Фонд стратешке културе, 17. 11. 2017, Пуковник Драган Крсмановић: Априлски рат и операција „Барбароса“ [из Архиве]

Када су подаци о томе ко је поднео главни терет Другог светског рата по ангажованим снагама и губицима, свима (па и историчарима на Западу) је јасно да је СССР поднео далеко највећи терет Другог светског рата и отпора осовинској агресији. Чек 74% свих губитака Немачка је имала у рату против СССР-а а битком за Стаљинград је преотета иницијатива и добијена морална прекретница рата.

У одбрани Отаџбине животе је положило преко 8 милиона војника Црвене армије а укупни људски губици су око 27 милиона грађана СССР-а. Нажалост службену историографију не прати и медијска слика о Другом светском рату. У кинематографији и популарној историографији (публицистика и видео продукција) преовладава слика по којој су „кичму Немачкој војсци“ сломили Британци и Американци и да је искрцавање у Нормандији кључни моменат у целом рату. Са војностратегијске тачке гледишта прекретница у Другом светском рату је немачки неуспех у реализацији плана „Барбароса“, односно неуспех немачке војске и њених савезника да сломи борбену моћ Совјетског Савеза. Сви каснији проблеми које су имали у рату су последица овог неуспеха.

Историографија је већ објаснила учешће Румуна, Мађара, Словака, Финаца, Хрвата и Италијана у оквиру плана „Барбароса“ и рата на Источном фронту ¹. Добро је осветљено ангажовање других европских народа, обично у оквиру СС или легионарских јединица ². За разлику од ових држава и народа, Срба као савезника нацистичке Немачке није било на источном фронту ³. Са друге стране, веома је важно да сагледамо да ли је било и, уколико га је било, какав је допринос Срба овом немачком неуспеху.

Да бисмо о доприносу Срба говорили кроз немачка документа важно је најпре да констатујемо да су Немци у документима „ствари“ називали правим именом. Тако када су у плановима за операцију „Подухват 25“ (напад на Краљевину Југославију) говорили о снагама за које очекују да им пруже отпор нескривено су говорили о Србима. Када су говорили о Источном фронту говорили су и писали “Руси“ без обзира на јасну свест да су им противници сви народи Совјетског савеза ⁴.

 

Какво је објективно место Краљевине Југославије и Срба у борби против сила осовине?

Војни пуч и смена владе која је два дана пре тога, противно плебисцитарној вољи српског народа, приступила Тројном пакту био је удар који је показао моралну величину српског народа и рањивост немачке доминације Европом. Под директном претњом ратом и војничким поразом Краљевина Југославија се определила да остане на страни Велике Британије. Оваква одлука је била не само емотивна већ и рационална. Правилно је процењено да дугорочно гледано Немачка не може добити светски рат. У рат је тек требало да се укључе Совјетски Савез и САД, прва по пространству и потенцијалу а друга по индустријском развоју водеће земље за које се претпостављало да дугорочно не могу остати ван ратног вихора.

Илузија да и Краљевина Југославија може остати ван светског рата показала се немогућом. Хитлер је пре отпочињања рата на истоку желео да рашчисти ситуацију на Балкану и због тога је Југославији поставио ултиматум. Повољни услови за приступање Тројном пакту били су само варка којој је Хитлер често прибегавао. ⁵. Још у јулу 1940. године (одмах после слома Француске) одлучено је да Југославија у постојећем облику не може опстати у „новом европском поретку“. ⁶.

Да би се омаловажио допринос Срба у Другом светском рату често се понавља, у Британији лансирана, теза о томе како су Британци „платили“ пуч. Истина је да су Британци уложили доста труда да Југославију одрже ван домашаја сила Осовине. Али чинили су то на типично британски начин. Уместо ефикасне војне помоћи они су сплеткама и лобирањем покушали да се супротставе снажним немачким притисцима. Новац који је исплаћиван дат је политичарима који нису ни учествовали у пучу (Земљорадничкој странци) а главни организатори и извршиоци пуча били су потпуни „идеалисти“. Пуч је и за Британце био изненађење. Они су доста труда и новца уложили у Будимпешти, Букурешту и Софији са никаквим резултатима. Илузија о некој њиховој акцији је плод вапијуће жеље да се на континенту постигне било какав успех, па и по цену приписивања себи заслуга које су постигли други. Чињеница је да су патриотски орјентисани официри самостално донели одлуку и да су их у томе подржалне српске политичке елите.

Након консултација са представницима Велике Британије постало је јасно да су изгледи на успешну одбрану веома слаби. Одржавање каквог-таквог балканског фронта било би могуће само у варијанти да се Бугари нису прикључили Тројном пакту и уз снажну подршку Британије и Турске. Без тога процене су биле да је војни отпор могућ до 6 седмица и то у планинском масиву Црне Горе и источне Херцеговине, након чега би уследио неминован војнички слом.

Процењено је да ће окуптор поделити земљу и завести строг окупациони систем посебно усмерен према Србима које је Хитлер сматрао за иницијаторе преврата. Оно на шта се није рачунало и што је фатална грешка ондашњег вођства Југославије:

– није правилно процењена могућност масовног и свеобухватног геноцида који су власти НДХ, који су вољом сила осовине водиле ову фашистичку творевину, спровеле над Србима;

– није правилно схваћена опасност од могућности да се окупација искористи за социјалну револуцију, грађански рат и преотимање власти од стране комуниста.

Непосредно пред агресију у Краљевини Југославији је преовладало мишљење да је једини спас у повезивању са Совјетским Савезом. У том циљу успостављени су дипломатски контакти а 6. априла 1941. године у два часа иза поноћи (практично у време отпочињања инвазије) у Москви је потписан Уговор о пријатељству и ненападању. Чак се и Милану Недићу (у историографији означеном као колаборационисти) „признаје“ заслуга што је одбио притисак да Србе, макар симболично, пошаље на источни фронт ⁷.

Потписивање Уговора је дошло прекасно и није могло да измени судбину Југославије која је већ била одређена. Ипак смисао овог споразума није био без дугорочније вредности ⁸. Без обзира што је непосредни почетак рата и брз војнички слом Краљевине условио да се потписани споразум не спроведе у дело, његова срха је била постигнута моралним подстреком да се сви друштвени слојеви (укључујући и комунисте који су могли попут француских „да одбију да бране буржоаску државу“) мобилишу на отпор. Нажалост због интервенције Велике Британије осујећено је даље зближавање Краљевине Југославије са Совјетским Савезом ⁹.

Првобитни план за отпочињање напада на Совјетски Савез био је да операције отпочну 15. маја али је почетак напада одложен за 4 недеље због операција на Балкану против Југославије и Грчке ¹⁰ а за те операције је ангажовано 13 дивизија предвиђених за рат на истоку ¹¹. Хитлер је тек 30. априла као коначни датум напада на СССР одредио 22. јун.

Основни узрок немачког неуспеха на Источном фронту је масовни хероизам совјетских војника и официра и њихова решеност да бране своју Отаџбину. Следећи узрок је неадекватан и преамбициозан ратни план који су сачинили Немци. Једноставно, Немачка и њени савезници нису имали довољно ресурса да покоре огромно пространство СССР-а и совјетске народе решене да се бране. Без обзира што је за напад прикупљено око 4,4 милиона, само немачких, војника, показало се да је то недовољно за замашан план какав је био немачки. Предност која је дата операцијама на фронту и уништавању војних групација Црвене армије онемогућила је „Луфтвафе“ да спречи измештање ратне индустрије иза Урала и да онеспособи СССР за дуготрајно вођење рата.

Без обзира на ове кључне разлоге не сме се занемарити да је 37 дана проузрокованих ратом на Балкану допринело да се спроведу совјетске ратне припреме и да се успоре немачке операције у касну јесен када су киша, снег и ниске температуре умањили немачку технолошку предност.

 

Фактор време:

На „Саветовању о ситуацији у Југославији“ 27. марта, Хитлер је, доносећи одлуку о нападу на Краљевину Југославију, саопштио својим највишим официрима да се операција „Барбароса“ мора одложити за четири седмице. До тада је 15. мај 1941. био специјалним наређењем означен као дан до кога морају бити завршене све припреме за напад на СССР. Операција „Барбароса“ ће отпочети тек 22. јуна, што значи 37 дана касније, или пет седмица, а не како је по Хитлеровом наређењеу било планирано четири. И не свим снагама које су биле планиране за напад на СССР. Неке елитне и веома битне офанзивне јединице – пре свих оклопне – због учествовања у нападу на Краљевину Југославију и Краљевину Грчку закасниће веома много са ступањем у борбени поредак на будућем Источном фронту ¹².

Веома интересантно је сведочење генерал-потпуковника Валтера Варлимонта (Walter Warlimont), помоћника начелника Оперативног одељења Врховне команде Оружаних снага (изјава – сведочење на Нирнбершком процесу) јер она даје суштинску разлику између операције „Подухват 25“ (против Југославије) и „Марита“ (против Грчке):

„… Када је реч о утицају балканског похода на рат на Истоку, онда треба у том походу разлучити „Подухват 25“, напад на Југославију, од операције „Марита“, напада на Грчку. Зашто? Зато што рат против Грчке уопште није имао утицај на рат против совјетске Русије. Напротив, да би могао напасти Русију, Хитлеру је био услов да прошири тај рат претходним нападом на Грчку, где су биле британске трупе и њихови аеродроми. Циљ тог превентивног напада, на Грчку, пре свега је био заштита нафтоносних извора без којих се више не би могао водити никакав рат, и обезбеђење бока за напад на СССР. Према томе, „Марита“ је била планирана увертира за „Барбароса“. За „Марита“ су снаге биле правовремено концентрисане у Бугарској. Напад на Грчку, време трајања тог рата, укључујући и повратак трупа са бојишта, све је то требало да буде окончано до 15. маја. Од тог датума, на концентрационом простору, немачке Оружане снаге могле су да очекују Фирер-бефел за „Барбароса“ Б-дан (дан напада). Међутим, тада је био извршен преврат у Београду.

То све мења из основа. Искрсава „Подухват 25“, напад на Југославију. Мој шеф Јодл се енергично супротставио рату против Југосалвије. У кругу Оперативног одељење шеф је тврдио да ће та кампања довести до ненадокнадивог губитка времена. Предложио је Хитлеру да принуди Југославију на покорност другим средствима. Хитлер није хтео да га слуша. Подвикнуо му је да умукне. Ми у Оперативном одељењу били смо свесни чињенице колико је наше командовање скупо стајало поход на Југославију. Прво, у изгубљеном времену до зиме. Затим, уследиле су и многе друге импликације.“

Сличног мишљења је био и Курт Асман (Kurt Assmann), вицеадмирал, начелник Историсјког одељења Врховне команде Оружаних снага (војна студија):

„Одређено је да се све припреме за кампању с конспиративним називом „Барбароса“ окончају средином маја. Овај датум почетка операција остао је непромењен током зиме 1940/1941, у време када је планирана кампања „Марита“. „Марита“ је у почетку била ограничена на план окупације северне Грчке, са циљем да се помогне италијанска офанзива у Албанији која је била застала, а у складу са директивама Адолфа Хитлера издатим 17. марта. Снаге предвиђене за овај подухват нису узимане у обзир при концентрацији снага против Русије. Штавише, датум почетка „Барбаросе“ није био одложен ни онда када је по Хитлеровом наређењу од 22. марта балканска кампања проширена као последица британског искрцавања у Грчкој, тако да је обухватала целу Грчку до Пелопонеза. Веома прихваћено веровање да је британска интервенција у Грчкој изазвала одлагање датума почетка извођења „Барбаросе“ – није тачно. Напротив, извођење тог плана одложили су догађаји у Југославији.“

Нема сумње да су и временске прилике у пролеће 1941. године имале извесног утицаја на термин инвазије, али је чињеница да је првобитна одлука о почетку напада одложена за 4 седмице из стратегијских а не метеоролошких разлога. Тек се тачан термин могао кориговати због метеоролошког фактора одлагањем за још једну седмицу ¹³.

 

1. Поред 152 немачке дивизије (19 оклопних, 10 моторизованих, 4 СС моторизоване, 1 коњичке, 1 СС полицијске, 4 брдске, 9 за осигурање и 104 пешадијске) било је ангажовано и 16 финских пешадијских дивизија и 3 бригаде, 13 румунских дивизија и 9 бригада и 4 мађарске бригаде. Нешто касније на јужни део фронта су упућене 3 италијанске дивизије, 2 слабе словачке дивизије и једна моторизована бригада.
2. Caballero Jurado, Carlos and Lyles, Kevin, (1983). Foreign Volunteers of the Wehrmacht 1941-45. London.
3. Није било ни Бугара али су они у замену за своје неучествовање добили окупациону зону у Србији и Грчкој да би „растеретили“ немачке јединице.
4. Михаило Марић, „Уништити Југославију!“, Београд 1984. „Немачко вођство је добро знало да су приче о идеологији само изговор. Немцима су увек противници били Словени и они су се трудили да их победе и поробе због ’расе‘ а не због идеологије. У свом спољнополитичком програму немачко-нацистичко вођство је након формирања Великог Рајха, у трећој фази ’стварања новог поретка у Европи‘ предвидела формирање више типова држава. Први тип би чиниле територије под директном влашћу Великог Рајха (Чешко-моравски протекторат, Пољскa генералнa гувернатура и Источна генерална гуварнатура у обиму Белорусије, Украјине и европског дела Русије). Остале државе и народи ’нове Европе‘ делили би се на три политичке категорије: 1 – САВЕЗНИЦИ Великог Рајха који би обухватали Скандинавце, Холанђани и Фламанци и по могућности Енглези. 2 – ВАЗАЛИ, Мађари, Грци и романски народи као инфериорни имали би мање повољан и завистан положај. 3 – ЗАВИСНИ НАРОДИ пре свега Словени као ’најнижи европски народи‘ били би доведени у потпуно зависан положај од Рајха и подвргнути потпуној контроли и потпуној економској експлоатацији.

   Конкретно за Србе, Хитлер је 19. априла 1941. године рекао мађарском посланику Деме Стојаиу: „Срби су завереничка банда… Никада нисам у животу био огорчен као 27. марта. Ми морамо овај заверенички центар Београд, заувек угушити. Југословенска војска мора бити уништена без остатка… Ваздушним нападом на Београд ја сам установио један пример. Ја ћу се већ постарати да то гнездо, у коме се окупљају изазивачи немира у свету нестане„: 210. Очигледна сличност са политиком НАТО пола века касније и става нових светских моћника 2000. године (после НАТО агресије) када је одлучено да Србија мора остати ван сваког европског развоја.

5. Немци су прекршили све споразуме које су потписали и повредили неутралност свих земаља које су им стајале на путу.
6. Драган Ненезић, Југословенске области под Италијом 1941-1943, Београд 1999, 31. На састанку Хитлера и Ћана 7. јула 1940. године одлучено је да Југославија као “версајска творевина“ нема место у новој Европи и да се, према Хитлеровим речима „тај проблем ликвидира у италијанском смислу“ али тек кад се уништи Велика Британија и отклони опасност од уплитања Руса.
7. О његовим контроверзним ставовима и понашању сведочи и Драгољуб Јовановић (који му лично није био наклоњен), првак Земљорадничке странке који је по налогу совјетског посланика Плотњикова ступио у контакт са генералом (у то време Министром војске и морнарице Краљевине Југославије) Миланом Недићем, који му је уз податке о груписању немачких снага на границама Русије саопштио и: „Немци хоће на исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити. Ја ћу господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером“.
8. Као што је Хитлер рекао у разговору са Јоном Антонескуом 12. јуна 1941. године у Минхену: „Совјетска Русија покушава својим држањем да ојача вољу Енглеза за отпором, а наде Американаца у јаког континенталног савезника у Европи. Русија се нада, пре свега, да спречи окончање рата у 1941. години… такав став Стаљин је први пут показао учи напада Немачке на Југославију, закључивањем познатог уговора са њом. Овај уговор је само наизглед теоретски и платонски. Практично, он је ојачао југословенски отпор и требало је, уосталом, да буде употпуњен руским обавезама о испоруци оружја и муниције. Једино је брзина немачког наступања онемогућила испуњење тих обавеза. 191.
9.  Слободан Јовановић, Записи о проблемима и људима 1941-1944, Београд 2013. 190. У делу о Нинчићевој спољној политици Јовановић детаљно објашњава како је Велика Британија уз помоћ чланова владе из редова ХСС саботирала закључивање споразума са владом СССР-а о војном савезу.
10. Други светски рат (преглед операција), Војноисторијски институт, књига 2, 41-42. Командант копнених снага је 7.априла издао наређење по коме се, ради рата на Балкану, напад на СССР одлаже за 4-5 недеља.
11.  Од тога 6 дивизија упућених из Француске на Балкан уместо на исток (4. и 8. оклопна, 16. и 20. моторизована, 1. брдска и 79. пешадијска); 6 из Немачке (101. лака, 125, 132, 169, 183. и 197. пешадијска) а са истока је доведена 14. оклопна дивизија.
12.  Вилхелм Кајтел (Wilhelm Kaitel), фелдмрашал, начелник штаба Врховне команде Оружаних снага (Нирнбершки процес): „Желео бих још једном да истакнем како је одлука да се нападне Југославија унела потпуну пометњу у све војне припреме и поступке предузете до тог часа. Нове снаге морале су бити доведене са севера, преко Мађарске. Да није било те наше интервенције на Балкану, напад на Русију започео би много раније. Из те интервенције проистекле су за нас многе непријатности“.
13.  Као што је у својој студији генерал-мајор Буркхарт-Милер Хилдебрант (Burkhardt-Muller Hilderbrandt) навео (у нападу на Краљевину Југосалвију у чини мајора ађутант начелника Главног штаба Копнене војске – војна студија):

    „Поход на Југославију, који је до сада постао неопходан, крио је у себи опасност да се почетак“ Барбаросе“ толико одложи да озбиљно нашкоди његовом спровођењу. Због непланираног рата против Југославије одложен је завршетак концентрације снага за „Барбароса“ отприлике за шест седмица – од 15. маја за 23. јуни. Треба, међутим, рећи да би почетак операције „Барбароса“ морао бити одложен и због касног пролећа. Средином јуна било је још доста поплава у долинама река на пољско-руском подручју. Због тога се може рећи да је рат против Русије, да није било рата против Југославије могао почети једну до две седмице раније, али не више.“ Другачије мишљење је имао генерал Лотар Рендулић (Lothar Rendulic) који у својој изјави наводи:“Бавећи се војним студијама после рата , чуо сам разне оцене задоцњења напада на совјетску русију. Већина, међу које спадам и сам, сматра да је за то кривац напад на Југославију. За колико је недеља тај напад одложио план „Барбароса“, то је веома тешко рећи. Као командант, међутим, не сматрам да су пролећне временске прилике толико неповољан фактор за нападача. Могу бити, чак, повољније за напад него за одбрану, како кад и како где….“. 253.