Vesti online, 31. 1. 2016, Из пакла ме извукао преводилац Гестапоа

Јосеф Жамбоки (Јосеф Бен Аврам) Фото: Vesti online

Прослављени београдски писац Филип Давид једном је написао да је „сећање страшније од сваког заборава“. Али, Јосеф Жамбоки (83) не мисли тако. Сећање на једну од највећих страхота човечанства доживео је као личну мисију.

Овај угледни београдски Јеврејин, рођен као Јосеф Бен Аврам, инжењер индустријског дизајна, сарадник Меморијалног центра „Јад Вашем“ и сведок пакла прогона Јевреја у Југославији посветио се сећању и опомени, захвалности и доброчинству.

На Међународни дан сећања на жртве Холокауста Жамбоки је родном Београду и својој земљи подарио гала концерт у Коларчевој задужбини под називом „Музичко путовање ка пријатељству међу народима“, а на којем су гостовали и прваци њујоршке Метрополитен опере.

Жамбоки каже да је то најмање што може да дарује земљи коју сматра својом, иако у Израелу живи од 1969. године.

– Цео живот тражим начин да помогнем мојој земљи и њеним грађанима свих вероисповести и националности. Некада је то концерт, некада изложба посвећена страдањима, некад признања праведницима који су се посветили спасавању Јевреја или чувању успомене на страдања – каже Жамбоки у исповести за наш лист.

Мостови са Србијом

Јосефова животна прича је дирљива и драматична. Она јесте само једна од многих таквих, али свакако вредна откривања и подсећања.

Као деветогодишњи јеврејски дечак у окупираном Београду, није ни сањао да ће једног дана стати у ред најзначајнијих људи који се баве увозно-извозним пословима у дрвној индустрији Израела.

Упознати актуелног израелског премијера Бењамина Нетањахуа, бити добар са Ариелом Шароном, друговати деценијама са бившим председником Израела Шимоном Пересом. И све време градити мостове са Србијом.

– Све је могло бити другачије тог 8. децембра 1941. када сам с породицом одлазио пут логора Старо сајмиште. За хиљаде њих је то био крај. Али не и за мене. Спасао ме је Пал Жамбоки, дорћолски обућар који је после прогона Јевреја практично остао без посла. Како је у Београд дошао из Беча где је изучио занат израде ципела, знао је одлично немачки. И ангажован је у Гестапоу – присећа се Жамбоки који данас носи презиме свог спасиоца.

Преводилац у злогласном Гестапоу сажалио се над судбином маленог Јосефа и његове сестре. Извукао их је из затвора, узео кључеве од заплењеног стана и дечака вратио у његов дом, те ангажовао жену да се стара о Јосефу чији су родитељи и рођаци у међувремену побијени.

– Моју сестру је сместио у породицу свог брата. Старали су се о нама као о својој деци. Онда је мој спаситељ дошао у ситуацију да га један човек ода Гестапоу да нас је спасио. И то се и догодило. Јурнула је патрола на Дорћол да нас похвата. И нас и њега. Само игром случаја се то није догодило јер сам се играо напољу. Пал ме је ухватио у руке и кренули смо према Панчеву. Како је радио у Гестапоу није имао проблеме с контролним пунктовима. И тако смо преко Панчева стигли до Кањиже где је он имао рођаке. Био је то септембар 1942. Морао је да потплати једног рибара да нас превезе преко реке, на територију која је тада била у саставу Мађарске. Срећом, па та граница између немачке окупационе Србије и Мађарске није била „тврда“ – прича Жамбоки.

Доскочио санкцијама

Породица је прихватила Пала Жамбокија. Ипак, морао је да слаже како му је супруга погинула у бомбардовању Београда. Једва је породици успео да објасни како то да дечак не говори мађарски, али су у Кањижи „прогутали причу“ да је Јосеф ишао у српску школу. А мали је брзо учио језик.

Речитост ћутања

Упитан да прокоментарише повампирење фашизма у читавој Европи, па тако и у Србији, Жамбоки каже да избегава политичке теме. Ипак, као човек није могао да не одреагује.

– Тешко ми је кад све то гледам. Знате, некад човек највише каже када ућути. Зато ћу ово да отћутим.

– Пал ме је дао на веронауку. Желео је да будем свештеник. У сваком случају, ту смо провели остатак рата. Кад се све завршило стасао сам за војску, а потом добио стипендију за студије. И тако креће моја професионална каријера – истиче наш саговорник.

По завршетку студија у тадашњој СФРЈ, Жамбоки је три године радио као технички директор у фабрици намештаја у Кањижи, потом је радио у Суботици. Опремио је по својој замисли Скупштину Србије, цео ентеријер Југобанке у Краља Петра, све апотеке Медифарма у Србији. Био је најмлађи члан Удружења примењених уметника ангажован на међународним сајмовима. На позив пријатеља који су Србију напустили 1949. отишао је у Израел и добио понуду за посао у највећој фабрици намештаја.

У Израел је стигао 1969. године са супругом Рут, која му је била узданица свих ових година. Први му је честитао Шимон Перес, када је 1980. добио прву награду на Међународном сајму у Тел Авиву. Све пројекте које је урадио пласирао је Биби Нетањаху, садашњи премијер Израела. Ушао је у увозно-извозни посао са Србијом, јер „Израел није имао шуме, а у Србији има вишка дрвета“. Али, тада је Југославија, у саставу Србија-Црна Гора, пала под удар санкција Уједињених нација.

– Израел је тај ембарго морао да поштује. Свима који смо радили запрећено је драконским казнама ако бисмо се оглушили о ембарго. Међутим, нашли смо правну празнину. Нико до последњег дана ембарга није схватио како радим. У одлуци УН није писало да је Србија под ембаргом. Човек из владе ми је рекао да могу да радим само док нигде у документима не помињем Југославију, већ само Србију – присећа се Жамбоки како су доскочили санкцијама.

Свеће за православце

Санкције су погодиле и Српску православну цркву, и Жамбоки се присећа дана када су га звали из Патријаршије. Рекли су да су чули за њега и питали га да ли им може обезбедити дозволу за увоз свећа, јер су остали без њих за Божић и Нову годину!

– Дошао је владика сремски Василије. Сачекао сам га у Израелу на аеродрому, одвео га у рафинерију и тамо су утоварена два контејнера. Омогућио сам му да види патријарха јерусалимског и да честита Шимону Пересу Нобелову награду за мир, а у Србију су стигле свеће за празнике – поносно прича Жамбоки.

Последњи пут породице

Јосефови родитељи Саул Бен Аврам и Естер Јудић рођени су у Лесковцу, одакле су дошли у Београд на Дорћол у чувену јеврејску четврт. Били су позната породица. Априла 1941. отац и брат Хајм свакодневно су одвођени на принудни рад и једном се нису вратили. У децембру 1941. његова мајка Естер добила је позив да се са децом Розом и Јосефом јави Специјалној полицији за Јевреје. Када су кренули пут логора Јуденлагер Семилин – Старо сајмиште дошао је да их испрати њихов пријатељ Пал Жамбоки. Био је то кључни тренутак за спас деце.

Дар престоници

У Београду је 27. јануара одржан Гала концерт поводом обележавања Међународног дана Холокауста, под називом „Музичко путовање ка пријатељству међу народима“, као поклон Јозифа Жамбокија грађанима Србије. Неки од учесника концерта су први пут у Србији попут Олге Макарине, дугогодишње чланице Метрополитен опере. Наступили су и Хор Браћа Барух, бројни солисти, а диригент је био Стефан Зекић. Улазнице су поклањане.

Исповести страхоте

У Културном центру Рекс биће одржана комеморација под именом „Шетња, слике и звуци сећања – Говорим у првом лицу“. Посетиоци ће бити упознати и са кратким животним причама изабраних пет жртава.

Повеља Вулину

Министру за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александру Вулину уручена је повеља за дугогодишњи рад на јачању веза Србије и Израела, коју додељује Савез јеврејских општина Србије.

„Јевреји Србије, без обзира где се налазе, неће заборавити пружену руку спаса у борби за опстанак јеврејског народа у најмрачнијем периоду историје“, рекао је том приликом Јосеф Жамбоки.

 
Љ. Ивановић – Вести