Ко је тражио разарање српских градова

Поред Ниша и Београда, које су разарали чак 15, односно 11 пута, Енглези и Американци су масакрирали практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори

Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, једна је од већих недоумица наше новије историје. Кључне карике те енигме углавном су замагљене.

Још се поуздано не зна ни ко је ту операцију захтевао, а ко одобравао. Ова ваздушна канонада систематски је продужавана – иако се од самог почетка знало да Немци у Србији и Црној Гори „немају готово никакве губитке”, а да је њен једини ефекат „хиљаде наших мртвих људи”.

У Лесковцу је организован и један научни скуп, где је та табу тема формално начета, али прави смисао и циљ ове операције још није откривен. Чак се ствара утисак да се та мистерија до краја и не може расветлити. Трагични биланс вишемесечног англо-америчког разарања водећих градова Србије никад нико није ни покушао да сачини, а камоли да достојно обележи стратишта десетина хиљада невиних жртава.

Прва жртва наших западних „савезника” био је Ниш. Била је среда, 20. октобар 1943. године. Часовници су показивали да је 13 часова и 3 минута. У ниском лету, уз заглушујући звук мотора, Нишу се приближавало неколико десетина бомбардера.

Лебдећи између страха и наде, Нишлије упиру погледе ка небу. Само који секунд касније, неверица прераста у шок. Заглушујући хук авионских мотора меша се с потмулим експлозијама које се чују са свих страна. Из густе прашине, која је прекрила цео град, чују се само вапаји.

Највише из најсиромашнијих делова града, смештених око железничке станице. У рушевинама, живот је изгубило више од 250 људи, жена и деце. Немачки објекти у Нишу претрпели су само мања оштећења.

Поред Ниша, којег су разарали чак 15 пута, и Београда, на који су се обрушили 11 пута, Енглези и Американци масакрирали су практично све веће градове и насеља по Србији и Црној Гори. Краљево су митраљирали шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, Нови Сад три пута, Смедерево, Никшић, Ћуприју и Поповац код Параћина по два пута. На њиховој мети нашли су се и беспомоћни цивили Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагујевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Бијелог Поља, Пријепоља, Куршумлије, Прокупља, Вучја, Лебана, Грделице, Подујева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине…

Крајем новембра 1943. године Тито је у Јајцу проглашен за маршала. Два месеца касније, 5. фебруара 1944. године, он ће својим изасланицима у Србији упутити депешу. Садржај те депеше више од 50 година скриваће једну од већих тајни Другог светског рата на нашим просторима. Тајну – ко је, у ствари, тражио, ко предлагао, а ко одобравао најбестијалније разарање српских и црногорских градова у њиховој историји.

У овој депеши Тито своје поверенике у Србији најпре обавештава да им у специјалну мисију шаље енглеског мајора Џонија Ханикера, члана Британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, а онда им каже:

 

– Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће достављати Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће, пак, ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.

 

Ова депеша разрешава све дилеме, јер су наши историчари деценијама тврдили да Тито и Врховни штаб нису имали никакве везе са англо-америчким бомбардовањем. А да је бомбардовање градова Србије било у надлежности Титовог Врховног штаба потврђује и писмо које је својим сарадницима у Словенији, крајем јула 1944. године, упутио Едвард Кардељ. Ево како гласи део његовог писма, од речи до речи:

 

„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.”

 

Енглези и Американци убрзо ће се поново обрушити на Ниш. Десило се то 30. марта 1944. Извлачење мртвих и рањених трајало је пуних шест дана. Жртве другог бомбардовања још нису биле ни сахрањене, а Енглези и Американци су се поново, трећи пут, устремили на Ниш.

Било је то у среду, 5. априла 1944. На беспомоћне Нишлије Енглези и Американци су преко Титовог Врховног штаба изручили 248 бомби, од којих само три нису експлодирале. Живот је изгубило 88, а теже и лакше је рањено 184 људи, жена и деце. Нису поштедели ни Саборну цркву, иконостас, певницу и олтар.

У ваздух су летели чак и посмртни остаци оних несрећника које су ти исти Енглези и Американци побили приликом ранијих бомбардовања Ниша. Градско гробље било је потпуно разровано, крстови с колективних гробница оскрнављени.

У међувремену, док су Енглези и Американци сејали смрт по Нишу, врховном команданту се 30. марта 1944. шифрованом поруком јавио Пеко Дапчевић. Он је маршалу пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.”