Искра, Нови Стандард, 26. 11. 2024, Милош Ковић: Порекло британске србофобије

Луј Фрасоа Лежен, Битка за Москву (Бородинска битка 1812), уље на платну (1822) Фото: Wikimedia commons

Слика Срба у политици и култури Велике Британије представља широку и разгранату истраживачку област. Она се, умногоме, преплиће са традиционално схваћеном историјом британско-српских веза и односа. У последњој деценији 20. века, међутим, појавили су се нови истраживачки приступи у сагледавању ових тема.

Књига Оријентализам Едварда Саида (1978), посвећена проучавању западног колонијалног дискурса о муслиманском, арапском свету, као припреме духовног, политичког и војног потчињавања, омогућила је не само настанак „постколонијалних студија“, него и појаву „балканизма“, као рукавца у оквирима овог истраживачког тока.

Развијен у првој половини деведесетих година 20. века, у радовима Ели Скопетее (1991), Милице Бакић Хејден (1992) и Марије Тодорове (1997), појам „балканизам“ је на чињеничном материјалу из прошлости и садашњости Балкана, речима Богољуба Шијаковића, омогућио препознавање „колонијалног дискурса као дискурса овладавања“, који „туђе и страно“ прихвата само уколико је „колонизовано нашим појмовима“ и „којим се са становишта моћи производи Балкан као симболична и имагинарна географија и конструише идентитет Балкана погодан за прикривање одговорности“. ¹

Исти аутор је, међутим, уочио и странпутице свођења сложених историјских појава на помодне „деконструкције конструисаних представа“. ² Без инсистирања на „балканизму“ и његовој „деконструкцији“, слику Балкана у британској књижевности 19. и 20. века проучила је и Весна Голдсворти (1998). У исто време, о пореклу ове врсте предрасуда писао је и Трајан Стојановић (1994), из перспективе једног од водећих светских балканолога. ³

Анализа балканистичког дискурса изоштрила је, ипак, поглед историчара и омогућила пажљивију критику извора западног порекла о историји Балкана. То се добро види у књизи Имагинарни Балкан Марије Тодорове, и то управо на примеру сведочења британских путописаца о Балкану и балканским народима, у периоду од 16. до 20. века.

Како она запажа, унутар раног антимуслиманског дискурса већ у 17. веку уочава се и разумевање за Османлије. Племићи су дуго били једини британски путописци на Балкану и они су, нарочито почевши од Француске револуције и Наполеонових ратова, показивали све више „класне солидарности“ према Османлијама, као владарима Балкана. Поштовање према њима пратио је презир према њиховим плебејским и непослушним хришћанским поданицима.

Са успоном Британске империје, „класној солидарности“ придружила се и „империјална солидарност“. Империја у успону имала је шта да научи од империје на заласку. Коначно, Тодорова је приметила да су се, нарочито у времену после Кримског рата, на Балкану појавили и путници грађанског порекла који су показивали више разумевања и класну солидарност према балканским хришћанима. ⁴

Постколонијалне студије обновиле су занимање за империје, империјализам и колонијализам. Српска наука обратила је значајнију пажњу на колонијалне особине управе Аустро-Угарске над Босном и Херцеговином и њеног културног, политичког, потом и војног продора у Албанију (1878-1918). ⁵ Јонска острва су, вероватно, најзахвалнији пример за проучавање британског империјализма на Балканском полуострву. ⁶

Студије „балканизма“ подстакнуте су предрасудама према балканским народима, које су, у време југословенских ратова, избиле на површину у западним медијима и јавности. У масовним медијским кампањама и судским процесима, који су припремали и пратили ратне походе НАТО на Балкан, кривица за ратне сукобе и несреће пребацивана је, међутим, углавном на Србе.

Снажан одјек имала су Екмечићева запажања о органској вези између србофобије и русофобије

 

То је утицало на појаву још једне истраживачке области, отворене са појавом расправе Србофобија и антисемитизам Милорада Екмечића (2000). ⁷ Српска наука бавила се различитим видовима србофобије, али у истраживању британске србофобије до данас готово да се није ишло даље од ове студије. ⁸

Значајан део Србофобије и антисемитизма посвећен је, наиме, англосаксонској србофобији. Снажан одјек имала су Екмечићева запажања о органској вези између србофобије и русофобије:

„У овој историји русофобије у британском друштву се крију кључеви и за одговор на питање где је место србофобије у историји колективних фобија западних друштава модерног времена. Србофобија је била само рукавац русофобије у англосаксонским државама“. ⁹ На другом месту Екмечић каже да је, код Англосаксонаца, „србофобија легализовани и истурени израз русофобије“, ¹⁰ да би закључио:

„Русофобија је у англосаксонском свету главни историјски корен старе и нове србофобије. У свим европским земљама на континенту, она је такође везана за тај бунар, али је своје сокове далеко више напајала из историје антисемитизма пре и у току Другог светског рата.“ ¹¹

Позивајући се на једно запажање Лорда Солзберија о устоличењу русофобије на месту претходног непријатељства Енглеза према папству и римокатолицима, Екмечић је приметио да су се у британском јавном мнењу фобије смењивале. Антикатоличко расположење почело је да опада у исто време када је русофобија нарастала, крајем двадесетих и почетком тридесетих година 19. века. ¹²

Како наглашава Милорад Екмечић, иза фобија су, по правилу, стајале верске предрасуде. Он подсећа да је и европски антисемитизам имао корен у верској искључивости. Расистичку мржњу према Јеврејима тек је немачки нацизам претворио у прворазредну историјску чињеницу. У томе је, како тврди Милорад Екмечић, сличност антисемитизма са србофобијом, која је и сама имала своју верску и потом, расистичку страну. ¹³ Он ће се, у готово свим својим важнијим делима, враћати на тему везе између русофобије и србофобије.

Геополитичка страна предрасуда Запада према Србима и осталим православним Балканцима, као тобожњем вечитом оруђу Русије, није привукла значајнију пажњу истраживача који су се посветили искључиво анализама балканистичког дискурса.

О повезаности између русофобије и непријатељства према Србима пише, међутим, и Трајан Стојановић. Он уочава „трансфер мржње“ са Руса на Србе, са Совјетског Савеза на Југославију, нарочито у времену пропасти СССР-а и ратова за разбијање Југославије. ¹⁴

И Ги Метан примећује да су Срби на Западу виђени као словенски народ најближи Русима, као и да је непријатељство према Србима из деведесетих година 20. века било, уствари, израз русофобије. ¹⁵ Он је уочио и везу између русофобије и антисемитизма.

Како тврди Метан, оба феномена укорењена су у верској искључивости; оба трају вековима, повремено нестају да би се вратили у промењеној форми. Слично антисемитизму, русофобија служи да би се оправдале западне освајачке најезде и погроми. ¹⁶ Ги Метан приметио је и да су, међу свим западним историографијама, русофобију ваљано истражили само Англосаксонци. ¹⁷

Руска историографија је открила русофобију као истраживачку тему тек на крају 20. века. Олег Неменски примећује да је она у руској култури и политици до тада била чак „табуизирана“. Он уочава њене верске корене и пише о вези између русофобије и антисемитизма, при чему истиче да је у оба случаја реч о изграђеној идеологији, која има своју унутрашњу, сложену структуру и дугу историју.

Ги Метан примећује да су Срби на Западу виђени као словенски народ најближи Русима

Европски антисемитизам настаје у време првог крсташког рата, у 11. веку, док се русофобија појављује у 16. веку, као идеолошко оправдање пољских крсташких похода на Русију. И он види два лица антисемитизма, верско и расно. ¹⁸

Сагледана у дужој историјској перспективи, слика Срба у британској политици и култури измиче политичким захтевима данашњице и помодним теоријским моделима, да би се указала у свој сложености и променљивости. ¹⁹ Без пригодног тона типичног за прославе годишњица у британско-српским односима, али и постколонијалних „деконструкција конструисаних представа“, ослонићемо се, ипак, на новија истраживања, која омогућавају трезвеније, критичкије сагледавање извора и литературе.

Испитаћемо, у временском одсеку од успостављања енглеско-руских дипломатских односа 1553. до избијања Кримског рата, сличности и разлике између британских представа о Русима и Србима. Проучићемо и утицај политике Велике Британије према Русији на њен однос према Србима и, потом, обновљеној Србији.

Показаће се да се та питања не могу истраживати без осврта на слику и место Турака и Османског царства у британској политици и култури. Истраживање веза између србофобије и антисемитизма ће, због тематског обима и целовитости, бити остављено за неку наредну прилику.

Развој русофобије

Повремени сусрети Енглеза са Русима, Турцима и Србима прерасли су у редовне контакте и потпунија искуства готово истовремено, у добу Елизабете I и великих географских открића. Московска компанија основана је 1555, Турска 1581. године (1591. Турска компанија променила је име у Левантска компанија). Источноиндијска компанија, најпознатија и најуспешнија, биће основана 1600. године.

Управо тада почиње успон Руског и, нешто постепеније, Британског царства; Османско царство тада се налази на врхунцу моћи. Енглезима су, до тада, Руска царство и Руси били мало познати; о земљама Османског царства, нарочито приморским, имали су тек нешто потпунија знања. Русија ће, међутим, све до краја 18. века, за Енглезе имати одсуднији економски значај од Османског царства. Трговина ће, све до 19. века, остати у средишту британског погледа на спољни свет.

Русија је у готово целом овом периоду сматрана, како је то лорд Гренвил закључио, непосредно по повлачењу са положаја министра спољних послова (1801), „старим и природним савезником“ Британије. ²⁰ Главни противници Енглеза тада нису, наиме, били Руси, него Шпанци, потом Холанђани и Французи. У „Другом стогодишњем рату“ између Енглеза и Француза (1688-1815), Русима је припала улога природних енглеских савезника. Претварање Русије у судбинског непријатеља Велике Британије, отпочеће тек 1815, са сломом Наполеонове Француске.

Ове промене у британским проценама о изворима претње, биле су, у основи, укорењене у доктрини „равнотеже снага“. Према њој, свака Велика сила која на европском копну постигне превласт, пре или касније ће покушати да пређе Ла Манш. Зато је задатак британске дипломатије био да против ње окрене и подржи остале, супарничке силе.

За разлику од копнене „равнотеже снага“, на морима и океанима требало је да, нарочито после Утрехтског мира из 1713, влада начело „одрешених руку“. Оно ће Британији омогућити да стекне поморску премоћ над свим својим супарницима. ²¹

Почевши од доба Елизабете I и Ивана IV Грозног, Енглеска ће бити главни и привилеговани посредник између Русије и западне Европе. Руска дрвна грађа послужила је као основа за изградњу енглеске флоте; из Енглеске су у Русију стизали ратна техника, муниција, потом и стручњаци за бродоградњу. ²²

Слабљење веза и опадање размене наступиће са унутрашњим кризама, прво у руском „смутном добу“ (1598-1613), потом и у времену енглеских револуција и грађанских ратова (1642-1688). У једном тренутку Џемс I је размишљао о могућности да Енглеска узме учешћа у пољским и шведским покушајима распарчавања Русије. У руској балтичкој трговини Холанђани и Немци тада су заузели место Енглеза. Ипак, блиске британско-руске везе већ тада су доживљаване као добра традиција. ²³

Обнова сарадње и појачано занимање Енглеза за Русију уочљиви су у добу Петра Великог. Царева посета Лондону и његове реформе дочекани су са одобравањем. У изградњи флоте могао је да рачуна на енглеске поморце. Петрове војничке победе, рушење моћи Шведске и промене у односима снага на Балтику, у Лондону су, међутим, изазвале неповерење и непријатељство. Биле су то јасне назнаке „поремећаја равнотеже снага“. ²⁴

Метју Андерсон је, међутим, уочио да је ово ново британско непријатељство према Русији имало и религијску боју. Руска окупација Мекленбурга претила је, како се тада тврдило, да угрози протестанте на северу Немачке. Док су се протестанти бранили од универзалистичких претензија римокатолика, отварао се пут за православни универзализам. Слом Шведске могао је да има још поразније последице, јер она је, заједно са Британијом и Низоземском, била један од основних ослонаца европског протестантизма. ²⁵

У деценијама после смрти Петра Великог старе везе постепено су обнављане. Успон Русије се наставио, али је главна пажња Британаца била усмерена према Француској и Америци. Они су чак позивали Русе да од Француза и Пруса одбране Хановер и аустријску Низоземску. У Лондону ни прва подела Пољске између Русије, Пруске и Аустрије (1772) није изазвала узнемиреност. Напротив, Британија је равнодушношћу према Пољској, па и трговином њеним територијама, хтела да зада ударац њеној заштитници Француској и задобије наклоност Русије.

Чак и када је Катарина Велика заратила са Османским царством, сматрало се да ће то одвратити њену пажњу од важнијег севера. Повремена упозорења на угрожену „равнотежу снага“, нису привлачила значајнију пажњу. За Британце кључно је, наиме, било то што су Пољска и Османско царство били савезници Француза. Средином века Французи су их сасвим потиснули из трговине и политике у османској престоници. Економска размена између Британије и Русије била је, кроз 18. век, у сталном успону. ²⁶

Наклоност британског јавног мнења према Катарини Великој вероватно је достигла врхунац у време руско-турског рата 1768-1774. Њена балтичка флота тада је, у походу ка Средоземљу, поправљана и снабдевана у британским лукама. Једном од две руске ескадре, које су потукле Турке у заливу Чесме, командовао је британски адмирал Џон Елфинстон; он је ступио у руску службу непосредно пред поход, 1769. године.

Британци су чинили значајан део посада на Елфинстоновим бродовима. Влада у Лондону је, иако је настојала да у рату остане неутрална, не би ли сачувала интересе Левантске компаније и задржала за себе улогу посредника, ипак свесно пореметила своје односе са Портом. Француска се потрудила да сукоб додатно продуби. ²⁷

1. Б. Шијаковић, Критика балканистичког дискурса: Прилог феноменологији „другости“ Балкана, четврто издање на српском, Београд 2009, 17-18. Вид. и Е. Скопетеа, „Оријентализам и Балкан“ Историјски часопис, 38 (1991), 131-143; M. Todorova, Imaginarni Balkan, Beograd 1999; M. Bakić-Hayden, Varijacije na temu „Balkan“, Beograd 2006; E. Said, Orijentalizam, Beograd 2008.
2. Б. Шијаковић, „Балканизам, идентитет, перспективизам“, у Исти, Отпор забораву: Неколико (п)огледа, Фоча и Београд 2016, 80.
3. T. Stojanović, Pogledi na Nas, Vas i na Drugoga, Beograd 1999; Исти, Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa, Beograd 1997; V. Goldsvorti, Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte, Beograd 2000.
4. M. Todorova, Imagining the Balkans, New York and Oxford 1997, 89-115.
5. Б. Шијаковић, Критика балканистичког дискурса, 40-46; A. Nikolić, “Similarities and Differences in Imperial Administration: Great Britain in Egypt and Austria-Hungary in Bosnia-Herzegovina 1878-1903” Balcanica 47 (2016), 177-195; Д. Фундић, Аустро-Угарска и настанак Албаније (1896-1914), Београд 2021; М. Ковић, „Ко је био Гаврило Принцип?“ у: Гаврило Принцип: Документи и сећања, прир. М. Ковић, Нови Сад и Београд 2014, 25-30.
6. Вид. S. Gekas, Xenocracy: State, Class and Colonialism in the Ionian Islands 1815-1864, New York and Oxford 2017; A. A. D. Seymour, “How to Work the System and Thrive: Ionians and Pseudo-Ionians in the Levant 1815-1864”, in: The Ionian Islands: Aspects of Their History and Culture, ed. by A. Hirst and P. Sammon, Cambridge 2014, 75-105.
7. М. Екмечић, „Србофобија и антисемитизам“, у: Исти, Дијалог прошлости и садашњости: Зборник радова, Београд 2002, 343-366.
8. Један од важних изузетака је истраживање А. Растовића, „Британска балканска русофобија осамдесетих година XIX века“, у: Исти, Енглези и Балкан 1837-1914, Београд 2015, 13-25.
9. М. Екмечић, „Србофобија и антисемитизам“, 346.
10. Исто, 353.
11. Исто, 354
12. Исто, 346-347.
13. Исто, 346-347, 352, 354-365.
14. T. Stojanović, Balkanski svetovi, 350.
15. G. Metan, Rusija – Zapad: Hiljadu godina rata. Rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize, Novi Sad i Beograd 2017, 129, 132, 248-249, 279, 307, 331.
16. Исто, 16-17, 293-296.
17.  Исто, 30.
18. О. Неменский, „Русофобия как идеология“, Вопросы национализма 13 (2013), 26-28.
19. М. Ковић, „Британско-српски односи“, Српска енциклопедија II, Нови Сад и Београд 2011, 539-543. За монографске прегледе британско-српских односа у дужим временским одсецима вид: В. Костић, Културне везе између југословенских земаља и Енглеске до 1700, Београд 1972; Исти, Britanija i Srbija: Kontakti, veze i odnosi 1700-1860, Beograd 2014; Б. Момчиловић, Из историје југословенско-британских културних веза од 1650. године до II светског рата, Нови Сад 1990; Исти, Из историје српско-британских културних веза, Сремски Карловци и Нови Сад 2016. За зборнике радова, поред осталог, вид. Jugoslovensko–britanski odnosi, ur. P. Kačavenda, Beograd 1988; British-Serbian Relations: From the 18th to the 21th centuries, ed. by S. G. Markovich, Belgrade 2018.
20. M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia 1553-1815, London 1958, 143, 199-200.
21. M. Sheehan, The Balance of Power: History and Theory, London and New York 2000; M. S. Anderson, The Rise of Modern Diplomacy, 1450-1919, London and New York 2013, 149-203; H. Kissinger, Diplomacy, New York 1995, 56-77; R. Aron, Mir i rat među nacijama, Sremski Karlovci i Novi Sad, 2001, 155-178; A. Dž. Tejlor, Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo 1968, 25-39.
22. M. S. Anderson, Britain’s Discovery of Russia, 1-10.
23. Исто, 33-35.
24. Исто, 49-60.
25. Исто, 60, 70-71.
26. Исто, 108-117, 121-122, 125-126.
27. Исто, „Great Britain and the Russian Fleet, 1769-70“, The Slavonic and East European Review  31-76 (Dec., 1952), 151-160, 161-163.