Искра, 7.8.2021, Владимир Умељић: Сан о „грандиозној хрватској нацији“, или смишљање митова путем „контрафактичке историје“

При тематизовању хрватске историографије, човек се не ретко пита да ли се ту ради о просвећеној науци или о епски распеваној митологији, којој грандоманија није страна, већ шта више конститутивна компонента?

Исто тако, врло често је више него примерено почети коментаре констатацијом, да хрватске водеће елите никада нису биле сраскида да „Црне рупе“ у сопственој историји и култури попуњавају фалсификовањем неке друге, каткад мађарске и аустријске или штавише османско-турске, мада ипак превасходно српске историје и културе, замењујући једноставно српски придев хрватским „епитетом“.

Како се поткрепљују ове прилично тешке квалификације?

Одговор је једноставан – просвећеном историјском науком. Јер ако би се поставке тог знатног дела хрватске историографије прихватиле као научне, онда би било неизбежно да се (у најмању руку) читава европска историја поново пише, не би ли се исправило неправедно занемаривање енормне, у појединим важним аспектима чак одсудне и само позитивне хрватске улоге у њеном настајању.

Наведимо прво (хронолошки, табеларно) неколико основних, императивних одредница хрватске историографије (у даљем тексту ХИ) у односу на средњевековни период, и погледајмо колико следеће тврдње с њене стране имају смисла:

•    Да су Хрвати били моћни народ, који је већ 626. „podložio rimske pokrajine Dalmaciju, Panoniju (bivši Ilirik) te osnovao dvije neovisne kneževine“ (пођимо од тога да је несклад овог податка са следственом тврдњом да су Хрвати наиме већ „582. оsvojili cvatući grad Sirmij, a 614. i Salonu, pa Epidaurum (Cavtat)“, дакле још пре свог доласка на Балканско полуострво, само lapsus calami),

•    да је „Primorska Hrvatska, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi“, затим

•    да „su Hrvati – Neretljani žestoko porazili Veneciju i nametnuli joj danak za slobodnu plovidbu uz hrvatsku obalu. Tako su Hrvati ovladali istočnim, plovidbenim dijelom Jadranskog mora koga kasnije povijesni izvori nazivaju »našim« tj. hrvatskim morem“,

•    да је „za vladanja Tomislava (910-928.) Hrvatska, uz Bugarsku, postala najjača država između Rimsko-Njemačkog Carstva i Bizanta“,

•    да мађарски краљ Коломан, који је 1097. у бици на Гвозду до ногу потукао последњег хрватског краља Петра Свачића, „usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku, te je ugarski kralj s Hrvatskom sklopio ugovor nazvan Pacta conventa 1102. godine“,

•    да се од тада (велика сила) Мађарска zapravo налазила „pod vlašću hrvatsko-ugarske krune“,

•    да је, значи, „нakon izumiranja domaće dinastije Trpimirovića, hrvatski Sabor (parlament) za kraljeve Hrvatske izabirao vladare drugih država, stvarajući time personalnu uniju najprije Hrvatske i Ugarske (1102. – 1300. i 1307. – 1526.), a zatim Hrvatske i Austrije (1527. – 1918.)“,

•    да се „Od 12. stoljeća sve se više pod vlašću hrvatsko-ugarske krune utvrđuje istočna granica kao vazalna banovina, potkraj 14. stoljeća, pod Tvrtkom I. (…) zapravo obnoviteljem stare hrvatske države (…), a širenjem granica na okolne kraljevine izvan hrvatsko-ugarske države se proziva i kraljevinom (1377.), iako potvrdu tog naslova neće dobiti do 1461. To je zapadno orijentirana, katolička banovina koje širenjem postaje obrambena zona prema grkoistočnoj Srbiji“,

•    да је „кao predziđe kršćanske Europe između 15. i 18. stoljeća, Hrvatsko Kraljevstvo bilo ključno za zaustavljanje daljnjeg prodora Osmanskoga Carstva na zapad“,

•    да се одиграо један „Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.), што значи да онај „Стогодишњи рат“ између Француске и Енглеске нипошто није био јединствен у европској историји и да

•    „dok su Osmanlije od 1453. do 1482. osvojili Carigrad, srušili Bizantsko Carstvo i pokorili brojne kraljevine, Hrvati su u stotinu godina izgubili pedesetak kilometara u dubini svoga prostora“

•    да су „u tim protuturskim ratovima svu težinu borbe nosili hrvatski plemići i velikaši“, као и

•    да је „junački otpor Nikole Šubića Zrinskog u Sigetu (u Ugarskoj) 1566. spasio Beč“, још много пре него што је то учинио Јан Собјески 1683, даље да је

•    „од 1584. i hrvatska vojska dobila nekoliko bitaka i najavila konac osmanlijske osvajačke plime“, као и

•    „Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu у 16. vjеку, upravu i financiranje preuzeli su izravno Habsburgovci, (…) Budući je vojničko-krajiška uprava ta područja izuzela, točnije otela iz vlasti hrvatskog Sabora i bana, ona je od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća tu naselila Vlahe kojima je morala dati neke privilegije (…) Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere, često su se bunili, a austrijska ih je uprava koristila i za pritisak na Hrvate koji su nastojali sačuvati svoja staleška prava. Budući pokušaji s prelaskom Vlaha na grkokatoličku vjeru nisu uspjeli (unija), te da se oni nisu uklopili u hrvatsko društvo, ostali su strano tijelo na području hrvatske države“,

•    да је „Hrvatsko Kraljevstvo sačuvalo svoju državnu suverenost posebnim položajem unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918.“,

•    да је „нakon što je godine 1918. prekinula državnopravne veze s Austrijom i Ugarskom, Hrvatska bez suglasnosti Sabora uključena u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (kasniju Kraljevinu Jugoslaviju). Time je Hrvatska prvi put stavljena u balkanski politički okvir te je nasilno prestala postojati kao država“.

Тврдња ХИ о оснивању „dvije neovisne kneževine Posavske Hrvatske i (…) Primorske Hrvatske koja je, pored Franačkoga Kraljevstva, prva trajna i uređena država u srednjoj Europi“ је, врло благо речено, као прво

а. прилично смела интерпретација тадашњег чињеничног стања, јер и ХИ (успут) потврђује да се панонски део налазио под влашћу Франака а приморски (углавном) под Византијом, при чему се као друго

б. и сама хрватска именовања ових области испостављају као у суштини неодржива.

Ту се значи, као прво, не може говорити о „независности“ и „државности“, што се потврђује и чињеницом да је Људевит Посавски „подигао устанак“ против Франака а устанак, према дефиницији, подижу само потчињени против својих господара а не једна независна „трајна и уређена“ држава против друге. Уз то се борио и против хрватског кнеза Борне (Приморска Хрватска),  који је у то време био франачки вазал.

И Франачки анали потврђују устанак Људевита Посавског, бележе нпр. епизоду, када је исти бежећи од Франака нашао привремено уточиште у једној српској племићкој кући, изразио своју захвалност тиме да је потом убио и опљачкао свог домаћина, и наставио бекство („… interitu Liudeviti, quod relictis Sorabis…“).

Да су његови домаћини и спасиоци заиста били Срби, „који су контролисали велики део Далмације“, потврђују се овде исто тако („Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit.“). Истовремено се Хрвати уопште не помињу у овој области.¹

Модерна ХИ покушава да побије констатацију овог примарног историјског извора (да су спасиоци Посавског били Срби), тезом да се ту по могућству радило само о месту „Срб на Уни“ , без даљег разматрања етимологије имена дотичног места (зашто то име није гласило „Хрв на Уни“?).²

Закључно и сама именовања „Posavske (или Панонске) Hrvatske и (…) Primorske Hrvatske“ су дефинитивно и искључиво каснији продукти ХИ и немају никакво утемељење у примарним историјским изворима.

Ти интересно одабрани појмови су једноставно нетачни, неистинити псеударгументи, јер се у тадашњим ознакама ових области атрибут „хрватски“ није појављивао, јер није уопште ни био у употреби, хрватски етноним се наиме по први пут појављује тек у касном IX веку (подвучено од стране аутора).³

Људевит Посавски је, сходно томе, у Франачким аналима био означен као „Liudewitus, dux Pannoniae inferioris“, што се заиста не може другачије превести него као „Људевит, војвода/кнез Доње Паноније“. ХИ то, међутим, једноставно преводи као  „Људевит, војвода/кнез Панонске (или Посавске) Хрватске“.⁴

Исто тако његов тадашњи противник, франачки вазал Борна, није био војвода/кнез „Primorske Hrvatske“, већ „Dux Dalmatiae atque Liburniae“, дакле „Борна, војвода/кнез Далмације и Либурније“.⁵

Исто тако проблематична је тврдња „Jugoistočno od njih, nalazile su se četiri državice, sklavinije: Neretvanska kneževina ili Paganija, Zahumlje, Travunja i Duklja. Skupni naziv za njih je bio Crvena Hrvatska“.

Јер ако се хрватски историчари већ позивају на Константина Порфирогенита, онда би било примерено да наведу и следеће:

„Учени византијски цар Константин Порфирогенит (913-959.) помиње српско присуство од Београда до Солуна а на западу у Травунији (око данашњег Требиња), Паганији (Неретљани) и Захумљу, дакле у Босни. Према њему, „најбројнији (Срби западно од Дрине, прим. аутора) били су Неретљани и Босанци, тако названи према рекама Неретви и Босни, које протичу кроз њихову земљу.“

 

Исто тако је примерено размотрити и следећу тврдњу ХИ:

„Ugarski je kralj Koloman 1097. je i s vojskom prodro u Hrvatsku i u bitki na Gvozdu (Petrovoj gori) pobijedio posljednjeg hrvatskog kralja Petra koji je poginuo u boju. Kako usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku, ugarski je kralj s Hrvatskom sklopio ugovor nazvan Pacta conventa 1102. godine (…) Za vladanja Ludovika I. ojačala je hrvatsko-ugarska kruna i postala vodeća sila u srednjoj Europi (…) Hrvatsko Kraljevstvo je sačuvalo svoju državnu suverenost posebnim položajem unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918.“

 

Ради лакшег разумевања – ова поставка ХИ, дакле, сугерише

а. да би угарски краљ Коломан упркос чињеници да је несумњиво до ногу потукао Хрвате на Гвозду 1197., уништио њихову војску и усмртио њиховог последњег краља, требало да ипак тј. „usprkos tome nije uspio »na sablji« dobiti Hrvatsku“,

б. те је стога ето морао да склопи са до ногу потученим хрватским племством „ugovor nazvan Pacta conventa 1102.“,

в. на основу кога је у смислу једне персоналне уније настала не угарско-хрватска, већ „hrvatsko-ugarska kruna“, значи једна нова државна творевина са хрватском именујућом ознаком на првом месту, што пре volens него nolens сугерише атрибут доминације, као што је то било нпр. у случају Аустро-Угарске,

г. која је потом опет једном постала „vodeća sila u srednjoj Europi“ и

д. захваљујући томе „Hrvatsko Kraljevstvo je sačuvalo svoju državnu suverenost unutar Habsburške Monarhije sve do njezina raspada, 1918.“, што би неминовно требало да води ка закључку,

ђ. да је тешки, одсудни хрватски пораз на Гвозду и следствено нестајање хрватске средњевековне државе, њено потчињавање/утапање у Угарску, било у суштини велика хрватска победа, чије плодове су они уживали следећих 800 година, све до 1918.

Није, додуше, лако схватити и прихватити чињеницу да се нигде у историјској науци – осим у хрватској – не налазе било какве ознаке, показатељи или макар наговештаји постојања некакве „Хрватско-Угарске“ или барем „Угарско-Хрватске“ 1102-1918, што би било нормално за две државе, спојене персоналном унијом.

Подсетимо се нпр. аустријско-угарске нагодбе 1867, после које је настала Двојна монархија са аутоматски новим званичним именом Аустро-Угарска а цар Франц Јозеф је истовремено био аустријски цар и мађарски краљ, прва личност у обе државе у смислу персоналне уније.

 

Погледајмо шта кажу историјски извори о овој тврдњи ХИ.

Као прво, овај документ Pacta conventa никада није пронађен а први текст под тим насловом, на који се ХИ као на препис оригинала неуморно позива, потиче тек из XIV века и придодат је једном препису рукописа Historia Salonitana.  (Не само) мађарски историчари до данас оспоравају и одбацују хрватске (ничим доказане) тврдње да је тај документ икада заиста постојао. Контроверза је била актуелна нарочито у XIX веку „када су Хрвати на основу тога захтевали признање да су нација са сопственом државношћу у оквиру Дунавске монархије а Мађари им одвраћали да су они од 1102. интегрални део мађарске државе“. Тај одговор се заснивао поред осталог и на чињеници да и при „Угарско-хрватској нагодби“ из 1868, потписаној од обе стране, одговарајући документ почиње речима:

„Хрватска и Славонија су столећима de iure и de facto припадале само мађарској (не мађарско-хрватској а камоли хрватско-мађарској – прим. аутора), круни Светог Стефана (…)“⁶

 

 

1. Упореди: Curta Florin, Southeastern Europe in the Middle Ages, 500-1250. Cambridge University Press, 2006.
2. Упореди: Goldstein, Ivo (May 1985). „Ponovno o Srbima u Hrvatskoj u 9. stoljeću“ (PDF). Historijski zbornik (in Croatian). Savez povijesnih društava Hrvatske, Faculty of Philosophy, Zagreb. XXXVII (1). Retrieved 2012-07-27.
3. Gračanin, Hrvoje (June 2008). „Od Hrvata pak koji su stigli u Dalmaciju odvojio se jedan dio i zavladao Ilirikom i Panonijom: Razmatranja uz DAI c. 30, 75-78“. History Teaching (in Croatian). Croatian Historical Society. VI (11 (1)).
4. Balcanoslavica. 5–7. 1977. p. 114. The report refers to the uprising of Liudewitus, dux Pannoniae inferioris (Ljudevit Posavski), which was joined by the inhabitants of Carniola (Annales regni Francorum, ad a. 818 — 823).
5. Либурнија је све до краја X века био назив за источни део истарске и северни део далматинске обале а тада су га Хрвати заменили именом „Хрватска“. I. Mužić, Hrvatska povijest IX stoljeća, Naklada Bošković, Split, 2007.
6. Biondich, Mark (2000). Stjepan Radić, the Croat Peasant Party, and the Politics of Mass Mobilization, 1904-1928. University of Toronto Press. p. 9.