Vranjenews, 15. 11. 2022, Промовисана Крвава граница: Књига човека који је победио и у рату и у миру

Драгутин Димчевски, књига „Крвава граница“ Фото: Vranje.news

Књига Крвава граница потпуковника Драгутина Димчевског сведочанство је о догађајима у реону карауле Кошаре током покушаја копнене агресије на Србију 1999. године.

Ова моја књига представља спомен обележје о времену проведеном на граници ка Албанији у време најжешћих напада током НАТО агресије, рекао је Драгутин Димчевски, пензионисани потпуковник и човек који има статус српског хероја са Кошара, промовишући књигу Крвава граница у Врању.

Он је у препуној сали Дома војске казао да је књига заснована на изводима из његове радне бележнице и да се заснива на догађајима прибележеним током 1998. и 1999, не само онима које је он лично доживео, већ и на сећањима бораца, војника и старешина, на документима 53. Граничног батаљона Приштинског корпуса којим је командовао, као и на сведочанствима из књиге Јунаци отаџбине.

Димчевски је, подсећања ради, у време НАТО агресије био заменик команданта 53. граничног батаљона, те учесник битке на Кошарама где је 1999. заустављена копнена агресија на СР Југославију из правца Албаније.

Током покушаја копнене агресије провео је 67 дана у рову заједно са својим војницима (од 9. априла до 14. јуна), након чега је прекомандован на место команданта 57. граничног батаљона у Прешеву.

„Битка на Кошарама само је централни догађај свих тих сукоба описаних у књизи“, подвукао је на промоцији.

Димчевски је назначио да наслов његове књиге није инспирисан само догађајима новијег датума, већ је одабран због тога што је граница са Албанијом у дужем временском периоду, током деценија, била место где су Срби проливали крв.

Подсетио је на случај из 1953. године када су нашег граничара Бошка Жиловића, мало пре краја војног рока, у заседи сачекали и убили терористи.

Потом је 1992. године од људи који су илегално прелазили границу ту погинуо Дејан Радановић.

И на крају уследили су догађаји из 1998. и 1999. године када је пало највише крви.

„Мој 53. Гранични батаљон званично је угашен 28. фебруара 2000. године, отишао је у легенду, а полако почео је да одлази и у заборав.

Мени је то сметало, знајући колике је жртве тај батаљон поднео током НАТО агресије и све време су ми биле на уму моје белешке које сам током агресије водио.

Још су ме људи стално запиткивали да им причам о догађајима са Кошара и мало помало родила се идеја о томе да напишем књигу.

У књизи сам описао то како су 1998. године почели масовни илегални преласци границе, али сам децидно навео само оне који су имали обележје агресије на нашу земљу.

Први гранични инцидент је био 16. априла када смо спречили и похватали терористе, они су имали значајне губитке, а ми запленили велику количину наоружања.

Онда су гранични инциденти постали готово свакодневни.

Веома тежак и за мене најцрњи инцидент десио се 30. септембра када су терористи из Албаније упали на нашу територију и код карауле Морина минирали пут, а у реону карауле Кошаре поставили заседу“, казао је Димчевски, подробније описујући те догађаје.

Говорећи о књизи мр Зоран Лубура, бригадни генерал у пензији и актуелни председник СУБНОР-а у Врању, рекао је да је свим члановима Савеза удружења бораца ослободилачких ратова (СУБНОР) у Врању драго што је удружењу указана част да буде издавач ове књиге.

„Државну границу са Албанијом обезбеђивала су три гранична батаљона наше војске.

Сви су биле непосредно потчињени команди Приштинског корпуса у саставу Треће армије.

Кад погледате називе караула и видите да су то имена и презимена војника и граничара који су ту настрадали раније и карауле по њима добиле имена, доћи ћете до сазнања да тај гранични део наше државе никада није био потпуно миран.

Морам рећи да су граничари једна посебна врста људи, бирају се најбољи, најспособнији, војници прве категорије.

Они имају посебну обуку у јединицама за обуку граничара и тек након тога се упућују на карауле.

То је практично једини борбени задатак у миру, где чувајући границу војник може да употреби оружје и спречи угрожавање суверенитата и територијалног интегритета своје државе.

Тамо се људи врло брзо сједине и функционишу као једна породица“, рекао је генерал Лубура, осврнувши се и на конкретне догађаје у пограничном подручју ка Албанији у време НАТО агресије.

Један од рецензената, генерал-мајор Митар Ковач, казао је на промоцији у Врању да је књига „сведочанство о неким тешким данима борбе Србије за слободу“.

„У њој се налазе аутентична сведочанства о борбама и страдању наших војника, подофицира и официра на Кошарама.

Са Димчевским сам друговао у истој јединици у Лесковцу у предвечерје рата и распада СФРЈ, а путеви су нам се разишли због прекоманди.

Потом смо на ратишту опет били близу, одржавали смо контакте и након свих ових догађаја у вези са распадом бивше државе чуо сам од колега је потпуковник Димчевски био увек на висини задатка тамо где га је наша војска слала.

Како сам се доста бавио писаном речи, охрабривао сам га када смо поново успоставили контакт да напише књигу.

Рекао сам му да су његове бележнице драгоценост која се мора учинити доступном јавности.

Као што је био посвећен задацима у војсци, веома се одговорно понео и према писању, и успешно привео крају рад на овој књизи и није му било потребно пуно помагати“, рекао је генерал Ковач.

Саша Радојевић, заставник и саборац Димчевског на Кошарама као заменик командира на тој караули, рекао је да му је то било прво радно место после завршетка средње војне школе.

„Имао сам тада 19 година.

О потпуковнику Драгутину Димчевском, аутору књиге, могу само да кажем једну реченицу – о великим љдима говоре њихова дела.

А његово дело је успешна одбрана државне границе и територијалног суверенитета Србије, чиме се данас сви поносимо.

Тог 9. априла, када је почео копнени напад у реону карауле Кошаре, ја нисам могао да верујем када сам га видео на караули јер је стигао за само један сат на место на коме сам се налазио са двадесетак војника у заседи.

Верујте, нема ниједног команданта који је свих 67 дана провео са својим војницима делећи њихову судбину.

Задужио је пре свега нас, као његову децу како га сви гледамо, али је задужио и читаву Србију.

Пошто сам био сведок настајања ове књиге, могу да кажем да је она његова победа у миру.

Као што је побеђивао у рату, сада је овом књигом извојевао победу и у миру“, рекао је Радојевић.

    Битка за Кошаре

Битка на Кошарама почела је 9. априла 1999. године, кад је кренула копнена агресија у садејству НАТО снага, Војске Албаније и ОВК, која је трајала је до 14. јуна 1999. У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Снаге наше војске чинили су тада делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде, те добровољци из земље и иностранства.

 
Модератор разговора био је архивиста Мирољуб Миша Стојчић.

У пратећем делу програма наступиле су Велина Стаменковић, Кристина Стошић и Ивана Станковић.

Организатор ове промоције био је СУБНОР Врање.

Потпуковник Драгутин Димчевски:

Драгутин Димчевски је пензионисани потпуковник Војске Југославије и заменик команданта 53. граничног батаљона током битке на Кошарама. Рођен је и школовао се најпре у Куманову, а потом је завршио Средњу војну школу у Задру. Војну академију је похађао у Београду и Задру. Рат на Косову и Метохији га је затекао у чину мајора, на дужности заменика команданта 53. граничног батаљона Приштинског корпуса Треће армије. Са овим батаљоном је учествовао у бици на Кошарама. На дужности команданта 57. граничног батаљона у Прешеву је остао до пензионисања 2004. године. По пензионисању се преселио у Владичин Хан и укључио у рад ветеранских организација, као и СУБНОР-а. Поводом 21. годишњице битке на Кошарама, председник Републике Србије Александар Вучић га је одликовао Орденом Белог орла са мачевима другог степена. Одликован је Медаљом за заслуге, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом народне армије са сребрном звездом и Орденом за храброст.