зове Драгутин. Међутим, син, унук и праунук мајора Гавриловића су ретко долазили у Србију, али, судећи што се име Драгутин наставља из генерације у генерацију, значи да су веома поносни на мајора Гавриловића и да на тај начин чувају сећање на великог хероја, али и страдалника мајора Драгутина Гавриловића.

З. Марјановић – Вести