Вести онлајн, 6. 8. 2023, Сећање на страдале у “Олуји” (2): Препороди ме камен Земуника

Олуја, илустрација Фото: Политика, Новица Коцић

У годинама после “Олује” Крајишници су се расули по целом свету, а чини се да их је највише отишло пут Петог континента. Мада не постоје прецизни подаци, процена је да их је у Аустралији најмање 45.000.

Један од њих Дамир Јавор (55), родом из Земуника Горњег, већ 22 године је са породицом настањен у Сиднеју. Он је један од оних невидљивих хероја “Олује” који је из вртлога рата спасао више десетина људи, већином деце, а пуком срећом је преживео масакр над цивилима на Петровачкој цести 7. августа.

– Сваке године се у нашим црквама широм Аустралије одржава парастос за погинуле и настрадале у “Олуји”. Ја идем у Цркву Светог Ђорђа у Кабрамати. Окупи се народ, запале се свеће. Присетимо се голготе кроз коју смо прошли. Важно је да се не заборави, да остане записано како је један народ, усред Европе, преживео незабележено страдање – почиње причу овај човек кога је “Олуја” затекла у Корлатима код Бенковца, у селу његове супруге Радмиле.

Сећа се да је старија кћерка Николина имала две године, а Дејана тек годину дана.

– Гранатирање је почело 4. августа, у раним јутарњим сатима. Чули смо у даљини да се воде жестоке битке, а народ се преплашио, није знао ни куда, ни како. Прошао је један војник и рекао да почнемо да се пакујемо и бежимо ка Србу. Међутим, тек поподне смо добили потврду да је то одлука војне команде. Народ је почео да формира колону аутомобила, трактора и камиона. Ја сам у “тамић” сместио супругу и двоје деце, њену мајку, комшију са женом и сином од годину дана и још једног дечака од 14 година коме је отац био на положају и предвече смо кренули ка Бенковцу са идејом да дођемо до одредишта преко Кистања и Книна. На том путу сам срео пријатеља који ми је рекао да су хрватски војници већ пред Кистањама, па смо наставили целу ноћ неким шумским путевима. Ујутро смо избили на пут који води од Грачаца до Книна и кренули ка Србу. На том путу сам пронашао мајку, ђеда и бабу, а у Србу и брата. Тај други дан је био страшан. Била је огромна врућина, људи нису имали чиме да се заштите, онесвешћивали су се, биле су то ужасне сцене.

Колона у којој је био и Дамир Јавор је тек по доласку у Срб могла да предахне и одмори се. Следећег дана кренули су за Босански Петровац где су провели и другу ноћ у збегу. Освануо је црни – 7. август.

– Били смо у колони која је изашла из Петровца када је негде, 200-300 метара од нас, дејствовала хрватска авијација. Један шлепер је био буквално разнесен. Са свих страна се чуло запомагање. Био је то потпуни хаос у коме једни померају мртве са пута, други покушавају да помогну рањенима и деци… Истовремено, колона не стаје, креће се. Стегнеш зубе кад видиш ту трагедију и мораш да наставиш даље, због живих. Тако је било.

Дамир је безбедно довезао конвој до Бањалуке. Ту су преноћили у касарни Козара, а следећег дана је формирана нова колона – пут за Србију.

– Када смо стигли у Рачу сачекао нас је брат од стрица моје супруге и упутио у Сремску Митровицу где нам је дао на коришћење кућу свог покојног оца. Ту смо били до 2001. када смо одселили за Аустралију.

После неколико месеци су нам се прикључили и моји родитељи. Чим сам се мало снашао почео сам да обилазим родни Земуник. Неки пут и два пута годишње. Једноставно, јаче је то од вас. Препороди вас она природа, сећања на детињство, онај наш камен…

Да не заборавимо

Данас, 28 година од “Олује”, Дамир Јавор нема пуно илузија да ће одговорни за оно што се догодило Крајишницима бити икада кажњени.

– Живимо у времену у коме је истина лаж, а лаж истина. Србима је чак одузето право да кажу и докажу шта им се догодило. Свет тежи да и ми сами заборавимо на наша страдања и зато је важно да та истина не падне у заборав. Нека остане записано, као аманет за неке будуће генерације – каже Дамир Јавор.

И деца воле завичај

Мада су Дамирова деца те 1995. била превише мала, данас одлично знају кроз које страхоте и трагедију су прошле са својим сународницима.

– Од нас су доста слушале, али и саме су сазнавале преко интернета. И нису једине. Сва наша деца су посвећена својим коренима, негују свој језик и обичаје, без обзира на то што су толико далеко од завичаја. Оно што ме радује је што воле да одлазе у наш родни крај. Растуже се кад виде да су тамо и даље згаришта и порушене куће, изнова их растужи размера трагедије кроз коју смо прошли као народ – каже Дамир.

Најтужније слике

Да и од гранатирања колоне са цивилима може да буде нешто теже и болније сведочи и Дамир Јавор. Каже да су му и даље у глави две мучне слике.

– Током тог пута, испред је била нека фреза, а иза дечак који је једну ногу избацио из приколице. Неко је хтео да их претекне и том малиши је откинуо ногу. Толико сам био бесан да сам свашта помислио. Зар нам није довољна трагедија него је и сами стварамо.

Друга сцена се одиграла док су били у Србу.

– Седео сам са рођацима и комшијама из Земуника када нам је пришао човек из Корана. Његов син је био на положајима у нашем селу, па се распитивао да ли нешто знају о њему. Одмах су га посадили за сто, понудили ракијом и јелом и већ ту ми је било чудно. Онда сам, по међусобним погледима и домунђавањима, схватио да заправо не смеју одмах да му кажу истину. На крају су му рекли да му је син погинуо и то је било јако тужно. Био му је син јединац – присећа се са ништа мање бола него пре 28 година Дамир Јавор.

Памтимо да смо жртве

Удаљени од завичаја десетинама хиљада километара, Крајишници у Аустралији не заборављају ко су, али ни шта су преживели, посебно 4. и 5. августа 1995. године. Централно обележавање Дана сећања планирано је у Саборној цркви – храму Светог великомученика Георгија у Сиднеју, а старешина ове цркве, протојереј ставрофор Ђуро Ђурђевић, каже да је то датум који Срби не би смели да забораве.

– То је датум који мора стално бити у нашим срцима и који никада не сме да се заборави јер подсећа да смо били жртве. То се посебно односи на Далмацију која је вековима припадала српском народу, а онда је тај народ, буквално преко ноћи, протеран. Међутим, Крајишници не заборављају завичај и стално му се враћају – истиче прота и открива готово невероватан податак.

– Својеврстан је феномен да све више њих одлучује да своје преминуле не сахрањују у Аустралији где живе, већ у породичне гробнице у местима из којих су протерани током рата. Гробља по Далмацији су старија од многих данашњих континената, а Крајишници су упорни да никоме не дозволе да их избрише из историје. Поступају као из песме “Ми знамо судбу” великог Шантића: “И кад нам мушке узмете животе, Гробови наши бориће се с вама!” – наводи овај свештеник.

Затирање свега српског!

Војно-полицијска акција “Олуја” била је последња у низу акција са јединственом тактиком “спржене земље”. Резултат се видео већ половином новембра 1995. када је дошло до готово потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

– Ни после рата, Хрватска није одустала од етнички чисте територије, али је пушке и тенкове заменила новим “моделом ратовања” који је толико усавршила да га сада успешно извози на Косово и у Украјину. То је масовно штанцовање оптужница за ратне злочине. На овај начин Хрватска се успешно “брани” од повратка протераних и “убеђивања” заосталих да и они крену у “тихи егзодус” – наглашава Саво Штрбац.

Црква Успења Пресвете Богородице (1709) у Доњој Рашеници под заштитом УНЕСКО, уништена у новембру 1991. године Фото: Јадовно 1941.

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске и некадашњи директор Музеја у Книну, упозорава да се паралелно одвија систематско уништавање споменичке баштине “како би се уклонили трагови миленијумског присуства Срба на тим подручјима”.

– Та духовна баштина у Хрватској не само што није пописана, већ није ни законима довољно заштићена. Акција “Олуја” била је само кулминација затирања српског културног и верског постојања у Крајини, а најжалосније је што тај процес и даље траје. Овим се желе уништити аутентична сведочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације – истиче Будимир и додаје да су после прогона Крајишника 1995. у пламену нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници, као и у Бузети код Глине, све из 18. века и које су биле под заштитом Унеска. Каринска црква Свете недјеље минирана је и до темеља срушена.

– Нико не поставља питање зашто су срушени православни храмови у Пакрацу и Карловцу, бачена бомба на саборни храм у Дубровнику или демолирана црква у Обровцу – констатује Будимир.

Некадашњи директор Книнског музеја подсећа и да су током или после “Олује” уништене или покрадене читаве галерије икона познатих иконописаца и сликара од 15. до 20. века.

– Где је завршило око 7.000 икона које су нестале у ратном вихору током деведесетих у Хрватској?! Нису само нестале иконе, већ и богослужбене књиге, архивска грађа и много тога још што је припадало Србима. Много тога се и даље налази на црном тржишту. Најапсурдније од свега је што Хрватска упорно тражи да јој се врате културна добра која су током рата пренета у Србију. Оно што сваки пут изоставе је да је реч о имовини Српске православне цркве. Ти предмети нису, како често истичу хрватски политичари, ни отуђени, ни украдени, већ су током рата склоњени на сигурно како би избегли судбину блага које је систематски уништавано за време НДХ – наглашава Милојко Будимир.

“Књигоцид”

Будимир упозорава да нико и даље не покреће питање одговорности за “књигоцид” – систематско уништавање литературе српских аутора или дела на српском језику.

– Средином 2012. године у Загребу је објављена књига Анте Лешаје, пензионисаног универзитетског професора са Корчуле који је 20 година истраживао уништавање великог броја књига писаних на ћирилици и дела српских аутора по Хрватској. Он је дошао до података да је током рата из библиотека у Хрватској избачено и уништено око 2,8 милиона књига или 13 одсто од укупне писане грађе. Посебно брине чињеница да нико ко је то радио није одговарао ни у рату, а ни после – наводи Будимир.

Споменици

Милојко Будимир истиче да је током рата у Хрватској уништено и око 3.000 споменика који су везани за антифашистичку борбу.

– Српско културно друштво Зора је од 1989. до 1995. поставило бисте Доситеју Обрадовићу у Голубићу, Книну и Орлићу; Владану Десници у Бенковцу; епископу Никодиму Милашу у Цетини; епископу Стефану Кнежевићу у Оћестову; енглеској добротворки Паулини мис Ирби у Стрмици и Плавну; скулптуру “Српског гуслара” код Цркве Лазарице у Далматинском Косову, три спомен-чесме у Плавну, Стрмици и Цетини. Нажалост, ових споменика тамо више нема, уништени су у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције “Олуја”, али СКД Зора учиниће све да се изнова врате на места са којих су насилно уклоњени – наводи Будимир.

Бомбама на цивиле!

Четвртог дана “Олује”, 7. августа, на колону избеглица код Босанског Петровца дејствовала је хрватска авијација. Петровачка цеста је била прекривена крвљу рањених и страдалих. У том нападу убијено је 13 особа, међу којима и четворо деце, од којих је Јовица Дрљача имао само шест година.

– Било је доста повређених. Међу њима је била и једна трудница која је преминула на порођају крајем августа те године у новосадској болници. И њено двоје деце је било рањено на Петровачкој цести, а тада су јој убијени супруг и свекар – истиче Саво Штрбац.

Због напада на избегличку колону Тужилаштво за ратне злочине Србије је прошле године подигло оптужницу против четворице хрватских официра. Овај процес још није почео, а Хрватска је изричита да неће признати судске одлуке – ма какве биле.

Ђорђе Баровић – Вести