Драгослав Страњаковић: Село Бубањ, срез Доњи Лапац, НДХ

Усташе су 3. јула 1941. године напале село Бубањ, у срезу Доњи Лапац. Одмах су издали наредбу да нико не сме да се удаљује од своје куће. У наредби су, поред тога, истакли да више не треба нико никога да се боји, да може да ради на својој њиви, да су, тобоже, рачуни са Србима пречишћени, и да нема више никакве разлике, јер су Србин и Хрват у НДХ једнаки и уживају сва права“.

Ова наредба „и топли јулски дани извели су народ у поље, где га је жељно чекала летина, чије обрађивање је каснило услед вечитог страха сељака за сопствени живот и живот своје породице“. Тога дана, рано изјутра, пролазили су муслимани из Кулен Вакуфа говорећи о тој наредби, а припремајући терен за згодна пљачкања. Одмах после ручка „чула се пуцњава код суседних сеоских кућа, али се нисмо уплашили јер смо наредбом били убеђени да смо осигурани“.

Ипак, неки људи, мислећи да им прети опасност, склонили су се. „Одједном се проломи страховита пуцњава на све стране, све су куће опкољене, пуцњеви су се укрштали као да смо на фронту. Чује се јаук на све стране, куће горе и људи живи горе у њима. У кући у којој сам се ја налазила са једним рођаком, улази један усташа и пита једним изопаченим гласом: Шта радите? Страх је био јачи, ми не одговорисмо ништа. Он се удаљи, а после пар секунди зачу се пуцањ. Моја рођака се сруши мртва један метар испред мене.

Постадох стена, следише се сва осећања и крећем се по кући као механизам. Након 10 минута зачух кораке и познадох војничке цокуле. Прво што угледах била је војничка капа. Као муња севну ми кроз главу: он се враћа да сврши са мном. Страха уопште није било, јер како рекох стена не осећа“. Међутим, тај усташа је био познаник њене рођаке и опоменуо ју је да бежи куд год зна, и да се моли Богу и њему за здравље. Хтео је да јој спасе мајку и сестру [на њиви], али је касно стигао.

Медићева је тражила да види мајку и сестру, али јој је он саветовао да не иде, пошто је тамо други усташа чувао стражу. Замолила га је да је спроведе кроз село, али је он одбио, пошто је морао даље.

„Остадох сама у кући“, наставља Милица, „покрај мртве рођаке, а на све стране букти пожар и чују се натчовечанске вике жена и деце, који су недужни умирали у најстрашнијим мукама“. После четврт сата у кућу долази синчић њене погинуле рођаке, који је једини из те куће остао жив, јер се скривао у подруму.

Призор је био страшан. „Дете наилази на мртву мајку, почиње да плаче, али не смедосмо дуже да останемо те изађосмо из куће без игде ичега и онако бесциљно кренусмо у шуму. Пролазећи поред суседних кућа наилазили смо на страшне призоре: мала деца су лежала мртва на кућним праговима, те мале и невине жртве крвожедних усташа. Њихово војничко достојанство тражило је противника себи равног и у њему нашао жену и дете. Усташа наоружан до зуба устремио се као кобац на српске жене и децу, да искали свој гњев, да опљачка, да осветла образ своме роду“.

Ишли су шумом. Кад су се попели на суседно брдо, на све стране су се дизали велики стубови дима. И таман кад су мислили да су изван опасности, за њима је запраштао митраљез. „Крволоцису нас приметили и хтели су да нас униште, али без успеха.

Побегосмо. Наишлисмо нанеке хрватске куће пуне усташа који једу и одмарају се. Сви су цивили били наоружани, а жене и деца и људи су мирно и спокојно посматрали како пропадају српски животи и њихова крвљу стечена имовина. То су били суседи којима су наши често чинили уолуге. Они нису више имали према нашима никаквог осећања.

Њихова је једина жеља била да тих Срба нестане, да њихова имања приграбе и да у своје амбаре ставе српски кукуруз, крвљу српском покапан. Ноћ проведена у шуми била је збиља страшна. Мисли су биле истргане страхом, срце је крварило за нашим најмилијим, страх од шуме, све је то у нама будило чудна осећања, осећања човека који губи свест“.

Њива на којој су Миличина мајка и сестра трагично завршиле, била је крај самога пута. Њени рођаци су тога дана били сакупили 12 копача, а са њима су били Миличина мајка, сестра и брат. Било их је 15 кад су усташе наишле, али су тројица мушкараца успела да побегну, да се склоне у оближње жбуње. Кад су усташе дошле на њиву један од њих, Миле Павичић викнуо је: „У строј“. Држао је на рамену машинску пушку. „Настала је очајна вика, молбе, али то није ништа помогло. Падоше сви као снопље, чу се смртни ропац, једно опште крчање, и најзад наста „тајац“. Усташе су се после тога изгубиле оставивши на месту злочина само једног стражара. „Ликовали су, јер су збиља јуначки поступили, обрачунали су се са голоруким девојкама и децом“.

Миличин брат је посматрао све ово иза једног грма, гледао је како му умиру мајка и сестра, а он им није могао да помогне.

То су били тешки и ужасни болови. Међутим, усташе су га приметиле, пуцале на њега иако нису тачно знали у коме је грму. Миле Павичић, усташа, дошао је до грма у коме је био Миличин брат, бацио један велики камен и викнуо: „Устај, пуцаћу!“ Свестан шта га чека он је и даље лежао. Био се добро прикрио ставивши једну камену плочу на главу а другу пред очи. Нису га приметили, отишли су. Али Павичић, који је горео од жеље да га убије, вратио се поново до грма и почео бајонетом од пушке да барата око грма, али у оном бесу и дивљаштву није га приметио.

Отишао је а Миличин брат је побегао у шуму. Неколико дана брат и сестра нису знали једно за друго. Преко пријатеља и неких рођака ступили су у везу, састали се и отишли оцу. Њихов комшија Давид Радаковић вратио се кући да види како је тамо стање.

На несрећу наиђе на усташе које су још пљачкале већ опустошено село, ухвате га, одрежу му уши, нос и најзад ископају очи па га тако унакаженог поведу са собом „пола километра, наслађујући се натчовечанским јауцима своје жртве. Напослетку, одрежу му језик па је после тога у највећим мукама издахнуо.

Неколико дана касније Милица је са братом и оцем отишла кући да види да ли је ишта после пљачке остало. „Ништа нисмо нашли, само голе зидове и мрље од крви палих жртава. Све је било пусто, свуда тишина, само по које преостало живинче крикне, престрашено и ужаснуто свим оним што се одиграва“. Овај покољ у Бубњу покосио је Србе, 270 жртава. [291]

Могли бисмо извести још доста имена оних који су успели да се спасу сигурне смрти. Ми смо, пак, дали најкарактеристичније случајеве. А сви ти спасени дали су нам најтачније податке о зверствима извршеним над Србима.

 

 

[291] Милица Медић, студент медицине из Доњег Лапца, Београд, 3. VII 1941. године [П = Изјава дата у Патријаршији Српске Православне Цркве]