На данашњи дан, 14. фебруара 1945. године, Десета херцеговачка ударна бригада НОВЈ, под командом злогласног Владе Шегрта, стријељала је 19 младих дјевојака у Невесињу.
„Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више“, дио је срамне изјаве Владе Шегрта на тзв. Требињском савјетовању.
Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона „Лука Вукаловић“, командант злогласног Првог херцеговачко-црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28. 1.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипе Шаренца, члана Окружног комитета KПЈ за сјеверну Херцеговину, борба против четника, „била је првенствени и искључиви задатак“ Првог ударног батаљона. Ова јединица починила је бројне злочине над српским народом Херцеговине, а посебно на простору Гацка и Невесиња.
Драпшин и његови најближи сарадници, су често практиковали јавна стрељања и народна весеља после њих. У селу Јасеник, пред 500 људи, наређено је Милинку Окиљевићу да стреља свог стрица Вула. Милинку је дат тај задатак, зато што се у њега као бившег официра Југословенске војске, највише сумњало. „Kада су осуђенике поставили уза зид, Вуле Окиљевић је почео да се крсти. То је видио Владо Шегрт, па је цептећи од бијеса викнуо: Удри тога што се крсти, кучка му Бога јебем!“ Послије овог стријељања око мртвих људи ухватило се коло, у које су морали да уђу и блиски сродници жртава. (М. Окиљевић о стријељању Срба у селу Јасеник, 3. 4.1942; Скоко Саво, Крваво коло херцеговачко, СПКД Просвјета РС Пале, Планета Београд, 2000)
Владо Шегрт је упамћен по томе да је цивиле убијао и лично, из близине, као нпр. када је убио Обрена Глоговца у невесињском крају. Владо Шегрт је починио злочин и у миру, 1945. године, када је наредио да се 13 Срба одведе из затвора у Требињу и убије. Они су бачени у јаму Чекалица код Вучијег Дола.
У том периоду, од укупног броја од партизана убијених недужних херцеговачких Срба било је 38 жена и дјевојака.
Почетком фебруара 1942. године Владо Шегрт долази из Баљака (Билећа) у село Братач – општина Невесиње.
Оно што је Владо Шегрт радио у Невесињу фебруара и марта 1942. године, настављено је и пред сам крај рата, 14. фебруара 1945. године. Његова Десета херцеговачка ударна бригада стријељала је 19 младих дјевојака – Невесињки, на основу лажних оптужби и спискова које је једна партизанска „обавјештајка“ доставила шефу ОЗН-е Десете херцеговачке ударне бригаде.
Тада је убијена и малољетна (седамнаестогодишња) кћерка Јеле Мучибабић – Рајка. „Ударници“ су тада стријељали и сљедеће дјевојке:
Зору Kовачевић, Наталију Гутић, Драгицу Васиљевић, Љепосаву Граховац, Загорку Kолак, Смиљу Гудељ, Зору Чоловић, Драгу Вукотић, Милицу Бјелицу, Јованку Бурлицу, Рајку Банашевић, Борику Тешановић, Милицу Вучинић, Десанку Милошевић.
Према накнадним сазнањима (Изјава Гојка Тепурића за Вечерње новости, 2010. године) тада су убијене још и: Јованка Иванишевић, Десанка Васиљевић, Душанка Гутић и Јованка Самарџић.
По свирепом убиству, све дјевојке су сахрањене у порти цркве Вазнесења Господњег у Невесињу.