Јован Пејин: Узалудност лажног култа Алојзија Степинца

На челу Друге бискупске конференције, октобра 1941, био је загребачки надбискуп, а на том скупу су донете директиве и уредбе о преласку православних Срба или, како је проусташка елита говорила, „гркоисточњака”, у католичку веру

Укидањем пресуде Врховног суда НР Хрватске из 1946. године због наводних правних недостатака оптужнице и пресуде, судија жупанијског суда у Загребу Иван Турудић приближио је савремену Хрватску и Католичку цркву у Хрватској човечанском нечовештву функције државних и црквених органа Независне Државе Хрватске 1941–1945. године. Још једном су погажени многи људски принципи, исто као што су гажени у НДХ када се овој злочиначкој работи својим статусом и вољом придружио сам надбискуп загребачки и председник Бискупске конференције др Алојзије Степинац лично и преко својих верних свећеника, редовника и редовница.

Због свог бескрвног учешћа у злочину усташа – иначе, како их је гледао, „добрих католика” – Степинац је сносио правне последице. После једноипогодишњег оклевања и удварања надбискупу као најмоћнијем човеку у Хрвата, комунистичка влада и судски органи Хрватске одлучили су да Степинца изведу пред суд. Мотиви одлуке врха власти Југославије и Хрватске још нису довољно расветљени. Овај недостатак политичке историје бивше Југославије омогућио је стварање култа мученика Алојзија Степинца, надбискупа загребачког, потоњег кардинала.

Мотив за стварање култа је његова „државотворност”: подржао је прво „срећну околност” што се 1941. година поклапала са 1300. годишњицом примања хришћанства у Хрвата и што је после 839 година обновљена Хрватска у митским етничким, политичким и природним границама! Створена је 1941. „Света Хрватска”!

Истина, таква Хрватска у седмом веку нове ере, етничка, природна и политичка, у историји никад није постојала осим у политичкој машти и намери Беча, која је јавно обелодањена као политички програм преуређења Аустроугарске монархије 1906. године под именом Сједињене државе велике Аустрије, а у оквиру овако „сједињених држава” имала би своје место и „велика Хрватска”. Она је и створена иза леђа Вермахта 1941. године и током њеног трајања хрватска елита је створила култ Анте Павелића, обновитеља државе по истој матрици као што је у немачком Рајху стваран и негован култ Адолфа Хитлера.

Улазак Југословенске армије 9. маја 1945. у Загреб за хрватску елиту и „цркву у Хрвата” био је катастрофа. После првог шока, „црква у Хрвата” је убрзо нашла замену за култ Анте Павелића и НДХ. Загребачки надбискуп Алојзије Степинац нашао се пред судијама Врховног суда Хрватске у јесен 1946. године. После утврђивања кривице помагања нацистичког усташког режима и „злочина против нашег народа”, а након завршетка рата скривања и помагања ратних злочинаца, суд је изрекао пресуду надбискупу Алојзију Степинцу и казнио га с 16 година затвора, уз губитак грађанских права.

Пресуда је покренула изградњу мита у врху католичке цркве у Хрватској – мита мученика за веру, обновитеља и оснивача хрватске државе др Алојзија Степинца. Нови мит је заменио мит обновитеља и оснивача Хрватске Анте Павелића. Повољну околност коју је користио загребачки Каптол за стварање мита пружила је наводно идеолошка оптужница против надбискупа.

Комунисти Хрвати, притерани уз зид због усташких покоља Срба у НДХ, држави која је поред територије Подвелбитја и трожупанијске Хрватске држала под окупацијом просторе који никада етнички и државноправно нису били хрватски, у којој су погроме праћене покољем предводили свећеници, као и припадници Католичке акције, оптужили су га за учешће у злочинима над „нашим народом”. Пажљиво је избегнуто помињање Срба, над којима је као народом извршен геноцид.

У међувремену, после свих догађања, скоро заборављен у српској јавности, али не и у Хрватској, Степинац је умро у родном Крашићу, где је живео и издржавао казну као слободњак. Његова смрт није узбудила никог. Ипак, Хрвати су после његове сахране добили „маузолеј”. Степинац је после унутарпартијских СКЈ-СКХ и међудржавних перипетија (и САД се појављују у одлучивању о месту укопа) сахрањен у загребачкој катедрали као подстанар у задужбини угарских краљева Сент Иштвана и Сент Ладислава.

Док је почивао у миру као подстанар у катедрали посвећеној Богородици, Степинац и његов гроб постали су култно место за окупљања верника. Његов култ првог надбискупа обновљене Хрватске негован је и негује се као прикривен култ Анте Павелића. Гробно место било је скромно уређено све док није преуређено постављањем кичерског необарокног саркофага.

Историчари, и не само они, почели су да пишу о Степинцу после најаве канонизације од стране „цркве у Хрвата” и да улепшавају његову улогу у духовном и политичком животу НДХ, па и да преувеличавају његову улогу у спасавању Јевреја и Србa од помахниталих усташа.

Ко и зашто ствара лажни култ Степинца? Одговор на питање није тежак. То је она средина у Каптолу која је тесно повезана с усташтвом и која се с њим идентификује.

Простор овде не дозвољава да кажемо много о Степинчевом злочину. Навешћемо само следеће: после покоља Срба, а са њима и Јевреја, почетком лета и ране јесени 1941. у НДХ и пљачке њихове покретне и непокретне имовине (само из Срема тада је однето око 40 камиона разних драгоцених предмета, и то из православних цркава, библиотека и архива из Сремских Карловаца и 15 фрушкогорских манастира), опљачкана је и имовина знатног броја парохијских цркава у Славонији и са других окупираних територија.

Сетили су се хрватски бискупи под надзором опата Ђузепа Марконеа, папског легата у НДХ, да 17. октобра 1941. одрже у Загребу Другу бискупску конференцију. На челу конференције био је загребачки надбискуп Алојзије Степинац, а на том скупу су донете директиве и уредбе о преласку православних Срба или, како је проусташка елита говорила, „гркоисточњака”, у католичку веру! Ради што бољег спровођења уредбе, бискупи су изабрали „Одбор тројице”, коме је председавао загребачки надбискуп Алојзије Степинац.

Православни Срби, једном крштени и сједињени са Христом насилном баптизацијом, супротстављени су хришћанском моралу под надзором „Одбора тројице” на чијем челу је био Алојзије Степинац. Само овај геноцидни чин лишава га блаженства…

Страшна траума Срба због претрпљеног геноцида, неопојаних гробова ближњих, јер се не зна где су, одлуком судије Ивана Турудића обновљена је. Његова судијска одлука супротна је моралним вредностима, праву као правди и потврда узалудности лажног култа Алојзија Степинца. Истина увек избије на видело.