Прошле године је група грађана српске националности обновила стару и неколико пута покретану идеју за подизање меморијалног центра посвећеног милионским људским губицима које је имао српски народ током двaдесетог века. Тим поводом основано је Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку. Циљ Друштва је да се огромне жртве српског народа заштите од заборава и, поред тога, да се утиче на јавност у свету да боље схвати и призна значајне доприносе српског народа победама савезника у оба светска рата. Друштво је у првом реду израз воље грађана српске националности да сами личним ангажовањем, властитим радом и средствима подигну у Београду на репрезентативној локацији Меморијални центар посвећен својим страдалим прецима. Свакако да се тиме у овом подухвату не искључује ангажовање и непосредно учешће државе. Напротив, од државе и њених институција очекује се да ову идеју прихвати и правно регулише, да реши проблем локације и кад буде у могућности непосредно учествује у обезбеђивању дела средстава.
Непосредан повод за ову иницијативу је чињеница да је у прошлом, двадесетом, веку српски народ имао неколико наметнутих веома тешких ослободилачих и одбрамдбених оружаних сукоба и у тим сукобима претрпео је огромне људске губитке. Милиони наших сународника су током тог раздобља избрисани из спискова живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. Ово је покушај да коначно, колико је то сада могуће, сачинимо те спискове и са њима изађемо пред домаћу и страну јавност. Сигурно је да тим пре свега хуманим послом много каснимо, али још више ћемо каснити ако опет нађемо разлог да све то одгодимо за неко повољније време. Ми данас живи Срби, и наша генерација, желимо да одужимо велики дуг према многим генерацијама својих недужних покојника. То је наша наслеђена људска обавеза која је из разних околности стално одлагана.
Меморијални центар већ деценијама недостаје главном граду Србије, али и држави Србији. Понајвише недостаје српском народу. Ако у Европи постоји страдални народ, поготово кад се посматра двадесети век, то је српски народ. За разлику од осталих европских малих и такође страдалих народа, међу којима је у трајном сећању страдање Јермена на почетку века, или трагедија Јевреја у Другом светском рату – српски народ је подједнако страдао у оба та случаја. Наша хришћанска, национална и морална дужност је да се одужимо својим покојницима као што су то учинили и поменути такође мали и тешко страдални народи. И не само они. Улога Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку није да умањи, већ напротив да повећа значај бројних стратишта, меморијалних обележја, гробаља или капела које имамо у многим државама Европе, па чак и у Африци, из времена Првог светског рата или истих обележја из Другог светског рата: Зејтинлика, Вида или Крфа у Грчкој, логора у Мађарској, Словачкој, Чешкој, Немачкој, Румунији, Старог Сајмишта, Јајинаца и Бањице у Београду, Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, Босанске Дубице и десетине других у Србији и безмало свим бившим југословенским републикама. Ни у једном таквом месту не види се пун обим свих српских страдања. А то је оно што српском народу највише недостаје. Ако се питамо, а за то има разлога, што све ово нисмо раније учинили свакако да међу бројним разлозима морамо узети у обзир и чињеницу да смо скоро цео двадесети век живели у истој држави са онима који су сваку страну окупацију оберучке прихватали и користили за геноцидне походе против припадника српске националности. То је довело до нестанка наших сународника у многим подручјима бивше заједничке државе.Успомена на страдања у деветнаестом веку овековечена је у скромној, али стравичној Ћеле-Кули, а успомена на страдања која смо претрпели у наредних сто година требало би да буде овековечена у модерном здању Меморијалног центра српским жртвама геноцида у дведесетом веку.
Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку за овај подухват има благослов Његове светости партријарха Српског господина Иринеја, као и подршку председника Републике господина Томислава Николића.
Василије Крестић, председник Управног одбора
