Б92, 25.10.2017, Милан Кољанин: Ко је била Дијана Будисављевић?

Књига „Дијанина листа“, романсирана биографија Дијане Будисављевић, жене која је током Другог светског рата спасила више хиљада српске деце из логора у НДХ, из пера аустријског писца Вилхелма Куеса, једно је он најзначајнијих издања на штанду Самиздата Б92 на 62. Београдском сајму књига.

Аутор књиге „Дијанина листа“ Вилхелм Куес биће гост на штанду Самиздата Б92, у петак 27. октобра од 16 до 18 часова. Посетиоци ће имати прилике да разговарају са писцем, који ће потписивати своје књиге.

Вредан предговор овом значајном издању написао је историчар Милан Кољанин. Предговор преносимо у целини:

Књига аустријског писца и публицисте Вилхелма Куеса под насловом Дијанина листа појављује се пред српским читаоцима већ неколико месеци после њеног објављивања у Аустрији код угледне издавачке куће Тиролија. За то су постојали добри разлози, како због теме којој је књига посвећена, тако и због начина на који је она представљена читаоцима.

Наша јавност је упозната, али ни приближно у довољној мери, с једном од највећих хуманитарних акција током Другог светског рата не само на тлу подељене и окупиране Југославије него и у Европи под окупацијом или доминацијом нацистичке Немачке. Реч је о акцији спасавања више хиљада српске деце из логора Независне Државе Хрватске чији спиритус мовенс је била Дијана Будисављевић, рођена Обексер, пореклом из Инсбрука. Објављивање ове књиге на немачком језику показује да за ову тему постоји занимање и у аустријској јавности. То је свакако резултат интересовања за историјске теме које су мало познате или су непознате, али и занимања за такозвану другу страну рата. Пажња широке јавности усмерена је и на хуману страну тог страшног рата, уз акције спасавања, чему су свакако допринела средства масовних комуникација, пре свега филм. Захваљујући филму о спасавању велике групе пољских Јевреја коју је организовао Оскар Шиндлер, о чему је Стивен Спилберг 1993. снимио филм, ова акција је постала веома позната најширем кругу публике. Стога не чуди да је Вилхелм Куес своју књигу насловио са Дијанина листа јер то јасно асоцира на тему књиге и њену јунакињу.

Пред српским читаоцем је књига којој није лако одредити жанр. Већ после неколико прочитаних страна могуће је уверити се да је реч о вешто писаном романескном штиву композиционо добро уобличеном и структурисаном, чиме је сам садржај добио на сугестивности. Истовремено, одмах је јасно да је аутор своје излагање засновао на коришћењу извора и историографских дела која у већој или мањој мери додирују саму тему. Свој метод он је објаснио на следећи начин: устврдивши да историјски извори нису довољно поуздани нити објављени на одговарајући начин, он је одлучио да је најбоља форма излагања романескна. Његова оцена о изворима у првом реду се односила на дневник Дијане Будисављевић, који је писан у оригиналу на немачком језику. Сам дневник, који је на хрватски језик превела и приредила за штампу њена унука Силвија Сабо, главни је ауторов извор и чини окосницу самог излагања. На више места аутор је цитирао поједине делове из дневника, а сам дневник је изванредан историјски извор који пружа мноштво прворазредних података.

Једно од питања која се намећу читаоцу Куесове књиге јесте: зашто акција спасавања деце из усташких логора, и поред њеног значаја, тако дуго није имала одговарајућу пажњу јавности? Иако и сам аутор даје одговоре на ово питање, неке чињенице треба посебно нагласити. У нашој јавности и публицистици везаној за тему Другог светског рата дуго је владао такозвани херојски наратив, који је имао и своју политичку функционализацију. Социјалистичка Југославија је свој легитимитет заснивала и на „тековинама антифашистичке борбе“, односно на успешно изведеној социјалној револуцији. Када је реч о злочинима, за њих су окривљивани не само окупатори, него и њихови домаћи следбеници. У томе је постојала одређена симетрија злочина и злочинаца обично изражавана панданом усташа и четника. У такав наратив није било лако уклопити оно што није било везано за борбу, оружани сукоб, велике битке и победе. То је делом било одраз стања у историографији која је тек од седамдесетих година прошлог века почела да отвара нове теме и уводи методолошке иновације у изучавање периода Другог светског рата. На такво стање су утицали и недоступност историјских извора, и одређена идеолошка ограничења тако да је то свакако била „историографија под надзором“.

Акција спасавања српске деце из усташких логора у свом пуном обиму отпочела је после операције немачких и снага НДХ у Босанској Крајини и на Козари, јуна и јула 1942. Тада је цела једна велика област, насељена готово искључиво Србима, уништена. После ужасних покоља током саме операције, десетине хиљада особа свих узраста је депортовано у највећи концентрациони логор и логор смрти усташке државе, Јасеновац. Велики број заточеника је одмах убијен, док је један број мушкараца и жена упућен у логоре у Немачкој или Норвешкој, директно или преко логора на Београдском сајмишту. Пре депортовања од жена су одузета деца, чак иако се радило о сасвим малим бебама. Тако се почетком лета 1942. у усташким логорима у Јасеновцу, Старој Градишки и околини нашло више хиљада српске деце одвојене од родитеља, међу којом је убрзо настао помор од глади и болести. Једна велика група деце је усмрћена отровним гасом у логору Стара Градишка. Потпуно уништење ових малих заточеника спречила је акција коју је водила Дијана Будисављевић, тада већ са широким кругом сарадника.

Иако је о акцији спасавања релативно доста писано, она је представљана јавности на један специфичан начин. Наглашавано је пре свега да се ради о деци, а често је само из контекста могло да се схвати да су то српска деца и да је реч о збивањима која су део политике усташке државе да уништи српски народ. Систематско истраживање масовног страдања српске деце није обављено све до деведесетих година прошлог века, када је јавност у радовима Драгоја Лукића упозната с правим размерама трагедије. Лукић је користио и један нови, јавности непознат, историјски извор, дневник Диане Будисављевић. Њено име је до тада у вези са акцијом спасавања помињано само узгред, или није ни помињано.

Иако је од октобра 1941. била иницијатор и организатор акције спасавања српске деце из логора, у коју су се касније укључиле десетине других људи, Дијана Будисављевић се није уклапала у званичан историографски наратив о Другом светском рату у Југославији. У њему су увек у првом плану били Комунистичка партија Југославије и њене организације, тако да је и акција спасавања деце из логора представљана као њихово дело. У стварности, акција је била плод личне иницијативе Дијане Будисављевић и она је настојала да тако и остане, мада јој је било јасно да су у њу укључени и комунисти. Она је пред очима имала искључиво хумане мотиве и свака помоћ у спасавању хиљада деце од сигурне смрти била је добродошла. Другим речима, говорећи речником тог времена, она није била „организована“, а ни неке друге околности јој нису ишле у прилог. Она је била Аустријанка и са својим мужем др Јулијем Будисављевићем припадала је загребачкој друштвеној елити и кругу малобројних Срба који су поштеђени прогона у усташкој држави. За носиоце нове власти то се граничило са колаборацијом. Осим спасавања деце из логора, њиховог лечења и збрињавања, свакако један од највећих резултата хуманитарне акције која је добила име по самој Дијани Будисављевић било је формирање картотеке спасене деце. Она је знала да ће после ослобођења ту картотеку преузети нека државна установа. Међутим, била је тешко повређена начином на који су јој нове власти одузеле картотеку са знацима које је само она могла да дешифрује, као и искључивањем из рада на помоћи раздвојеним породицама. Пред крај живота она се са мужем преселила у родни Инсбрук, где је и умрла.

Но, вратимо се књизи која је пред читаоцима. Иако се Куес пре свега ослањао на дневник Дијане Будисављевић, његов извор су била и сведочења других учесника акције спасавња, као и обимна историографска литература. Романескна форма излагања је аутору дала извесну слободу у тумачењу догађаја, али је он донекле себе обавезао на то да његово излагање буде у складу са историографски утврђеним чињеницама. На то упућује не само обиман списак извора, него и поговор. У њему је аутор дао и своју оцену историјског периода којем је књига посвећена, као и историографије и утицаја политичких догађаја на њу, поготово у време распада Југославије у последњој деценији прошлог века. Историја Југославије у Другом светском рату, као и историја Независне Државе Хрватске, изузетно су сложене историографске теме. Њихово разумевање и интерпретација велики су изазов не само за публицисте као што је Куес него и за професионалне историчаре. Стога и не чуди да се у излагању могу наћи оцене и описи догађаја који не следе историјски утврђене чињенице или то чине само делимично. На неке од њих аутор ових редова је указао у својим примедбама на одговарајућим местима. Како се Куесова књига не може анализирати као историографски рад, треба разумети да су то само најосновније напомене. И поред тога, треба нагласити да је аутор успео да прикаже магистралне историјске токове и њихове актере, односно да читаоцима представи и акцију добротворне организације Диане Будисављевић и околности у којима су се оне одвијале.

Главни јунак ове књиге је свакако Дијана Будисављевић. Поред ње пред читаоцем је цела галерија ликова, од представника усташких власти, немачких официра, лекара, усташких полицајаца и команданата, верских великодостојника и хуманитарних радника. Користећи књижевне методе, пре свега динамично излагање и дијалоге, Куес је успео верно да дочара оно што је било основно: атмосферу масовних прогона и смрти. Он је недвосмислено показао да је масовно умирање српске деце у логорима било део планираног уништења српског народа у усташкој држави. Није умањивао ни одговорност немачке војске и њених команданата, при чему је истицао лицемерност политике нацистичке државе. Њој је требао пацификовани простор који је извор јефтине радне снаге и других ресурса. Истовремено, показало се да је немачки утицај у усташкој држави изузетно јак и да је реч немачких официра одиграла значајну улогу у акцији спасавања српске деце из усташких логора. И ту је улога Дијане Будисављевић била незаменљива јер се захваљујући њеној упорности и друштвеним везама успорио механизам масовног убијања, што је омогућило спас неколико хиљада деце од сигурне смрти из усташких логора.

Књига Вилхелма Куеса Дијанина листа има изузетан значај за упознавање широке јавности са једним тако значајним хуманитарним подухватом какав је спасавање српске деце из усташких логора. Аутор је успео у ономе што је било најважније: да верно прикаже акцију спасавања коју је организовала Дијана Будисављевић, сву њену драматику и њене главне актере, као и целину догађаја и њихову историјску позадину. Драматика и трагика самих догађаја били су захвална тема управо за овакав начин њиховог представљања. Поново се показало да су књижевна средства и њени методи веома блиски историографији и да њихова симбиоза може да пружи значајне резултате. На крају треба нагласити да је ова књига међу оним делима, било да су историографска у ужем смислу речи, било да су документарна или романескна проза, која на велика врата уводе хумани наратив у историју Другог светског рата. Тек на тај начин та историја добија уверљивост и снагу универзалне поруке.

 

Милан Кољанин, историчар
Београд, 27. септембар 2017.