Искра, 3. 5. 2022, Владимир Умељић: Против заборава – Третман српске деце у геноцидној хрватској држави 1941-1945.

Хрватска држава 1941-1945. посветила је у оквиру тада организованог и спроведеног Србоцида посебну пажњу систематском и мученичком, масовном и истрајном убијању српске деце.

О томе се ништа не може сазнати у уџбеницима историје данашње хрватске државе, не постоје никаква спомен-обележја, култура памћења је искључиво селективна и јавност пре познаје исказе, као што је доњи, из пера једног високог хрватског клерикалног интелектуалца.

Последњим чиновима Србоцида припада, дакле, и реч (= дело) једног високог ватиканског службеника, хрватског Doctor Theologiae, Juris, Juric canonici, Advocatus Sacrae Romanae Rotae, Procurator Sacrae Congregationis Rituum, A. Professor of Iurisprudens and Philosophy of Law, по имену Иво Омрчанин, који једва десет година од краја Другог светског рата и Србоцида тврди, да су у суштини Срби починили један геноцид над Хрватима:

„… Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945, када су Хрвати узели своју судбину у своје руке, да би мирно живели у својој Независној Држави Хрватској. Суседни Срби, међутим, којима су Хрвати кроз дугу историју увек помагали, објавили су Хрватима један уништавајући рат, који је вођен на најсуровији начин (…) и за Хрвате био потпуно нов, изненадио их и затекао потпуно неспремне…“

Погледајмо кратко голготни и прекратки животни пут те деце а на основу једног хрватског историјског извора из 1945, насталог значи непосредно по завршетку Другог светског рата („Elaborat o dječijim logorima u NDH“ (из једног од укупно тринаест). Аутор: Zemaljska komisija Hrvatske o logorima, Arhiv Hrvatske, Zagreb, 1945).

Наводи у курзиву представљају ауторска подвлачења.

 

Како нацистичка Немачка, тако и клерофашистичка Хрватска су, додуше, имале и у својим „нормалним“ концентрационим логорима смрти сопствена „дечија одељења“ и третман заточене деце је био слично нељудски. Погледајмо једно сведочанство квалификованих очевидаца тог времена о Аушвицу:

„Нацистички СС-командант логора смрти Аушвиц-Биркенау (Auschwitz-Birkenau), Рудолф Хес, описао је једну посету, коју је Хајнрих Химлер 1942. учинио логору:

„Одмах сам показао Химлеру „Цигански логор“. Он је све пажљиво погледао. Видео је препуне бараке, лоше хигијенске услове, примио к знању све оне заразне болести, које су харале, поред осталог и дечију заразну болест Нома, од које сам ја увек осећао језу јер је по изгледу подсећала на лепру. Видео је сва она измршавела дечја тела, са великим рупама на образима, кроз које се могло гледати у унутрашњост уста, оно лагано распадање живе деце (…) Онда ми је дао наређење да их све уништимо…“

Само Хрватска 1941-1945. је, међутим, имала концентрационе логоре искључиво за децу.

Деца су се дакле налазила и у другим, од укупно 22 сталних (од 1941-1945. било је основано штавише око 40, мањи међутим нису били нарочито дугог века) концентрациона логора тадашње хрватске државе (Јасеновац, Стара Градишка, Уштица, Млака, Јабланац, Госпић, Ђаково, Огулин, Копривница, итд), али логори Сисак, Јастребарско и Горња Ријека (као и делом Лоборград, ту су наиме са њима биле заточене и њихове мајке) били су и остали јединствени у читавој историји света по својим специфичним малим заточеницима.

Ова три дечија концентрациона логора била су део логорског система Јасеновац и основана су званичним актом хрватске Владе од 25. септембра 1941. под бр. 1528-2101-З-1941. Тиме су се она налазила под надзором Еугена Диде Кватерника и под директном управом Вјекослава Макса Лубурића.

Лубурић, од стране логораша Јасеновца звани „Макс месар“, претходно се за ту дужност квалификовао на лицу места, проучавајући нацистичке методе третирања заточеника у немачком концентрационом логору Заксенхаузен (Sachsenhausen).

Овде подаци из „Елабората о дечијим логорима у НДХ“ Земаљске комисије Хрватске 1945:

 

„ДЈЕЧИЈИ ЛОГОРИ У НДХ. ОПЋЕНИТО О ДЈЕЧИЈИМ ЛОГОРИМА

У љето 1942. године, када је Козарска офанзива завршена, у логоре Стару Градишку, Млаку и Јабланац допремљено је на десетке тисућа српске жена и дјеце, ухваћених из села подно планине Козаре. Дјеца су отимана од мајки и задржавана у логорима а мајке су као робље слане на рад у Њемачку.

Око три мјесеца су та дјеца лежала и умирала у масама, гладна и жедна, на голој земљи под ведрим небом, изложена љетњој жеги хранећи се травом и ограђена бодљикавом жицом у Млаки и Јабланцу, док је у Старој Градишци на тисуће дјеце било згурано у казамате с голим бетонским подовима, гдје је казнионица некада имала оборе за свиње.

Због пренапучености и помањкања простора и хигијене, међу дјецом су се у великој мјери почеле ширити заразне болести, а једнолична и слаба прехрана кукурузним зрном је значила свјесно убијање дјеце глађу.

Измождена дјечија тијела од којих је остала само кост и кожа, напуштао је већ и сврабац, узрочник свраба јер није имао довољно хране у кожи. Кад би се кожу натегао прстима и згужвао, није се враћала на мјесто, него би остајала згужвана попут старог папира. Зуби су им испадали из уста с комадима чељусти. Од једноличне прехране и недостатка витамина, свако дијете је било тешки, смртни болесник.

Свему томе се придружују и најразличитије заразне болести као тифус, грипа, дифтерија, оспице, кашаљ хрипавац, шарлах, пјегавац, који су у тим великим скупинама дјеце несметано харала јер су и здрава и болесна дјеца непрестано мијешала и међусобно заразивала. Помор дјеце је био 30 до 40 дјеце дневно (…)

Међу дјецом су се догађале необичне физиолошке промјене, дијете је још живо добијало мртвачке мрље, које човјек добива тек након смрти, а умирало је више сати касније. Готово су све физиолошке функције застале још прије, код дјеце нису више дјеловали ни инстинкти ни глад. Сва дјеца која су била сакупљена испод Козаре и доведена у логор, била су у доби од једног дана до 14 година.

Док су старија дјеца била препуштена сама себи, дотле су усташе али само формално, бригу над најмлађом дјецом повјериле заточеницама женског логора у Старој Градишци, које су морале поред дјеце дежурати по цијелу ноћ, не могавши им пружити никакву помоћ јер за то није било никаквих средстава. Једино би успјело којој заточеници опрати понеко дијете, али и то је било врло тешко, јер су то смјеле радити у јутро од 4 до 7 сати, када још није било свјетла, а дјеца су у гомилама лежала у соби и пузала подом, једући међусобно властите измете (…)

Око стотину најјачих дјечака Лубурић је одвојио од остале дјеце и обукао у усташке одоре, посветивши им нарочиту пажњу, говорећи да ће та дјеца бити његови јањичари.

За страховито стање те дјеце у логорима Стара Градишка, Јабланац и Млака се сазнало и у јавности, те је међународни Црвени Криж из Швицарске одаслао у Загреб свог изасланика др Ширмера, да нешто за ту дјецу подузме. Он је као делегат Међународног Црвеног Крижа извршио пресију на Хрватски Црвени Криж да он нешто подузме, но Хрватски Црвени Криж није ништа подузимао, па је тек иницијативом приватника, а уз сталну опасност да настрадају од усташа, почело спашавање те дјеце из логора.

Усташе су биле увјерене да за успјешан спас ове дјеце мањка простор, средства и људство, допустили су да се дјеца из логора изваде и смјесте у дјечије домове, којих уопће није било, увјерени да дјеца мијењају само мјесто умирања. Тако су почетком српња 1942. године почели из логора Стара Градишка, Јабланац и Млака одлазити први транспорти са дјецом (…)

 

ТРАНСПОРТ И ГУБИЛИШТЕ ДЈЕЦЕ

Почетком мјесеца српња 1942. године, стигло је из Загреба у логор Стару Градишку 16 добровољних сестара Црвеног Крижа из Загреба, да преузму дјецу из логора и смјесте у „Дјечије домове“. Сестре су затекле дјецу како чуче у дворишту логора, изложена страховитој српањској жеги и чекају да буду пописана. У ту сврху је био сестрама додијељен и један логораш Жидов, који је сестре одвео у логорску „болницу“.

Болница је зграда десно од улаза у логор. Дјеца су у тој болници полугола лежала на голим подовима, више слична мртвацима, него живим бићима. Сестре су и ту дјецу унијеле у попис и без знања Лубурића утоварили у транспорт. Лијечник је сестрама показао и таван и подрум, гдје су се налазили само дјечији костури.

Лијечник који је то показао, био је за то стријељан.

Сестре су након што су обавиле попис дјеце, дјецу отпремиле у Окучане камионима, а одатле Г-вагонима у Загреб, гдје су дјеца лежала на голом поду. У том првом транспорту било је око 850 дјеце (…) Транспорт је био на путу преко 24 сата и морао је на разним постајама чекати, јер су пролазили усташки и њемачки војни транспорти.

Стотине дјеце, тих малих мученика преузето је од управе логора у заједнички попис с најнужнијим оскудним и непотпуним подацима за први транспорт. Много дјеце морало се на рукама носити у марвинска вагоне, јер нису више имала снаге ни изаћи обавити нужду изван вагона.

Коначно, 11. српња 1942. г. први транспорт стигао је у Загреб и смјештен на колосијек „Сењак“. Кад су се отворила врата појединих вагона, чуо се само покоји јецај или слаби плач дјетета. А дјечије сподобе чучале су или у клупко смотане лежале на поду, док је из узаних шиљатих лица, која су била наслоњена на скупљена кољена, гледале бескрајно тужним погледом стотине, према ситном лицу, несразмјерно великих дјечијих очију.

Сестре су дјецу рукама скидале са вагона, стављале их на земљу, гдје би се дјеца одмах шћућурила попут преплашених птица, стишћући под пазухом комадић старога круха, што су га путем добила од људи на појединим постајама.

Након што је транспорт био истоварен, прешло се на раскуживање и купање дјеце. Стотине и стотине дјеце, у доби од неколико дана до 15 година, гледало је на то с неповјерењем и неком притајеном огорченошћу. Не говоре, а већина их и не гледа. Немоћно леже на поду бараке окупани и очишћени, не знајући што се то с њима збива и не иду ли можда у сусрет новим мукама. Пригодом купања и раскуживања помрло је око 30 дјеце а 17 их је већ мртвих раније извађено из промета, а много их лежи умирући на поду бараке крај немоћних лијечника, да за који час заврше своје кратко, али болно бивствовање.

Након купања и раскуживања, те летимичних дјечијих мишљења, дјеца болесна од тифуса и пјегавца, послана су одмах у болницу за заразне болести, гдје је тадашњи шеф примаријус др Мерџо показао необично велику сусретљивост према тој дјеци, јер их је све примао према потреби у болницу, док је др Оскар Сајдл (Oscar Seidl), познати петоколонаш и Нијемац, шеф педијатријског одјела болнице на Ребру, отклонио примање дјеце ријечима да не прима бандитску дјецу.