Динко Давидов: Усташтво поново диже главу

Вечерње новости  | Љиљана Бегенишић  | 7. децембар  2013.

Питају ме зашто сам мојој последњој књизи „Тотални геноцид“ дао баш такав назив. Кажу – зар није било довољно рећи само „геноцид“. Није довољно, јер онај ко има мало предзнања зна да је уништавање културног блага какво се догодило Србима у Хрватској заправо тотално уништавање њиховог бића. Када се уништи културно благо једног народа, његово историјско порекло, његово историјско биће, онда је над тим народом извршен тотални геноцид.

Академик Динко Давидов, аутор ове књиге, каже за „Новости“ да ни у једној области поробљене Европе у Другом светском рату није уништено толико културно-историјских споменика колико је уништено на тлу Независне Државе Хрватске. Набраја:

Разрушено је, спаљено, оштећено и оскрнављено више од 450 православних храмова, који су најпостојанији историјски споменици српског народа. У тим храмовима уништени су монументални иконостаси, хиљаде икона, велики број рукописних ретких књига, међу њима и књиге рођених, венчаних, умрлих… Уништена је обимна архивска грађа и велики број црквених обредних предмета културно-историјског значаја и лепоте.

Књига је, наставља наш саговорик, наставак истраживања геноцида над српским манастирима у Срему:

Имам документ који се односи на манастир Хопово на Фрушкој гори у ком пише да „постаје власништво“ НДХ. Како је то могуће? Како такав документ може бити издат? То представља негирање истине о најдубљем пореклу једног манастира.

 

Имам документ који се односи на манастир Хопово на Фрушкој гори у ком пише да „постаје власништво“ НДХ. Како је то могуће? Како такав документ може бити издат? То представља негирање истине о најдубљем пореклу једног манастира.

 

Давидов истиче да је књига настајала годинама и деценијама, те да никако не би волео да се она повеже са „садашњим приликама и неприликама у Хрватској“.

Хрвати су сматрали да није довољно да се Хрватска очисти само од Срба, већ и од њиховог културног наслеђа да би се избрисали докази о вишевековном постојању на том тлу…

Управо тако. Тотални геноцид у једном тако стравичном облику испољио се само у Независној Држави Хрватској. Усташе су уништиле 90 одсто српских историјских знаменитости, а немачке окупаторске јединице 10 одсто. Немачка окупациона војска није рушила српске православне цркве ни у Србији, нити су то чинили Италијани у Далмацији и Црној Гори, а ни Мађарска у окупираној Бачкој. Таква злодела чиниле су у Европи у 20. веку само хрватске усташе. Југословенске комунистичке власти фалсификовале су досије предат француским истражитељима. У њему је написано да су „током Народноослободилачког рата немачки окупатори уништили око 450 православих храмова“.

После вишедеценијског истраживања утврдио сам да је број приближно тачан, али сам открио и фалсификат – цркве су уништавале усташе у 90 одсто случајева, а немачка војска је уништила 10 одсто тих храмова у току операција на Сремском фронту.

Према попису из 1910. године број Срба у Хрватској био је 24,6 одсто, а 2011. тај проценат је износио 4,4 одсто. Да ли је процес чишћења Хрватске од Срба окончан?

Терен за стварање Независне Државе Хрватске, у којој су Срби највише страдали, припреман је два века. Још је 1701. године Ритер Витезовић, један дилетанат, написао књигу у којој каже да „Срби треба да се приброје Хрватима, а Србија да се приброји Хрватској“. Али, он није остао усамљен, на њега су се наслањали озбиљнији људи, поготово у 19. веку. Никако се не може заборавити ни Људевит Гај који је са илирских позиција заступао ту идеју. Ту је и Анте Старчевић, који има стравичну реченицу: „Народ Хрватске неће трпјети да та сужањска пасмина скрнави свету земљу хрватску“. Долазе Кватерник, Стјепан Радић… С једне стране, дакле, имамо те писце у које су хрватски грађани имали велико поверење. С друге стране, ту је Католичка црква, која је пропагирала идеју да православље заправо и није вера и да православце треба покатоличити. С треће стране, стизала је из Италије илегална пропаганда Анте Павелића, која није била широка, али је имала утицај. Када се све то узме у обзир, види се да је лако било у главу просечног Хрвата усадити усташке идеје и мржњу према Србима. Тако је Анте Павелић дошао на потпуно припремљен терен, а и он сам је рекао да је број усташа превазишао сва очекивања.

И данас се широм Хрватске чује усташки поклич „За дом спремни“, фашизам као да се повампирује…

То се зове неоусташтво. Његова експлозија догодила се деведесетих година. Сада имамо нову експлозију. Поклич „За дом спремни“ за време НДХ представљао је званичну државну политику, имао је тежину званичног печата. А они који га данас узвикују заправо поручују: ми нисмо задовољни садашњом хрватском државом, желимо време у ком је тај поклич имао највећи значај, нисмо задовољни данашњом Хрватском која је грађанска држава, која сарађује са Србијом, која брани права мањина, нама треба Хрватска каква је била за време НДХ.

Све је почело ломљењем ћириличних табли. Велики је број оних који на референдуму хоће да се забрани употреба ћирилице…

Ни напади на ћирилицу нису нови у Хрватској. НДХ је проглашена 10. априла 1941. године, 12. априла је био Васкрс на ком је дошло до експлозије усташтва која је била до те мере силовита да је Виктор Новак духовито рекао: „Тога дана Исус је био иза завесе, а у првом плану био је Анте Павелић“. Већ 15. априла донета је законска уредба којом се на територији НДХ забрањује ћирилица. Та усташка забрана ћирилице имала је дубље значење, отворила је могућност да се све што је написано на ћирилици уништи. Почиње спаљивање књига међу којима је било и оних од непроцењивог значаја. Ваља се сетити Хајнриха Хајнеа, који је рекао: „Када почну да спаљују књиге почеће да спаљују и људе“. Та реченица се у усташкој Хрватској трагично обистинила – у исто време и на истом месту спаљивани су и људи и књиге.

Какве последице може имати пожар који је захватио Хрватску?

Ако се не заустави, може спалити Хрватску. Није далеко дан када ће се зауставити неоусташтво, јер оно руши ову државу. Верујем да ће до изражаја доћи европски демократски дух.

 

Ево једне од изјава. Стеван и Јован Мијатовић, из Зборишта у срезу Босанска Крупа, 5. септембра 1941. сведоче: „Све што се вратило у Збориште поубијано је. Жене и дјеца поубијани су на најзверскији начин сјекиром, косом, ножем, мотикама. Тих дана после покоља било је жена и дјеце по јарковима посјечена врата… После овог покоља настало је пљачкање кућа. Црква у Зборишту запаљена је пуна жена и дјеце“.

 

Тај европски дух засад је прилично замро. А и Европска унија, чија је Хрватска чланица, врло благо реагује на оно што се догађа.

Европа ће проговорити. Мора да проговори. Јер она не може у свом чланству имати државу у којој постоје неконтролисани усташки испади. Тачно је, Европа, нажалост, понекад ћути на испаде уперене против Срба. Али, верујем да ће реаговати европски политичари који имају нормалан став према српско-хрватским односима.

Сада су актуелни и захтеви Хрватске да се врати културно благо које је за време рата изнето. То се у свим разговорима наводи као један од услова за нормализацију односа двеју држава.

Што је за сваку осуду. То благо се редовно враћа. Пре неколико година потписан је и протокол о повраћају те имовине између српског и хрватског министарства културе. У свим званичним разговорима Хрвати траже „отето благо“. То мора да се исправи, јер ништа није отето, него спасено. То благо углавном припада Српској православној цркви, и ту није могуће говорити о обавезама двеју држава. Иконе које су спасене биле су у тешком стању. Оне су прошле кроз конзерваторске радионице и полако се враћају у Хрватску. Било би логично да се врате у цркве из којих су узете, али не могу јер те цркве више не постоје.

Бавили сте се судбином манастира на Фрушкој гори. Кажете да вас је запрепастила равнодушност људи према судбини тих манастира.

Комунистичка партија је још током рата развила политичку интригу да по сваку цену треба сакрити истину. Због тога је геноцид хрватских усташа био препуштен забораву. У овом случају истина се односи на уништавање српских споменика у Срему од стране усташа. Мени су мештани говорили да су те споменике уништили немачки фашисти, а ја их питам – зашто говорите фашисти, када су то урадиле усташе. Њима је у партији речено да се злочини усташа у Срему морају сакрити. Није ту реч само о равнодушности, већ о томе да људи, прихватајући сугестију партије и њену пропаганду – мењају свест. Колико је после рата рађено на „заборављању истине“ говори и податак да су двојица младих Хрвата Јоже Хорват и Зденко Штамбук издали 1946. године једну књигу у коју су били сакупили документацију о усташким злочинима. Они су, најпре, добили задатак да ту документацију среде, а када су видели шта ту све има, решили су да то и објаве. Али књига је забрањена чим је изашла из штампе.

 

ПРОШЛО КРОЗ ФИЛТЕРЕ

КАКО сте дошли до грађе за књигу „Тотални геноцид“.

Када се прелиста моја књига види се да ја и нисам њен потпуни аутор. Када бих наводио моје сараднике, или чак коауторе, видели бисмо да су ту и Павелић и Степинац и Јоже Хорват, јер сам узимао њихове цитате. Али, најзанимиљивији и најдрагоценији моји сарадници су људи који су побегли из НДХ у Србију када су почели усташки покољи у Другом светском рату. Тада је у колаборационој влади Милана Недића на челу комесаријата за избеглице био инжењер Тома Максимовић. Тај човек је био драгоцен за избегле Србе. Бринуо је где ће их распоредити, водио је рачуна о томе чиме се баве и слао их тамо где могу бити од користи…

Али, посебно драгоцене су изјаве тих људи, у којима су наводили име и презиме, места из којих су побегли и у којој су политичко-војној позицији побегли. Те изјаве су и најдраматичнији текстови каквих нема ни у литератури. Та грађа је прошла кроз толико филтера да је сада литература. Ја сам је користио у својој књизи као најдрагоценија сведочанства.

Ево једне од изјава. Стеван и Јован Мијатовић, из Зборишта у срезу Босанска Крупа, 5. септембра 1941. сведоче: „Све што се вратило у Збориште поубијано је. Жене и дјеца поубијани су на најзверскији начин сјекиром, косом, ножем, мотикама. Тих дана после покоља било је жена и дјеце по јарковима посјечена врата… После овог покоља настало је пљачкање кућа. Црква у Зборишту запаљена је пуна жена и дјеце“.

 

БИОГРАФИЈА

Динко Давидов је рођен 1930. године у Сивцу. Гимназију и Филозофски факултет, одсек за историју уметности, завршио је у Београду, докторирао је на Филозофском факултету у Љубљани. Радио је у Галерији Матице српске у Новом Саду, као кустос, кустос саветник, а потом у Балканолошком институту САНУ као научни саветник. Од 2001. до 2009. био је директор Галерије САНУ. Аутор је бројних књига, монографија и студија у којима се бавио српском културном баштином.