Александар Раковић: Великоалбански трагови код санџачких муслимана (2005–2015)

Код једног дела Бошњака постоји двослојни бошњачко-албански идентитет који чини подлогу актуелног великоалбанског таласа у Рашкој

Простор Старе Рашке односно Рашке области или Санџака с једне стране спаја Србе из Србије са Србима из Црне Горе и Херцеговине, а с друге стране тај исти простор спаја балканске муслимане од Босне и Херцеговине до Албаније.

Након распада Савезне Републике Југославије/Државне заједнице Србија и Црна Гора (2006), простор границом пресечене Старе Рашке неформално чине општине у Републици Србији: Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Нови Пазар, Сјеница и Тутин, као и општине у Црној Гори: Пљевља, Бијело Поље, Беране, Петњица, Рожаје, Плав и Гусиње (општина Петњица формирана је 2013. издвајањем из општине Беране, а општина Гусиње формирана је 2014. издвајањем из општине Плав). ¹

Према попису из 2011. православни Срби (с мањим бројем Црногораца, на том простору углавном српске оријентације) чине скоро 40% становништва док скоро 58% чине муслимани од којих се углавним сви изјашњавају као Бошњаци. ² На простору Старе Рашке у Републици Србији живи свега 284 Албанаца, а у Црној Гори 3.777 Албанаца: укупно 4.061 Албанаца или 1,05% становништва Старе Рашке. Чак и ако посматрамо само општине које належу на Косово и Метохију и Албанију (Нови Пазар, Тутин, Рожаје, Плав и Гусиње), Албанци чине само 2,3% становништва.³

Због чега је уз навођење чињеница о националној припадности Срба и Бошњака, важно да се помену и Албанци упркос заиста маленом броју њих, макар декларативно изјашњених, који живи у Старој Рашкој?

Прво, ти Албанци су углавном српског етничког порекла. Реч је посебно о римокатоличким Климентима који су на простор Пештерске висоравни насељавани од 1700. године у време када су већ били албанизовани а у Старој Рашкој су исламизовани.⁴ Даље, усељавање ових пештерских Албанаца у Нови Пазар било је израженије од било ког другог усељавања у тај град од почетка 18. века до данас. Временом су, током саживота са бројнијим Србима и муслиманима словенског порекла од Новог Пазара до Сјенице, примили српски језик и скрајнули албанске обичаје.⁵

 

Међутим, албански фактор није мировао. Муслимани српског/словенског језика у Старој Рашкој, данашњи Бошњаци, већ два пута су у протеклих око 150 година били укључени у процес стварања великоалбанске идеје и државе. То се прво догодило приступањем њихових плавско-гусињских првака Призренској лиги (1878), а други пут стварањем квинслишке Велике Албаније, која је запосела и јужну Стару Рашку, и етничким омеђавањем колаборационистичке „Мале Албаније“, с центрима у Косовској Митровици и Новом Пазару, која се само формално налазила у саставу окупиране Србије (1941–1944).

Чини се да тихи процес овог типа, трећи великоалбански талас, траје у Новом Пазару сада, већ петнаестак година, јер код једног дела Бошњака постоји двослојни бошњачко-албански идентитет, како код оних који имају албанско порекло тако и код оних чији су преци били изложени османском и аустроугарском инжењерингу албанизације (1878–1912, 1916–1918). На линији Нови Пазар – Тутин – Рожаје – Плав – Гусиње бошњачко-албанска прожимања су најизричитија. Форма овог таласа није у потпуности уобличена. Тај талас је измешан, као што је то и бошњачко-албански идентитет, са исто тако важним окретањем Бошњака из Старе Рашке и ка Босни и Херцеговини.

Албанско порекло имају главни муфтија Исламске заједнице у Санџаку–Србији Муамер Зукорлић чији предак Зук Орље потиче из албанских Куча, затим председник Странке демократске акције Санџака Сулејман Угљанин из села Угао које су населили Клименти и председник Социјалдемократске партије Србије Расим Љајић пореклом из Руговске клисуре коју су такође населили Клименти.⁶

Зукорлић и Угљанин су од 2009. почели да стварају култ великоалбанског идеолога и сарадника нациста Аћифа Хаџиахметовића Бљуте, познатог и као Аћиф Бљута и Аћиф ефендија. Уочава се и координација Зукорлићевих потеза са деловањем албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

 

АЛБАНСКИ КЛИНОВИ У СРПСКОМ ЕТНИЧКОМ ТКИВУ У 18. И 19. ВЕКУ И ВЕЛИКОАЛБАНСКА ИДЕЈА У ПОЛИТИЦИ САНЏАЧКИХ МУСЛИМАНА ОД ПРИЗРЕНСКЕ ЛИГЕ (1878) ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ (1941)

У српском етничком ткиву су од краја 17. века стварани албански клинови. Прва сеоба Срба (1690) и Друга сеоба Срба (1740) испразнили су Србију и Стару Србију. У испражњене земље Турци су насељавали Албанце који су из северне Албаније почели да надиру прво на Косово и Метохију, затим све до Западне Мораве и Јужне Мораве, а с друге стране према Вардару.

Заузимањем овог простора албански клин је раздвојио Србију од Македоније, од Ниша до Скопља, и пресекао за Србе виталну моравско-вардарску долину. Током српске револуције, устанака и ратова с Турцима у 19. веку, како се Турска повлачила из Србије, у истом процесу повлачило се албанско и друго муслиманско становништво.⁷ По ослобађању југоисточне Србије 1878. албанско становништво је напустило и простор „Топличког Арнаутлука“.⁸ Тиме су на простору од Ниша до Врања избијени албански клинови. Међутим, албански клинови су наставили да се развијају у нашим земљама које су остале под Турцима, како у Старој Рашкој тако и у Македонији.

У време Берлинског конгреса (1878), када је одлучено да Плав и Гусиње припадну Књажевини Црној Гори, заједничка бошњачко-албанска борба против црногорске војске осујетила је стављање Плава и Гусиња под власт Цетиња. Бошњачки прваци из плавско-гусињског краја ступили су у редове Призренске лиге (1878) која је заговарала уједињење Албанаца у једну државу.⁹ Поручили су 1879. Црногорцима: „Знајте док траје Шћипнија [Албанија] нећемо пустити Плав и Гусиње“.¹⁰ Две етничке групе муслимана (једни који су говорили словенским и други који су говорили албанским језиком) су се тих година мешали браковима, братимили и дали једни другима бесу: заклели су се по цену живота да ће се борити против Срба.¹¹

Призренска лига је постала бедем Османског царства против даљих ослободилачких покрета православних Срба и Грка. Милитантни ислам се из северне Албаније проширио на Косово и Метохију и западну Македонију. Великоалбанска идеја супротстављена је ујединитељским напорима српског и грчког народа. Кроз великоалбанску идеологију се уочавао и панисламизам. Да би осујетили уједињење и спајање православних Словена и Грка на Балканском полуострву, великоалбанску идеју су подржавали и Аустро-Угарска и Велика Британија.¹²

С тим у вези, од аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) па до српског ослобађања Старе Рашке од Османског царства у Првом балканском рату (1912–1913), а потом и током аустроугарске окупације Краљевине Србије (1916–1918), Аустро-Угарска и Турци су радили на постепеној и тихој албанизацији муслиманског становништва како би разбијале српски етнички простор.

Албанизација је спровођена у појасевима Митровица (Косовска Митровица) – Нови Пазар – Сјеница и Пећ – Рожаје – Пештер – Сјеница.¹³ Успостављањем српско-српске државне границе између Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе на простору Старе Рашке и Косова и Метохије (1913) уклоњен је геополитички клин који су Беч и Истанбул закуцали како би осујетили српско спајање.¹⁴ То је био корак од седам миља ка уједињењу српског народа које је уследило после победе Краљевине Србије у Првом светском рату – стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца/Југославије (1918).

Ипак, намере за албанизацију Старе Рашке толико су одмакле да су великоалбански идеолози муслимане Старе Рашке сматрали „посрбљеним Албанцима“. С друге стране, етничка слика у Старој Рашкој пред почетак Другог светског рата била је у корист православних Срба. Наиме, од око 254.000 становника Старе Рашке било је 57% Срба и 43% муслимана.¹⁵

Реис-ул-улема Исламске верске заједнице Југославије Фехим Спахо се у октобру 1938. замерио „[српски и/или југословенски] национално оријентисаним“ муслиманима у Новом Пазару јер је приватно преспавао код Аћифа Бљуте.¹⁶ Срби муслиманске вере из Старе Србије и Јужне Србије су се иначе жалили председнику југословенске владе Милану Стојадиновићу да су скрајнути и запостављени.¹⁷ За разлику од муслимана српске и турске националности, муслимани албанске националности су у то време исказивали посебан верски фанатизам који су додатно увећавали њихови обичаји и менталитет.¹⁸ Већ 1941. и Фехим Спахо и Аћиф Бљута су се нашли у служби окупатора: Спахо као реис-ул-улема у усташкој Независној Држави Хрватској, а Бљута као великоалбански лидер у Новом Пазару.

 

АЛБАНИЗАЦИЈА ДЕЛОВА СТАРЕ РАШКЕ И НАЦИСТИЧКО ВИЂЕЊЕ ВЕЛИКЕ АЛБАНИЈЕ КАО СТУБА ИСЛАМА НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ (1941–1944)

Фашистичка Италија је 12. августа 1941. припојила Косово и Метохију, западну Македонију и делове Црне Горе (Плав, Гусиње и Рожаје) свом протекторату Великој Албанији.

Косовскомитровачки, вучитрнски и лапски срез у немачкој окупационој зони укључени су у састав окупиране Србије. Савет комесара у Београду донео је 6. августа 1941. одлуку да овим срезовима придода и новопазарски срез и од њих формира Косовски округ са седиштем у Косовској Митровици. Власт Милана Недића је у децембру 1941. извршила нову административну поделу Србије. Према њој, Косовски округ је преименован у Косовскомитровички округ а придодат му је и студенички срез како би етничка слика била повољнија за православне Србе.¹⁹

 

Немци су Албанцима из Косовскомитровичког округа давали наду да би могли постати „Мала Албанија“ која би се ослањала на Велику Албанију.²⁰ Албанци се нису мирили с тим да би делови територија под њиховом етничком доминацијом могли да остану у саставу окупиране Србије.

Током лета и јесени 1941. њихови лидери, на челу са Бедријем Пејанијем, тражили су од нацистичких окупационих власти да Великој Албанији прикључе Нови Пазар, Косовску Митровицу, Вучитрн, Сјеницу и Тутин. Уколико то Немци не би прихватили, алтернативни албански план био је да их убеде како треба да формирају аутономно Косово, као немачки протекторат, на простору од Новог Пазара до Скопља. Пошто ово није било могуће, Недићева власт је пристала да начелник Косовскомитровичког округа буде Албанац и да начелници срезова у Косовској Митровици, Новом Пазару, Подујеву и Вучитрну буду Албанци. Власти у Косовскомитровичком округу, на челу са Џафером Девом, формирале су албанску жандармерију.²¹

Албански лидери из Косовскомитровичког округа ни надаље нису имали намеру да одустану од великоалбанског пројекта. Од Немаца и Италијана су очекивали да у неком тренутку пристану на присаједињење и делова окупиране Србије, не само од Новог Пазара преко Косовске Митровице до Скопља и Куманова, већ су претендовали и на простор скоро до Краљева и Ниша. Да би се то остварило било је потребно спровести албанизацију циљаног простора, прво у Новом Пазару где је Џафер Дева рачунао на подршку Аћифа Бљуте, албанског политичара пореклом из Ђаковице, и Ахмета Даце, албанског трговца пореклом из Рожаја. Обојица су били из Новог Пазара.²²

 

1. Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Национална припадност, Београд 2012; Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.
2.  Завод за статистику Републике Србије, Попис становништва, домаћинства и станова 2011. у Републици Србији. Вероисповест, матерњи језик и национална припадност: подаци по општинама и градовима, Београд 2013.
3. Zavod za statistiku Crne Gore, Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Crnoj Gori 2011. godine. Stanovništvo Crne Gore prema polu, tipu naselja, nacionalnoj, odnosno etničkoj pripadnosti, vjeroispovijesti i maternjem jeziku po opštinama u Crnoj Gori, Podgorica 2011.
4. Јован Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, Београд 1913, 71-93.
5. Ејуп Мушовић, Етнички процеси и етничка структура становништва Новог Пазара, Београд 1979, 76-77.
6. Ејуп Мушовић, нав. дело, 75, 209, 267, 277-278.
7. Славенко Терзић, Стара Србија (XIX – XX век): Драма једне цивилизације, Нови Сад-Београд 2012, 257-262.
8. Мирослав Свирчевић, Локална управа и развој модерне српске државе: од кнежинске до општинске самоуправе, Београд 2011, 295.
9. Mustafa Memić, Gusinjsko-plavska krajina u vrtlogu historije, Sarajevo 2008, 11, 57-59.
10. Ослобођење, независност и уједињење Србије и Црне Горе, приредили Милић Ф. Петровић, Павле Стојковић, Душица Бојић, Београд 1999, 32-33.
11.  Porijeklo Radončića i Zukorlića, The Bosnia Times, 16. novembar 2013; Biografija Ali-paše Šabanagića na sajtu Bošnaci.net, preuzeta iz knjige: Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Sinovi Sandžaka, Frankfurt na Majni 1996.
12. Славенко Терзић, нав. дело, 116-120.
13. Исто, 374.
14. Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба у Новом веку (1492–1992), Београд 2008, 298.
15. Милутин Живковић, „Дешавања у Санџаку од јулског устанка до краја 1941. године“, Баштина, св. 31, Приштина–Лепосавић 2011, 249, 252.
16. Архив Југославије, збирка Милан Стојадиновић, фасцикла 25 – Информација, 26. октобар 1938.
17. Александар Раковић, „Милан Стојадиновић и питање премештања седишта југословенског реис-ул-улеме из Београда у Сарајево“, у зборнику: Милан Стојадиновић: политика у време глобалних ломова, уредник Миша Ђурковић, Београд 2013, 252-256.
18. Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, књ. 3, Београд 1997, 120.
19. Бранислав Божовић, Милорад Вавић, Сурова времена на Косову и Метохији, Београд 1991, 47-50, 192.
20. Милутин Живковић, нав. дело, 251.
21.  Бранислав Божовић, Милорад Вавић, нав. дело, 67-71, 86-88.
22. Исто, 431-432.