Искра, 11. 04. 2024, Владимир Умељић: Сребреница, (не)право и (не)морал

Др sci. Владимир Умељић Фото: Печат

Немачка се свим силама упиње да у УН некако прогура једну резолуцију о „српском геноциду“, што је било и за очекиватим, јер кад год Запад повиче да Русија у Украјини крши међународно право, руски званичници питају – а шта сте ви чинили у Југославији 1999?

Запад на то узвраћа – то је била само хуманитарна профилкаса новог, јер већ једном у Сребреници почињеног геноцида.

Овде се на проверу ставља теза, да је после оног од стране Хашког трибунала за бившу Југославију (ICTY) редефинисања злочина геноцида, сада на реду још један (политички, ненаучни) покушај накнадног легитимисања НАТО-злочина у остатку Југославије 1999.

„Крунски сведоци“, који се у доњем тексту наводе и образложавају ову тезу, припадају сведоцима времена и не потичу са српске стране, већ из САД, Немачке, Израела, Канаде, Велике Британије, Холандије, Шведске, Швајцарске, Аустрије, Русије…

И – са стране босанских муслимана.

Ово питање је врло сензибилно, захтева велику пажњу и врло савесну, што свестранију научну анализу, али мора да води рачуна и о пијетету у односу на босанско-муслиманске жртве овог масовног злочина у Сребреници 1995. као и у односу на емоционалну интелигенцију пре свега погођених људи, дакле њихових породица, родбине и пријатеља, али и свих хуманистички настројених људи.

Важност овог питања је, међутим, енормна и једноставно је немогуће одустати од трезвене, по могућству свеобухватне и детаљне анализе ових догађања. Ако се за тренутак послужимо медицинским речником, чишћење отворених рана од клица и свих страних тела је врло болан процес, али и једини пут да оне једном зарасту.

‒ Критика широм света – ICTY, правна или политичка институција?

Погледајмо прво дотичну редефиницију правног појма злочина геноцида од стране ICTY, на основу које су ратни злочини над босанским муслиманима у Сребреници проглашени геноцидом: „ICTY утврђује: ’Убијање свих чланова дела једне групе, лоцираног унутар малог географског простора, чак и када резултира мањим бројем жртава, био би оквалификован као геноцид, ако би се извршило са намером да уништи део групе, који је лоциран унутар малог географског простора‘ (The ICTY stated: „The killing of all members of the part of the group located within a small geographic area, allthough resulting in a lesser number of victims, would qualify as genocide if carried out with the intent to destroy the part of the group as such located in this small area.“). ¹

Зашто међутим и овако редефинисано међународно право све више наилази на масивна оспоравања широм света? Само један пример, који критичаре наводи да постулирају „непревидиво селективну примену“ чак и ове редефиниције у пракси:

Иста је, као што је познато, нашла своју сврху при свим расправама против оптужених српских учесника у последњим балканским ратовима на крају XX века и при њиховој следственој осуди за извршење ових несумњивих злочина (иако босанско-муслиманским жртвама у Сребреници припадају искључиво мушкарци, што по Лемкиновој дефиницији и одговарајућој УН Конвенцији искључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве циљне групе, закључно са женама и децом).

Критичари трибунала у принципу постављају, међутим, и следеће питање:

Зашто је ратни командант босанско-муслиманских снага из те исте Сребренице Насер Орић од стране тог истог трибунала био ослобођен дотичне кривичне одговорности? Његове оружане снаге (из сребреничке „демилитаризоване УН-зоне“), наиме, доказано су и претходно уништиле око педесетак (тј. много више, ако се свако настањено место, засеок, итд. посматра као засебна целина²) српских села у околини Сребренице и убиле преко 2.500, по неким изворима око 3.300 Срба (мушкараца, старих људи, жена и деце, што и по УН Конвенцији укључује квалификацију геноцида, значи покушај уништења читаве групе жртава).

По горњој редефиницији међународно-правног појма злочина геноцида од стране ICTY, дакле, руководство босанских муслимана, а потом и извршиоци масовних убистава српских цивила, Насер Орић и његови војници би морали да одговарају пред Хашким трибуналом за најмање око педесетак геноцида само у околини Сребренице (што се никада није десило, нити у смислу оптужби нити, разуме се, у смислу пресуда).

Јер и то су све били „делови групе (сад српских) жртава“, сви (сада Срби) су били „лоцирани на малом простору“, свуда је била присутна и спроведена „намера да се уништи делимична (сада српска) група“, а све то „без обзира на мањи број жртава“.

И – тешко да су те чињенице непознате Хашком трибуналу за бившу Југославији, политичарима или пак јавности Запада. Овде само два јављања западних медија:

Један амерички новинар је нпр. посетио Орића почетком 1994. у Сребреници и интервјусао га: „Ратни трофеји Насера Орића не красе зидове његовог удобног стана, они су овековечени на једној видео-касети, на којој се виде спаљене српске куће, обезглављени лешеви распорених стомака. Орић коментарише, заваљен у меку софу: ’Те ноћи нисмо могли да употребљавамо ватрено оружје‘. Муслимански заповедник Орић је сигурно најокорелији човек у овом граду, који је од стране Савета безбедности УН проглашен ’заштићеном и демилитаризованом зоном‘“.³

Примедба: Холандска УН-јединица из Сребренице је потврдила да су Орићеве снаге у јачини од око 4.800 људи њима 1993. предале само „око 300 комада, највећим делом застарелог тј. неисправног оружја“, ⁴ тако да се ознака „демилитаризована“ зона тешко може сматрати примереном. Њена форсирана употреба у медијима Запада (и у ICTY) сугерише додуше једно беспомоћно станиште само цивилног становништва – без војника и оружја – али чињенично стање је врло очигледно било другачије, тако да се инсистирање на том називу може препознати као психагошко ширење интересно редефинисане стварности (теорија дефиниционизма).

Један канадски новинар је Орића посетио у јануару 1994. исто тако у Сребреници и такође добио прилику да се упозна са дотичним „ратним трофејима“: „Горуће куће, свуда лешеви, одсечене главе, људи који беже. Орић се све време смејуљио и дивио своме ’делу‘. Када су се у следећој сцени појавили раскомадани лешеви, Орић је разлику објаснио реченицом: ’Ове смо испалили на месец‘. А када се потом појавило једно место без живе душе, он је пожурио да изјави: ’Само овде смо побили 114 Срба‘“. ⁵

То место је село Кравице а дотични масакар су Орићеве трупе извршиле на православни Божић, 7. јануара 1993. У пролеће 1993. предала је Југословенска комисија за ратне злочине Савету безбедности УН листу са око 1.300 имена (само за годину дана, од априла 1992. до априла 1993.) од стране његове 28. босанско-муслиманске дивизије убијених Срба из 192 уништених насеља око Сребренице. Тај меморандум је, што има још већу тежину од медијских јављања, прихваћен и увршћен у званичне документе УН – како то да ICTY, као официјелни УН-трибунал, игнорише сопствене званичне документе?

Јер Хашки трибунал је подигао оптужницу против Орића 2003. само „због мучења и убиства 7 (седам) Срба, почињених од стране његових потчињених“, држао га две године у истражном затвору, потом осудио на две године затвора и одмах пустио на слободу. Потом је и та пресуда 2008. од стране Жалбеног већа ICTY поништена „јер није доказано његово учешће у ратним злочинима“ и босанско-муслимански Орић, као и хрватски Готовина и Маркач односно косовско-албански Харадинај, значи важи – за разлику од листом осуђених српских оптуженика – као невин, потпуно је рехабилитован. ⁶

Професор политичких наука на универзитету у Бечу др Walter Manoschek коментарише: „Ова скандалозна пресуда баца светло на политички тенденциозну страну ICTY и уопште није неопходно бити пријатељски расположен према Србима, да би се пресуда означила као скандал (…) Поред благе пресуде упада у очи да је већ оптужница, која је занемарила Орићеве очигледне тешке злочине пре јула 1995, требало да спречи сагледавање њихове повезаности са догађањима после заузимања града од стране босанско-српске војске (…) Да систематски покољ српског цивилног становништва од стране Орићевих трупа у околини Сребренице од стране ICTY није био квалификован као ’злочин против човечности‘, говори дакле за политичку агенду овог трибунала. Тиме је наиме постало могуће да се масакар босанско-српске војске у јулу 1995. лиши контекста, да се Сребреница инструментализује у смислу ’српског зла‘ а босанско-муслиманска страна представи као ’једина жртва‘. Рехабилитација Насера Орића од стране ICTY представља још један врхунац овог циничног поигравања са жалосном, крвавом и комплексном историјом распада бивше Југославије. Оправдана је бојазан, да ће и процес против Караџића исто тако одговарати политичким тенденцијама ICTY“. ⁷

Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја Другог светског рата, значи – геноцида“ у међувремену аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата. ⁸

Наведимо само неколико имена: Michael Mandel, професор међународног права (York University, Toronto), др Philip Hammond, експерт за медије (South Bank University, London), Carlos Martins Branco (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995, са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and Herzegovina“), итд. Даље prof. dr Kjell Magnusson, University of Uppsala, Sweden, prof dr Lennart Palm, University of Uppsala, Sweden, prof. dr Edward S. Herman, University of Pensilvania, USA, некадашњи источнонемачки амбасадор и данас политички аналитичар Ralph Hartmann, итд.

Тако нпр. еминентни амерички научник, проф. др Edward S. Herman, после дугогодишњег истраживања ове тематике сматра, не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број од око 8.000 претпостављених жртава) нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима и само у једној јединој реченици:

„Тај ’масакар у Сребреници‘ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“⁹

Још неколико неоспорних чињеница у односу на „Случај Сребреница“: ICTY (Хашки трибунал) потврђује и сам да је тадашњи српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуацију преко 20.000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце. То су, иначе, непосредно по заузимању Сребренице од стране војске РС а после бекства Насера Орића и хиљада његових војника претходног дана ка Тузли, недвосмислено и у писаној форми потврдиле и холандске УН јединице са лица места, заједно са представницима српске и босанско-муслиманске стране:

„Евакуација муслиманског становништва је у кооперацији са српским војницима под командом генерала Ратка Младића протекла мирно и без инцидената а на сопствену жељу становника (…)“ а од значаја је сигурно да првобитно ниједна од присутних организација Запада (UNHCR, THW, IRK, организација „Лекари без граница“, итд) није извештавала о масовним убиствима. То чињенично стање је подвукао и холандски командант са лица места Tom Karremans у једном интервјуу 24. VII 1995. и – тада му још увек нико није противуречио. ¹⁰

Без икакве тежње да се у Сребреници очигледно почињени ратни злочини релативизују, мора се констатовати да се већ ова чињеница масовне евакуације босанско-муслиманских цивила дијаметрално супротставља суштини дефиниције злочина геноцида, при коме се тежи „потпуном уништавању једне људске популације, без обзира на пол и узраст жртава“. Јер – какав то геноцид може да буде, када апострофирани „геноцидни злочинци“ прво пуштају на слободу највећи део чланова „циљне групе жртава“, коју пак већински чине жене и деца, значи – они делови популације, који превасходно осигуравају биолошко преживљавање дотичне људске групације?

Директор „Центра Симон Визентал“ Ефраим Зуроф (Efraim Zuroff) коментарише:

„Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…)

Колико знам, оно што се тамо у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида.

Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета заправо из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих (…)“ ¹¹

Када је, међутим, тадашњи холандски Главнокомандујући генерал Hans Couzy годину дана касније у својим мемоарима одлучно тврдио да се „у Сребреници није догодио никакав геноцид босанско-српске војске над муслиманима и да је зато командујући официр Tom Karremans 17. VII 1996. штавише унапређен“, онда се на њега већ сручила маса приговора, поруга и оптужби а уз образложење „да је та тврдња од стране ICTY једним убедљивим једнонедељним доказним поступком у међувремену оповргнута“. ¹²

Тиме је на пр. и сведочење холандског капетана Шоутена, који се у то време налазио на лицу места, значи постало беспредметно:

„Свако оптужује сваког а нико не износи никакве доказе. Ја управо поимам, да одређени кругови у Холандији по сваку цену желе да докажу извршење некаквог геноцида. Ако су се масовна стрељања заиста одиграла, онда би Срби морали да су их невероватно добро сакрили. Ја лично не верујем ни у шта од тога. Само један дан после ’Случаја Сребреница‘ стигао сам, наиме, у Братунац и остао тамо пуних осам дана. Могао сам да идем куда год сам хтео, добијао од Срба сваку могућу подршку и нико ме никада и нигде није заустављао“. ¹³

Другим речима, и сведочења квалификованих западних очевидаца и НАТО припадника са лица места постају оног тренутка безвредна, када их један Трибунал својим једнонедељним трудом прогласи таквима. Како је ICTY дошао до таквог закључка?

Један новинар и публициста (и историчар књижевности) годинама је на лицу места пратио рад Хашког трибунала за бившу Југославију, нарочито у односу на „Случај Сребреница“, и на основу судских аката саставио обимну документацију, једну значајну хронику његовог рада, са тежиштем управо на „убедљивом доказном поступку“ ICTY у односу на Сребреницу. Овде извод из једне рецензије тог сведочанства времена из прве руке:

„Чивиков се овом књигом одважио да се упусти у по могућству ’најврелију‘ тему европске историје после Другог светског рата. Његово истраживање масовних убистава у Сребреници, изузетно је детаљно вођено и чита се као криминални роман. Аутор прати и показује корак по корак, како је Трибуналу до сада пошло за руком да тај претпостављено најстрашнији злочин у Европи после 1945. дефинише као такав и то од стране једног јединог (подвучено од стране аутора) крунског сведока. Веродостојност ICTY је после читања ове књиге уздрмана у самој својој сржи. Грешке и манипулације једног апсолутно политичког процеса се појављују у пуном светлу пред читаоцем“. ¹⁴

Није, додуше, лако схватљиво да један интернационални трибунал (ре)дефинише ратни злочин масовног убиства босанских муслимана из Сребренице од стране укупно осам (8) припадника војске Републике Српске у „српски геноцид над босанским муслиманима“ и то само на основу исказа једног јединог сведока, босанског Хрвата, који је у току неколико година прво служио у тадашњој Југословенској армији, потом у босанско-муслиманској, па босанско-хрватској и закључно у босанско-српској, и то у једној специјалној војној јединици, која се тада састојала од Хрвата, Срба, једног босанског муслимана и једног Словенца, али – то су подаци који потичу од дотичног Дражена Ердемовића односно од Хашког трибунала.

Фусноте

Види касније приказ и анализу дела: Mojzes, P. Balkan Genocides, Holocaust and Ethnic Cleansing in the Twentieth Century (Littlefield Publishers, Inc., Lanham, Maryland, USA, 2011)
То су била насеља (засеоци и села) Чумавићи, Бљечева, Гниона, Студенац, Вигор, Осредак, Сарачи, Ковачице, Јеремићи, Петровићи, Ораховица, Боровац, Бојна, Рајне, Витловац, Солоћуша, Ћићевац, Гостиљ, Кипрово, Прибојевићи, Јасенова, Букова Глава, Прибићевац, Вукосављевић, Мала Турија, Турија, Гајић, Брежани, Прималац, Кнезови, Лубница, Марковићи, Радошевићи, Карно, Међе, Радачевићи, Меде, Црни врх, Постоље, Подрто, Грубановићи, Долови, Опарци, Дарошница, Радонићи, Црквине, Рачићи, Дучићи, Дворишта, Ратковићи, Магудовићи, Брађевина, Руљевићи, Вранешевићи, Калудра, Полимци, Јасиковача, Липеновићи, Долови, Горњи Мартинци, Доњи Мартинци, Крњићи, Зечићи, Залазје, Ажлица, Шпат, Загони, Магашићи, Хранча, Обарак, Грујчићи, Завигани, Млечва, Сеона, Прибојевићи, Блажијевићи, Мошићи, Клековићи, Божићи, Г.Костоломци, Колари, Крстача, Стублови, Ђурићи, Топлице, Лашчићи, Јагодња, Тук, Г.Ријека, Јарченовићи, Подсело, Факовићи, Г.Факовићи, Дивовићи, Радијевићи, Бољевићи, Кутијаши, Топл.Опарци, Тегаре, Огрлица, Гај, Живковићи, Жгуња, Сикирићи, С.Лозница, Куњарац, Бјеловац, Нешковићи, Коштановице, Сасе, Доње Сасе, Јежестица, Лазарићи, Шиљковићи, Марићи, Кравица, Долијани, Д.Бачићи, Г.Бачићи, Д.Брана, Г.Брана, Бањевићи, Бегићи, Ођеновићи, Анђићи, Чолаковићи, Поповићи, Оправдићи, Мандићи, Радељевац, Брадићи, Јакетићи, Дрмник, Кушићи, Двизовићи, Савићи, Малта, Росуље, Ћосићи, Височник, Павковићи, Стајчићи, Прибидоли, Араповићи, Андрићи, Обади, Подравање, Језеро, Метаљка, Ванџићи, Сикирићи. Преузето са: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, www.facebook.com, 20. VI 2014.
John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.
Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.
Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.
WorldPress.com, Bosnien/Memoiren/Naser Oric/Srebrenica, 3. VII 2013.
Исто, Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.
Упореди извештај ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19.IX 2003, http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.
Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. У: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Даље од истог аутора: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7.VII 2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers.
„NRC Handelsblad”, Amsterdam, 24. VII 1995.
Vesti, Bad Vilbel, 17. VI 2015.
Aufmüpfiger General befördert Karremans“, у: DIE WELT online am 12. VII 1996.
Интервју у холандским новинама „HetParool“, Амстердам, 27. VII 1995.
Germinal Civikov, Der Kronzeuge, Promedia, Wien, 12. mart 2009, ISBN-10 3853712924.