Храм Успења Пресвете Богородице, Дојнице, Призрен Фото: Призрен царски град, Youtube, screenshot
У етнички мотивисаном насиљу на Косову и Метохији које је започело 17. марта 2004. године убијено је 19 људи, а више од 4.000 Срба је морало да напусти своје домове. Мартовски погром је за последицу имао рушење 900 српских кућа, као и паљење и девастирање 35 верских објеката од којих су 18 споменици културе и већина потиче из 14. века.
Повод за насиље била је информација коју су приштински медији пренели у вечерњим сатима 16. марта да су се тројица албанских дечака старих 8, 11 и 12 година утопили у Ибру, у албанском селу Чабра код Зубиног Потока наводно бежећи од српских младића из суседног, српског села Жупче.
Тела дечака пронађена су током ноћи, а преживели малишан је за убиство оптужио Србе.
„Настојања албанских екстремиста да Мартовски погром Срба 2004. године представе као спонтану реакцију Албанаца на несрећни случај дављења албанских дечака из села Чабра у реци Ибар, за шта су злонамерно окривљени Срби, представља само параван претходно добро планиране и припремане акције етничког чишћења Срба са Косова и Метохије и уништавања њиховог националног и културног идентитета, односно брисања трагова њиховог вековног постојања на том простору“, наводи се у публикацији Безбедносно информативне агенције Србије припремљене поводом 20 година од погрома српског народа на Косову и Метохији.
Без обзира што је портпарол Унмика Дерек Чапел демантовао да су дечаци страдали бежећи од Срба, тог 17. марта око поднева више хиљада наоружаних Албанаца је у стампеду пројурило преко главног моста на Ибру који повезује Јужну и Северну Митровицу. У следећих 48 сати овим градом одјекивале су детонације и пуцњава, а јаке снаге Кфора распоредиле су на мосту, али и дуж Ибра сукобљавајући се са албанским демонстрантима.
Стампедо на Северну Митровицу
Напад на Северну Митровицу био је сигнал да до нереда дође и у свим другим српским енклавама на Косову и Метохији. Већ око 15 часова тог дана потврђене су вести о организованим нападима на Чаглавицу, Грачаницу, Лапље Село, Обилић…
Кфор и Унмик полиција у том тренутку су бројали око 50.000 припадника, али су касније признали да се нису „припремили“ и да су били затечени интензитетом нереда због чега су неадекватно и неблаговремено реаговали.
О степену хаоса који је тада владао Космета сведочи и наређење тадашњег команданта Кфора Холгера Камерхофа издато 18. марта да војници могу да употребе „неопходну силу“ како би осигурали сопствену безбедност и „животе свих грађана Косова“. Испоставило се да су у већини случајева успели једино да спрече већа убиства Срба.
Из села Свињаре које се налази у непосредној близини Северне Митровице Кфор је успео да евакуише Србе који су спас пронашли у њиховој бази која се налазила изнад овог места. Са тог брда су гледали како им Албанци уништавају и пале имовину и убијају домаће животиње и стоку. На идентичан начин уништено је и село Слатина код Вучитрна. Оба ова села имала су укупно 160 домаћинства српске националности.
Подујево: Страдање Цркве Светог Илије у Мартовском погрому 2004. године Фото: РТС, Youtube, screenshot
Насиље широм КиМ
Према каснијим подацима, у Мартовском погрому је етнички очишћено од Срба шест градова и девет села. Из Обилића је протерано више од 550 Срба. Претходно, у овом граду је нападнута и запаљена школа у тренутку када је тридесетак ђака имало часове.
Из Приштине је протерано више од 100 Срба. Већина је нападнута док се налазила у солитерима Ју програма у којима су живели након 1999. године. Албански екстремисти су најпре запалили све аутомобиле, а затим почели да освајају спрат по спрат. Србе је од смрти спасао одред ирских припадника Кфора који су тог дана прослављали национални празник Дан Светог Патиика.
Из Призрена је протерано 60 Срба, Гњилана 300 Срба…
„У једном дану, 17. марта, из Косова Поља су протерани сви преостали Срби и друго неалбанско становништво. Албански екстремисти су запалили зграду Општине, организовали напад на болницу, школу ‘Свети Сава’ и двадесетак српских кућа. Спаљене су обе православне цркве Светог Николе и Свете Катарине у селу Бресје. Испред школе, албански терористи су убили Златибора Трајковића и тешко ранили Трифуна Стоиловића“, наводи се у извештају БИА.
Из овог града тада је протерано 200 Срба.
У Пећи су 17. марта запаљене све српске куће, а Срби су евакуисани у италијанску базу Кфора у селу Загрмље. За време тродневних немира, запаљене су Црква Светог Претече и Црква Јована Крститеља, Стара митрополија са парохијским домом и Црква Ваведења Пресвете Богородице у Белом Пољу. Такође, порушени су и сви надгробни споменици на гробљу у Белом Пољу.
Црква Светог Андреје у Подујеву, Косово и Метохија, Србија. Уништена од стране косовских Албанаца за време мартовског погрома 2004. Фото: JovanStojan, Flickr
Уништавање светиња
Мартовски погром обележио је и незапамћени излив мржње према православним верским објектима. Слика ломљења крста на Цркви светог Илије у Подујеву постала је један од симбола српског страдања. Телевизије су директно преносиле рушење и паљење ове цркве.
Током три дана погрома горела је и Богородица Љевишка (која је под заштитом Унеска), Призренска Богословија и Храм Светог Ђорђа, црква Христа Спаса и конак манастира Светих Архангела код Призрена, миниран је манастир Светих Козме и Дамјана у Зочишту, манастир Девич…
До деескалације је дошло тек 19. марта када је НАТО упутио појачање предвођено командантом јужног крила те Алијансе, адмиралом Грегоријем Џонсоном.
Злочин без казне
Према подацима Кфора и Унмика, у демонстрацијама је учествовало око 50.000 Албанаца.
УН полиција је према подацима од 22. марта 2004. године ухапсила 163 осумњичених за убиства, пљачке, подметање пожара и друга кривична дела, мада је процена да је у најмање 33 одвојена инцидента учествовало укупно 51.000 људи. Међутим, до данас већина актера овог злочина је некажњена.
Мартовске догађаје на Косову и Метохији осудили су Савет безбедности УН и ЕУ. Током посете Обилићу 23. марта тадашњи шеф Унмика Хари Холкери изјавио је да су албански екстремисти „имали готов план“ за насиље, док је командант снага НАТО-а у јужној Европи, адмирал Грегори Џонсон насиље на Косову описао као јасно „организовано“.
„Ова врста активности, која у суштини представља етничко чишћење, не може да се
настави“, рекао је Џонсон новинарима у Приштини.
После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, 143 особе су осуђене, већина на новчане казне, али не и главни актери.
Међународни тужиоци и судије на Косову и Метохији процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година.
Еулексов тужилац је јула 2017. године, као главне организаторе и реализаторе нереда убистава и погрома оптужио четири особе: Бедрија Краснићија, Аљбана Диздарија, Бајрама Кичмарија и Фаика Краснићија, наводећи да су имали подршку у то време највиших структура ОВК, с циљем преузимања целе територије Косова и Метохији.
Тзв. Косовска полиција је примила више од 1.400 жалби у вези са злочинима који су тада почињени, али већина тих тужби је, према подацима ОЕБС-а, или ублажена или је садржала погрешно класификован злочин.
Ђорђе Баровић
