Искра, Нови Стандард, 24.5.2019, Божидар Зечевић: Савезничко „силовање Србије“

Како је Черчил одлучио да немилосрдним бомбардовањем Србије подржи Тита и шта су британски официри о томе рекли Божидару Зечевићу.

Сваког Васкрса у Београду одржава се помен хиљадама невиних жртава једне на први поглед сулуде идеје, стратегије сламања српског духа и виталних националних интереса, којом је у другој половини Другог светског рата сурово и доследно руководио наш формални савезник, британски премијер Винстон Черчил. Ова се стратегија огледала, између осталог, у серији масивних бомбардовања Срба, као да се ради о неком непријатељском народу, иако се српски народ први дигао против Хитлера у поробљеној Европи 27. марта 1941. и једини пружио руку Енглеској, која се тада једва држала.

Уместо да им некако врати добрим, Черчил се понашао душмански према југословенском краљу и његовој влади, али пре свега према српском народу. Радио му је о глави где год је стигао.

„Југославија је била изложена крвавој игри међусобног сатирања за туђ рачун, преко четири године“ каже српски историчар Станиша Р. Влаховић, који је живео у Бирмингему и дуго година после рата темељно „чешљао“ британске архиве. „У ту игру, поред непријатеља, умешали су се током рата и савезници, да штите не југословенске, већ своје себичне интересе на нашем простору. Чињенице стоје да је британски савезник нанео Југославији несреће исто као и окупатор са својим савезницима. Можда је бол тежи и трајнији по последицама, који је долазио од пријатеља него онај којег су непријатељи задавали“. Речју: поред таквог савезника није нам требао непријатељ.

 

БЕОГРАД КАО ВЕЛИКА ПЕЧУРКА

Ово је сведочење о најкрвавијем виду Черчиловог злодела, бомбардовањима цивилних циљева у Србији и Црној Гори 1943-1944, што је, у суштини, био више пута поновљени ратни злочин, кажњив по свим међународним конвенцијама. Бомбардујући Србију серијама „тепих бомби“, са велике висине, британско Краљевско ратно ваздухопловство (РАФ) и Ваздушне снаге САД (УСАФ) испробале су технику масовног бомбардовања, коју су применили на немачке градове у завршној фази рата. Чиме је ово заслужио један часни, савезнички народ?

Био је Васкрс, шеснаести април 1944. године. У лепо недељно јутро огласиле су се сирене и грађани су полако силазили у подруме и склоништа, већ по навици из ранијих ваздушних узбуна. Народ је веровао да се савезнички авиони враћају после бомбардовања непријатељских циљева у Мађарској, али су га убрзо разувериле страшне експлозије све ближе центру Београда, да би се прави теписи бомби сручили на старо градско језгро. Тог и следећег дана на Београд је пало 1457 бомби, порушено је 687 зграда, погинуло 1161, а тешко повређено 1468 људи, жена и деце. Било је то најстрашније бомбардовање главног града Србије у целом рату, а по последицама је превазишло оно немачко од 6. априла 1941. године.

Од стотина потресних сведочења о васкршњој апокалипси Београда 1944. године, овде објављујемо једно:

„Лебдела је та прашина између топлог сунчаног ваздуха и врелог пепела. На Теразијама ‘Албанија’, погођена са стране, испод колена; у Пашићевој улици горе горњи спратови куће број 10. Срушена и у пламену апотека ‘Делини’. Бајлонијева пијаца пуна мртвих под рушевинама. Са трећег спрата преполовљене зграде и преполовљеног купатила на смрт преплашена жена дозива у помоћ. Рукама је крила груди и тешко је рећи да ли је врискала од страха, вртоглавице и стида или од туге и бриге шта се догодило онима из њене породице. Видела се спаваћа соба са половином намештаја, дечја соба са играчкама и кухиња у којој се кувао ускршњи ручак. На зиду собе лепо се могла видети копија слике ‘Крунисање цара Душана’, а то крунисање обављено је исто 16. априла, исто на Ускрс, али 1346. године, тачно 598 година пре овог америчког бомбардовања. Сједињене Америчке Државе у време цара Душана нису ни постојале“ пише у свом сведочанству тада четрнаестогодишњи Владимир Буњац (1928 -1999), доцније наш књижевник, филмски критичар и мој пријатељ у књизи  под насловом Сведок судбине, коју је недавно издала његова ћерка Лада у Београду.

„Сунце је светлело и грејало прашину и земљу у коју смо забадали своје ашове. Чинили смо то сасвим лагано док се у њој не појави смеђа или плавушаста коса жена, деце, људи склупчаних и загрљених у подруму. Око њихових глава копали смо земљу рукама, прстима, ноктима. Грчеви страха на њиховим лицима попустили су у тренутку умирања и тада су изгледали спокојно о мирно. Износили смо их у чаршавима и слагали на кола“, пише Буњац.  „Београд је изгледао као велика печурка од мекане прашине и дима… Свуда рушевине, разбијени излози радњи, разваљене капије, прозори, покидане ролетне и гвоздене решетке на улазима банака и златарских радњи, преврнути трамвај са приколицом насред улице, поломљена стабла липа и платана, искидани каблови висе са бандера и коврџају се по улицама, свуда разбацани симсови, цигле, бетонски блокови, откинуте куполе, капители, балкони, балустраде, ћерамидне настрешњице, понеки лук или свод, део коринтског стуба, камене скулптуре, део обелиска, гелендера од ферфоржеа, чесме, фонтане, део имагинарне фасадне каријатиде, хрбат, кичма крова искићена лименим петлом-ветроказом, затим део урбанистичког бестијаријума; бронзана лавља глава или корњача из неке разорене фонтане, у рушевинама нађена још жива, зујећа кошница; прљава, запрашњена дечија лутка која више нема маму…“

Нашег Владу Буњца су целог живота прогањале ове језиве слике и звуци, које је памтио до смрти, месец дана пред ново бомбардовање 1999. од стране истих, западних пријатеља, које је пророчки наговестио („поново ће доћи да нас кажњавају санкцијама, претњама и бомбама“). Није могао да се ослободи кошмара Београда разореног од стране Енглеске и Америке, чије су заставе Београђани носили у спонтаном изразу антифашизма и слободарског духа, 27. марта 1941. године, које је Хитлер за то онако сурово казнио. Том антихитлеровском, демократском и тада прозападном Београду честитали су Савезници православни Васкрс који још не беше доживео ниједан њихов непријатељ. На једној неексплодираној бомби могло се прочитати „Срећан Ускрс!“, написано крупним ћириличним словима. Зашто? Чиме су Срби заслужили овај демонски цинизам? Шта им је то скривио главни град једне пријатељске и савезничке земље?

 

ШТА КАЖЕ СЕР ФИЦРОЈ МЕКЛЕЈН?

Наша прича, међутим, почиње много раније и сада ћемо је испричати уз помоћ других актера, од којих је први непосредно учествовао у силовању Србије из ваздуха, које није ни почело нити се завршило на онај Васкрс (у извесном смислу то силовање је потрајало: пријатељско и хуманитарно, у агресији НАТО-а 1999. било је названо Племенити наковањ, као наставак исте идеје). Други је писац књиге Силовање Србије у којој се открива стварна позадина тих, по нас кобних, догађаја. Обојица су били Британци, обојица пензионисани краљевски официри; Фицрој Меклејн и Мајкл Лис. Обојицу сам лично познавао.

Биће скоро педесет година од кад сам, као апсолвент драматургије београдске Академије за позориште, филм, радио и тв (данашњи ФДУ), отишао у Шкотску на позив сер Фицроја Меклејна, „последњег Лоренса Британије“, како је сам себе волео да назива, бившег ратног хероја, бригадног генерала, баронета и тадашњег посланика Доњег дома Уједињеног Краљевства.

Прочитао сам био његову књигу Еastern Approaches, која се својим завршним делом односила на Меклејнова искуства са југословенског ратишта, где је играо веома важну улогу, као лични представник Винстона Черчила код Тита и шеф Савезничке војне мисије при Врховном штабу НОВ. Дошао сам на идеју да о њему направим документарни филм, неку врсту монтажног колажа који би открио једну необичну и јединствену личност („један фордовски карактер“, како је тада писао Богдан Тирнанић).

Меклејну се ово допало и одмах је пристао, а мој први филм у својству редитеља и сценаристе прихваћен је и као дипломски рад на Факултету. Дипломирао сам са десетком, а филм (Генерал од Лох Фајна, 1970) уз аплаузе је приказан у такмичарском програму најстаријег европског фестивала документарног филма, што је за студентски филм, у оно време, био неки успех.

Сусрет са живописним сер Фицројем продужио се у дане и ноћи у његовом замку Страхур, поред фјорда Лох Фајн у западном побрђу Шкотске, неких стотинак километара од Глазгова, као и доцније, у његовој летњој резиденцији, ренесансној палати корчуланског бискупа, коју му је Броз дао на доживотно уживање (да би ово извео, Тито је кроз Скупштину прогурао нарочит закон, кога се после држао „као пијан плота“). Видеће се, имао је и зашто. Меклејн је Титу донео на тацни оно што му је Черчил „завршио“, а то је била апсолутна подршка у борби против Драже Михаиловића, кога су до тада подржавали Савезници као „првог герилца Европе“.

Ратна бомбардовања Србије имала су кључну улогу у овом наглом Черчиловом „заокрету“ („U-turn“) и сврставању уз комунисте у српском грађанском рату, који је 1944. био на врхунцу. Иако нису имала никакав војни значај нити су против Немаца у повлачењу извођена игде на тлу бивше Југославије, осим у Србији и Црној Гори, ова честа и масивна, наизглед необјашњива бомбардовања имала су, сада се већ зна, чисто политички значај („Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место“ каже данас проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју из Београда. „Забележено је да су приликом бомбардовања Пријепоља партизани играли коло и викали: ‘Нека виде четници на чијој су страни савезници’. То све говори“). Другим речима, требало је српском народу показати уз кога стоје Савезници и ко ће из борбе Тита и Драже изаћи као победник. Или како је писао Меклејнов савременик и сабрат по оружју, Енглез Мајкл Лис: „Циљ је био да се становништву покаже ко су сада газде“.

 

БУРНА НОЋ У ЧЕКЕРСУ

Пребирајући по успоменама уз пуцкетање ватре из великог камина, док је напољу завијао шкотски ветар, сер Фицрој је причао о свом бурном животу и авантурама по којима је стекао симпатије Винстона Черчила, чији је близак политички и лични пријатељ постао у годинама рата. На моје питање шта му је било најтеже у тим годинама, сер Фицрој је без много размишљања одговорио: „Бомбардовања Србије и Црне Горе 1943-1944. Био сам свестан огромних цивилних жртава. Али су ова бомбардовања била Черчилово наређење, а ја сам био један од одлучних извршитеља његових планова“.

Тада сам био сасвим млад човек са прилично површним појмовима о ратним збивањима и нисам знао много о овим разарањима, о којима се у мојој кући у Београду још говорило шапатом. Али овако директан одговор и прилично тешко ћутање, које је потом уследило, привукли су изненада моју пажњу. Ћутао сам и ја, не желећи да скрећем са ове теме, листајући блок који сам држао спреман испред себе. Најзад, сер Фицрој је проговорио:

„Све је почело у Черчиловој резиденцији у Чекерсу, у Бакингемшајру, једне јулске ноћи 1943. године. Премијер ме је изненада позвао кући из Каира, где сам тада служио у специјалним ваздушним снагама. Био сам као громом погођен овим позивом, јер се знало да у Чекерс сер Винстон зове само одабране и то по нарочитом задатку, шездесетак километара далеко од његовог загушљивог ратног кабинета у бетонском подземљу Вајтхола.

Када сам пристигао, затекао сам тамо друштво од ког ми се завртело у глави. Главом шеф Империјалног генералштаба, туце британских и америчких генерала и међу свима комадант бомбардерског састава британске авијације, ваздухопловни маршал сер Артур Харис, кога су у војсци доцније назвали „Bomber“, или још чешће „Butcher (касапин) Harris“, управо због масивних бомбардовања цивилних циљева, која је предузмао последњих година рата. Харисово присуство те вечери постало ми је јасније тек кад сам сазнао циљеве свог новог задатка. Гледао се неки цртани филм, а премијер је потписивао лево и десно, обраћајући се присутнима. Курири су из Лондона непрекидно доносили црвене кожне торбе, пуне депеша и порука са свих бојишта. Онда је, негде око поноћи гласно ускликнуо и завладао је тајац, а пројекција филма прекинута. Премијер је устао и рекао: „Управо сам примио једну веома важну вест. Сињор Мусолини поднео је оставку“.