MediaSfera, 15. 11. 2022, Годишњица Колубарске битке: Љиг памти ђаке капларе

На данашњи дан 1914. године, Врховна команда донела је одлуку да све ђаке Скопског ђачког батаљона, који су два месеца били на обуци, пошаље на фронт и произвела их у чин каплара. Послати су на Сувобор и Колубару, у време када је српска војска била у повлачењу, да подигну морал и охрабре српске војнике. У историју су ушли као 1300 каплара.

Бранили су Србију у Колубарској бици, бранили су је и крајем 1915. године, повлачили се кроз Албанију, остављали своје животе на острву Видо и положајима Солунског фронта. Слободу је дочекала трећина ђака каплара.

Више од сто година касније, сећамо се ђака каплара. Сећамо се њихових младих живота које су били спремни да приложе на браник отаџбине, и које су многи и приложили. Гинули су на Колубари 1914, страдали и после ове велике битке у борбама за одбрану Србије 1915, заувек остајали у албанским гудурама, срећнији од њих прешли Албанију 1915, учествовали у пробоју Солунског фронта 1918. године. После Великог рата преживели су наставлјали прекинуто школовање, запошљавали се, градили академске каријере – били су интелектуална елита Србије. Постали су писци, дипломате, професори, градителји.

Легенда о ђацима капларима живи, и мора бити живља него икада. Као што Косовски мит поукама о несебичној, чистој и племенитој жртви за опште добро надахњује Србе вековима после чувеног боја, тако и прича о ђацима капларима не сме да престане и нестане. Услед принесене жртве и улоге у Великом рату, посебно у његовој првој години, заслужују да буду више од епизоде у историјским читанкама – ваља да постану важан део културе памћења српског народа.

Ђаци и студенти су послати као појачања на Сувобор и Колубару да подигну морал, охрабре српске војнике и врате им поверење у сопствене снаге; надасве, улију наду да није све изгубљено у тренутку када је српска војска била у повлачењу. Велики рат почео је услед жеље Аустроугарске да Србију покори, освоји, уништи. С друге стране, Срби су бранили своја села, своје долине, своје висове. Свесни да им је рат насилно и неправедно наметнут, са циљем уништења слободе и независности, Срби су се борили до последње капи крви. Сваку стопу своје земље крваво су бранили.

 
На позив отаџбине

На позив отаџбине под војнички барјак одазвали су се, између осталих и ђаци каплари. Дошли су и они непозвани, приступили и прекобројни. Стизали су студенти из Београда, ђаци са југа Србије, из Чачка, Ужица, Ваљева, Шапца, Крагујевца, Црне Горе, Македоније, студенти са престижних европских универзитета. Били су синови занатлија, трговаца, сељака, официра, професора, министара. Прекидали су своје школовање, остављали започете научне радове, недовршена сликарска платна и хитали на фронт где се отаџбина борила за опстанак.

Није се постављало питање хоће ли доћи, него на који начин што пре стићи и ставити се у службу свог народа и државе. Њихова несебична борба за домовину представљала је један од најлепших израза патриотизма и храбрости у Србији. Заслуге ђака каплара за победу српске војске у Колубарској бици су велике, у првом реду на духовном охрабрењу услед ратних напора физички и психички посустале српске војске. Ђаци каплари су је оплеменили и својом младалачком борбом и жртвом дали борби целог српског народа један виши смисао – одбране младости и живота пред агресором који је српској нацији наменио ропство и уништење.

Колубарска битка однела је готово трећину ђака каплара, Албанија и Солунски фронт другу трећину. Трећина је преживела све борбе, а преживели су са поносом до смрти носили једну од најважнијих одредница у животу – били су припадници Скопског ђачког батаљона.

 

 

Огромна морална снага

Српска Врховна команда је 16. децембра 1914, саопштила да на територији Србије нема више ниједног непријатељског војника под оружјем. У Колубарској бици, ђаци каплари, иако мали по чину, одиграли су важну улогу: ободрили су српску војску и подигли јој дух и веру у победу. Припадници Скопског ђачког батаљона су осећали да су у оним жалосним временима отаџбини једино могли да понуде своје животе, и са таквом свешћу су се укључили у борбе које су беснеле на целој линији фронта.

Од ових младих витезова, први је 22. новембра погинуо на Крстацу код Пожеге Драгутин Селаковић, правник. Многи су пали у одступним борбама које су трајале до краја новембра, а када је врховни командант 3. децембра издао наредбу свим трупама од Рудника до Космаја да се пође напред на завојеваче, припадници Ђачког батаљона, растурени по целом фронту, у првој линији, али духовно нераздвојни од свог народа, извршили су своју дужност према Отаџбини и народу. До краја Великог рата изгинуло их је две трећине.

Колубарска битка, али и многе друге победе и успеси српске војске у великој мери су били резултат коју су ратници из школских клупа унели међу војнике. Ово признање одали су им, између осталих, највиши војни врхови ондашње српске краљевине у саопштењу Врховне команде после Колубарске битке: „Дух војске нарочито подигоше чувене ђачке чете. То беше цвет интелигенције, понос и будућност народа. Ових 1300 одушевљених младића беху она луча, што озари душу потиштених војника, преморених дуготрајним повлачењем и великим губицима. Соколећи своје водове, они ће се у новим борбама бацити на непријатеља са неодољивом жестином, напоредо са официрима. Крваве бразде осташе у њиховим редовима, али њихов светао пример одведе масе у победу“.

 

 

Ђаци каплараи и култура памћења

Колубарска битка вођена је и на територији данашње љишке општине. Више је споменика који се односе на ђаке капларе и све учеснике славне битке, после које је генерал Живојин Мишић, рођен у мионичком селу Струганику, унапређен у чин војводе.

На Рајцу је у Колубарској бици 1914. године извршен пресудан пробој непријатељског аустроугарског фронта и ту је погинуо велики број ђака каплара.

Међу 1300 ђака каплара, двојица су била из Славковице – Светозар Дика Нешић и Драгомир Урошевић. О овом другом постоје само штури подаци: пред почетак Великог рата већ је био стекао диплому инжењера. Године 1941. је зароблјен и одведен у Немачку, а по завршетку рата остао је у Немачкој још двадесетак година. Потом се вратио у Београд.

Светозар Дика Нешић, ђак каплар, професор и градитељ, веома је задужио Славковицу, родно место свог оца Алексе, учитеља и народног посланика. Оставио је бројне фотографије са Солунског фронта, које се чувају у породици Нешић. Неке су нашле место у књизи о ђацима капларима.

У Славковици, Дика Нешић био је добар домаћин својим друговима некадашњим ђацима капларима, као и колегама са Грађевинског факултета. О тим посетама угледних људи, професора и академика, сведоче такође сачуване фотографије. Дика је умро 1968. Супруга му је у Славковици подигла споменик у виду књиге.

Са врха Рајца се по ведром времену може сагледати целокупна панорама славног бојишта од Сувобора до обриса Космаја и Авале, због чега је Рајац био најпогодније место за спомен-обележје јунацима одлучујуће битке за Србију.

Најпре је Удружење “1300 каплара” иницирало градњу спомен-чесме, која је откривена 13. децембра 1970. године. У другој фази изграђен је споменик у славу борцима – учесницима у Колубарској бици тако што је на камено постоље спомен-чесме додата бронзана скулптура која представља српског војника у борбеном ставу, рад вајара Михаила Томића, откривен 16. септембра 1973. године. На пројектовању споменика радила су три некадашња ђака каплара, академик, инжењер Милан Пећинар, инжењер Петар Радојевић и архитекта Драгомир Тадић. Споменик је реконструисан 2017. године.

Милиша Нешић, у години обележавања 100 година Колубарске битке, на брду Сама буква, једном од положаја српске војске изнад Славковице, изградио је споменик изгинулим ратницима у Сувоборској бици 1914. године и тако испунио завет свога деде-стрица Светозара Нешића. Милиша је уложио труд, време и материјална средства да постави трајан белег у знак сећања на ратнике пале у одбрани Србије. Споменик је више од грађевине, он има и духовну димензију, он је доказ бесмртности оних којих више нема а који су своје кости уградили у будућност ове земље.

У Љигу највише општинско признање јесте Плакета „Ђак каплар“ која се додељује заслужним појединцима и установама поводом Дана општине 3. децембра. И сам Дан општине Љиг је везан за славну Колубарску битку, односно почетак противофанзиве српске војске. Општина Љиг је 1993. године прогласила 3. децембар за свој празник.

Средња школа у Љигу од 2004. године носи назив „Хилјаду триста каплара“.

 

 

Књига „Учешће 1300 ђака каплара у Колубарској бици“

Ове редове исписујем са посебним емоцијама. Бавила сам се ђацима капларима у књизи коју смо написали Александар Лукић и ја, објављеној крајем 2014. године поводом стогодишњице славне битке.

Књига „Учешће 1300 ђака каплара у Колубарској бици“, објављена уз подршку Министарства културе, скромни је допринос чувању успомене на 1321 младића који су своје снове оставили, многи заувек, оног дана када су са руским пушкама и 150 метака упућени на фронт, на Сувобор и Колубару. Њих око 400 заувек су остали младићи, покошени на падинама Рајца, високим масивима Маљена, на Гукошу, Бабајићу, Љигу, Грађенику, Сувобору, Крстацу, Бабиној глави, Игришту, Руднику, Дивцима, код Лазаревца, код Степојевца, на Враче брду, Конатицама, Космају, Торлаку.

 
Мирослава Којић

Ауторка је библиотекарка Градске библиотеке у Љигу и коаутор књиге „Учешће 1300 каплара у Колубарској бици“