Вести онлајн, 27.5 – 29. 5. 2023, Навршило се 24 године од сукоба на Паштрику (1-3): Бој за част и слободу

Битка на Паштрику Фото: Министарство одбране Републике Србије

Нема назад, иза је Србија! Та реченица је златним словима уписана у српску историју, а изговорио ју је генерал Божидар Делић, командант 549. моторизоване бригаде, након што је НАТО, 26. маја започео операцију “Стрела 2”, највећу копнену инвазију на Србију током агресије 1999. године.

За разлику од битке за Кошаре где се непријатељ у покушају копнене инвазије фокусирао само на једну тачку, удаљену караулу на граници Србије и Албаније, битка за Паштрик је по свом обиму, али и стратегији требало да у кратком року пробије комплетну линију одбране тадашње Војске Југославије и омогући фронтални, копнени улазак снага НАТО.

Због исказане храбрости, али и одлучности српске војске, ова битка се с правом пореди са оном која се одиграла 480. године пре нове ере када су се бројчано слабији Грци успешно одупрли најезди тада доминантних освајача Персијанаца.

У теми броја, “Вести” истражују значај битке за Паштрик и где су данас, 24. године касније, српски хероји, а одговоре пружају војни стратези, али и директни актери тих догађаја.

 
Одбрана слободе

Адмирал Бошко Антић је заједно са генералом Небојшом Павковићем, тадашњим командантом Треће армије ВЈ, кооаутор књиге која оправдава поређење са далеком прошлошћу. У капиталном издању “Кошаре и Паштрик српски Термопили”, они до у детаља износе појединости ове битке која је трајала пет дана након што је званично потписано примирје, односно Кумановски војно-технички споразум.

– У овој одбрамбеној операцији, у два одбрамбена боја, као и у осталој комплетној одбрани Косова и Метохије, захваљујући великом професионализму командног кадра на свим нивоима, завидној војностручној оспособљености војника, а надасве надахнута највишим степеном патриотизма, што је условило невиђену храброст, одлучност и моралну чврстину, Војска Југославије часно је извршила свој задатак. Одбранила је слободу и част своје отаџбине и сачувала себе. Вештим маневром, одговарајућим тактичким, оперативним и стратегијским поступцима, ефикасним командовањем, уз пуну инвентивност, креативност, као и избегавање сваког шематизма и стално предвиђање, коришћењем свих познатих научних метода, анализом противника и карактеристика савременог рата, максимално су сачувани људи, техника и ратне материјалне резерве.

 
Неуништиви борци

Агресор није остварио свој циљ да за 72 сата уништи Војску Југославије, није то успео ни за 78 дана и Весли Кларк је признао у својој књизи да се НАТО војнички обрукао – истиче адмирал Бошко Антић.

Актер тих догађаја који је са генералом Божидарем Делићем стално био уз своје војнике, генерал Стојан Коњиковац, каснији командант херојске 549. моторизоване бригаде, а данас председник Удружења “Цар Душан Силни” истиче да је битка на Паштрику била битка за част која је одредила исход НАТО агресије 1999. године.

– То је прича о херојству, слободи, патриотизму и важности одбране достојанства и слободе. Циљ агресора био је да се уз подршку тактичког и стратегијског ваздухопловства НАТО, што пре разбију снаге нашег првог ешелона одбране на граници, успостави коридор дуж реке Бели Дрим и да за шест сати, најдуже два дана уђу у град Призрен. Тиме би успоставили коридор и отворили пут НАТО копненим снагама да лакше и брже започну копнену операцију против Србије. Од Призрена би се наставила борбена дејства према Сувој Реци, превоју Дуље на Милановац планини и даље ка Приштини – истиче генерал Стојан Коњиковац.

Однос снага

Генерал Стојан Коњиковац каже да је на Паштрику вођена ваздушно-копнена битка између припадника Херојске 549. моторизоване бригаде и здружених снага терористичке УЧК са НАТО инструкторима, као и копнених снага НАТО на територији Албаније у чијем је саставу била НАТО борбена група “Јастреб” из Немачке, НАТО авијација, флота од 786 авиона, снаге 2. пешадијске дивизије редовне албанске војске са командом у Куксу, страни, исламски плаћеници, Атланска бригада Албанаца са простора САД.

– Укупно, против нас је било 35.000 непријатељских војника у албанском троуглу Кукс-Крума-Виџдол, док је у Северној Македонији НАТО имао на располагању још 17.000 војника – открива генерал Коњиковац.

Навршило се 24 године од сукоба на Паштрику (2): Српски Термопили!

Током 78 дана агресије на СРЈ, НАТО, најмоћније земље света у два наврата су покушале копнену инвазију на Србију. У првој операцији кодног имена “Стрела” нападнут је реон Кошара са идејом да преко те тачке НАТО и бригаде ОВК пробију коридор ка Ђаковици, а затим и у остатак простора Косова и Метохије.

Међутим, у другом наврату, амбиције су им биле далеко веће. У акцији кодног имена “Стрела 2” намера је била да се преко планинског масива Паштрик и Призрена отвори много шири фронт.

– Одбрамбени бој на Паштрику представља другу етапу нападне операције “Стрела”, познат као “Стрела 2”, коју је агресор извео према начелима копнено-ваздушне битке, доктрине Оружаних снага САД-а и НАТО-а. Нападом је руководио је тим НАТО који је био у Куксу. Он је координисао дејствима авијације и артиљерије, коју су практично наводиле специјалне извиђачке групе убачене на падинама Паштрика. Овај Штаб је био на директној вези са командом НАТО у Вићенци, али и са Вашингтоном. За извођење напада у другој етапи операције “Стрела”, Пентагон је одобрио употребу стратегијских бомбардера Б-52, који су долетали из Велике Британије, а планери су целу зону планине Паштрик и простор све до Призрена, назвали “Хог пен”, што значи “свињски брлог”. Тепихом бомби ови авиони се делове Паштрика претворили у прах и пепео – истиче адмирал Бошко Антић, кооаутор књиге “Кошаре и Паштрик српски Термопили”.

 
Најтежи удар

Како је то изгледа из призме некога ко је био на Паштрику и спремно сачекао удар непријатеља прича генерал Стојан Коњиковац, некадашњи командант, а сада председник Удружења “Душан Силни” које баштини традицију херојске 549. моторизоване бригаде.

Генерал Коњиковац објашњава да су се борбена дејства одиграла почев од ширег рејона карауле “Горожуп” у надлежности 55.? граничног батаљона до врха Паштрика и карауле “Ликен”, на граници СР Југославије и Албаније.

– То је била најасиметричнија битка у историји ратовања, баш као што је НАТО агресија на нашу земљу била најасиметричнији, противправни напад на једну суверену земљу. Уједно, то је била највећа и најтежа битка наше војске током НАТО агресије.

Циљ непријатеља је био да се уз подршку тактичког и стратегијског ваздухопловства НАТО, што пре разбију снаге нашег првог ешелона одбране на граници, успостави коридор дуж реке Бели Дрим и да за шест сати, најдуже два дана уђу у град Призрен. Тиме би успоставили коридор и отворили пут НАТО копненим снагама да лакше и брже отпочну копнену операцију против Србије. Од Призрена би се наставила борбена дејства према Сувој Реци, превоју Дуље на Милановац планини и даље ка Приштини.

Дејством из ваздуха, ваздухопловство НАТО било је у функцији и вршило непосредну подршку и заштиту копнених снага терориста. Неутрализацијом до уништења снага одбране на Паштрику, дејством стратегијске авијације на самој државној граници, стварали су предуслови за продирање терориста преко граничне линије – истиче генерал Коњиковац.

Хероизам Треће армије

Адмирал Бошко Антић истиче да ће бој на Паштрику, баш као и онај на Кошарама остати упамћени по хероизму припадника Треће армије и Приштинског корпуса.

– Обе битке ће остати упамћене по одбрани свете српске земље од продора далеко надмоћнијих снага агресора и терористичке тзв. ОВК, али и по свим погинулим и рањеним војницима, старешинама и добровољцима који су крвљу натопили овај део српске земље баш као што су то урадили јунаци у Косовском боју – истиче адмирал Антић.

Легендарна јединица

Генерал Стојан Коњиковац, с поносом истиче да је ова јединица својим делима отишла у легенду.

– Имали смо осећај да нема борбеног задатка који нисмо били кадри извршити. Ипак, за мене је најјачи утисак оставио морал који је владао у нашој бригади и одлучност свих припадника бригаде да се брани и одбрани отаџбина.

Без обзира на све ризике, а подсетићу да смо једина бригада на свету која је преживела чак 24 масовна тепих бомбардовања наших положаја, нико од бораца није ни помислио да напусти положаје, иако су се погибије и рањавања нама блиских људи скоро свакодневно дешавали у непосредној близини. То сигурно нису паре као у плаћеничким армијама, није ни страх било које врсте јер страх није постојао, то је вера у себе, своје претпостављене, своју јединицу, правичност и вредност онога што чине, свест о историјском тренутку и одговорности у којој су се нашли – с поносом истиче генерал Коњиковац.

 
Народни хероји

За испољени масован хероизам и самопожртвовање, заслуге у одбрани своје отаџбине током НАТО агресије 1999. године, а поводом дана Војске Југославије 16. јуна 1999. године, председник Савезне Републике Југославије и врховни командант Војске Југославије, одликовао је 549. моторизовану бригаду орденом Народног хероја и зато она од тада носи епитет “Херојска 549. мтбр”.

Кошаре, мапа Фото: Фонд стратешке културе

Навршило се 24 године од сукоба на Паштрику (3): Нишка Милунка Савић

Марина Милошевић из Ниша имала је само 22 године када је постала добровољац 549. моторизоване бригаде ВЈ и током боја на Паштрику била је једина жена. И превијала је рањене и борила се!

Данас, 24 године касније ова жена, правни техничар по струци за државу је јунак, али за државну администрацију “невидљиви херој”. Нема посао, а притом бије битку са лекарским комисијама да јој признају ране из рата и то баш током битке на Паштрику.

Пуна гелера

– Рањена сам 31. маја током НАТО бомбардовања наших положаја, али сам ногу санирала у санитету. Тек када смо се повукли и ја вратила у Ниш уследиле су хоспитализација и пет операција јер сам била пуна гелера. Већ две године покушавам да остварим борачки додатак, међутим лекарска комисија ме већ три пута “обара” зато што у борачком закону којим су регулисана права ратних војних инвалида не постоји “члан закона” којим је то право регулисано за скочни зглоб – констатује Марина Милошевић која је и после рата посветила живот помагању бораца и када је реч о њиховом лечењу, али и решавању егзистенције.

Прича да када су одјекнуле сирене, тог 24. марта 1999. без дилеме схватила да је њена дужност да оде на Космет, мада су тај “дуг” у њеној породици већ испунили отац и брат.

– Мајка је тешко поднела ту моју одлуку јер су јој из куће, у рат на Косово отишле три најмилије особе, а она је остала сама са млађим сином. Отац је био поносан на своју мезимицу, али наравно да му та моја одлука није била нимало лака. Ипак, и он и старији брат су морали да испоштују моју вољу и ја сам се пријавила у војни одсек, а онда 29. марта отишла за Призрен, а веома брзо Шех махалу – Планеју – на планини Паштрик у 549. моторизовану бригаду.

Када је тог 26. маја НАТО покренуо све што има и на небу и на земљи за нас тада почиње пакао. Напади су били свакодневни, а смењивали су се пешадијски и авијацијски. Била сам при санитету и за мене као жену то није била нимало лака ситуација, посебно када се суочавате са свакодневним бомбардовањима, а истовремено морате да збрињавате рањене борце. У истом тренутку сам се борила и за њихов и за свој живот – присећа се ова Нишлијка тих дана.

– Али, сваког дана сам била све јача и јача. Богу хвала успевала сам да сваког рањеног војника средим и спустим на време до болнице, а то уопште није био лак задатак. Било је ту и оних наших хероја који су тешко рањени, остали без делова тела… Али, сваки пут када бих некоме успела да помогнем и спасим му живот осећала сам се срећно – прича храбра жена, за државу јунак, а за државну администрацију “невидљиви херој”.

Жене добровољци

Марина Милошевић каже да иако је она била једина жена на Паштрику, на Космету их је током НАТО агресије било много.

– У подножју поред Призрена била је Слађана Станковић која се 5. јуна упутила ка Паштрику, али је погинула у санитетском возилу који је погодила граната. Славица Попадић је била припадница 125. моторизоване бригаде, а прошла је пре Косова и Хрватску и БиХ . Нажалост, скоро је преминула у Краљеву. Биљана Станковић је као добровољац такође била у рејону око Призрена, а сада живи у веома тешкој финансијској ситуацији – набраја Марина Милошевић само неке од жена хероја добровољаца из рата 1999.

Бесмртна дела

Генерал Стојан Коњиковац каже да је држава почела да уважава значај развијања културе сећања и чувања успомена на херојске подвиге бранилаца отаџбине.

– Однос према тим херојима даје пример младима колико вреде независност и слобода народа. Борци су учинили бесмртна и часна дела у одбрани отаџбине и они заслужују да не буду заборављени.

Добро је што је 2020. године донесен Закон о борцима јер од НАТО агресије ти борци право нису били препознати да уопште постоје. Тај закон је добро решио питање ратних инвалида и остваривање права породица погинулих бораца, али на остваривању права бораца недовољно се учинило. Борачко питање није решавање социјалних питања, већ је то решавање права стечених у одбрани своје отаџбине, ризикујући оно што човек има највредније – свој живот.

Нажалост, проблема има у примени права бораца код доста локалних самоуправа, почев од односа надлежних органа према борцима када се обрате до остваривања одређених права. Зато би било добро и правично решење да се уведу социјалне карте бораца. Такође, држава је пуно урадила и када је реч о здравственој заштити бораца зато што је сада могуће да се здравствена књижица овери уз борачку легитимацију. То је велики корак унапред. Са оптимизмом и надом очекујемо да се коначно покрене питање измене и допуне Закона о борцима, како би велики део питања који оптерећују борачку популацију законски био унапређен и боље решен – истиче генерал Коњиковац.

Послератни синдром

Адмирал Бошко Антић додаје да су у најтежој ситуацији они који су рањени или се разболели после рата.

– Кажу да је узрок томе ратни синдром, ја кажем да је то послератни синдром изазван небригом о онима који су лили крв за одбрану отаџбине. Промена таквог односа иде споро, а требало би да се лече на војномедицнској установи кроз коју марширају они који су избегавали војну обавезу у то време. Недавно су борцу без руке у здравственој амбуланти одбли да скину конце са како каже, “патрљка” и то је изазвало лавину незадовољтва. Лекар коме се обратио треба да буде поносан што је таквом јунаку пружио помоћ. Нажалост, било је супротно – каже он.

 
Ђорђе Баровић – Вести