Миливоје Иванишевић: Меморијални центар српских жртава геноцида у XX веку – Ћеле-кула двадесетог векa

Стара идеја, формирање и подизање Меморијалног центра посвећеног српским жртвама геноцида у ХХ веку коначно је, после вишегодишњих договарања, процена објективних економских и политичких услова или реалних могућности, и бројних консултација са државним, научним, културним и верским установама и појединцима дошла до фазе за реализацију.

За послове непосредног ангажовања у циљу остваривања ове идеје у Београду је основано Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку, или скраћено Српски меморијал. Ваљда су се после толико деценија чекања и одлагања стекли услови да се одужимо својим покојницима? Да обновимо сећање на многа стратишта и страдања. Да у Београду, коначно, подизањем меморијалног здања посвећеног милионима српских жртава на овим просторима истовремено обележимо и сто година сарајевског Видовданског похода за своја национална права. Српске жртве нису привлачиле пажњу ни самих Срба, а камоли осталих у заједничкој држави током прошлог века. А у том веку смо, у борбама против једног или другог, у ствари истог, окупатора и његових домаћих сарадника – поготово током два светска рата – највише страдали. И, неочекивано, после свега, понашали се као да се ништа није догодило.

Одавно смо дужни да у знак трајног сећања подигнемо модерну Ћеле-Кулу посвећену нашим сународницима страдалим у двадесетом веку. Почетком давног деветнаестог века, 1809. године у време Првог српског устанка у чувеној бици са турском војском на Чегру крај Ниша, кад је све било изгубљено, војвода Стеван Синђелић дигао је у ваздих свој шанац. Страдали су српски браниоци али и десетине хиљада султанових војника. У знак освете и да би за сва времена уплашили Србе Турци су од лобања изгинулих Срба направили стравичан споменик, Ћеле-Кулу. У зидове куле уградили су српске лобање. Срби се нису уплашили, дигли су Други устанак. Од подизања Ћеле-куле 1809. год. прошло је мало више од два века. У овој другој, савременој, Ћеле-Кули обнародоваћемо милионе српских имена не из једне битке, већ из многих ратова, битака и погибија током двадесетог века – али на начин који одговара новом веку, без лобања.

Ова идеја је израз воље грађана српске националности да личним ангажовањем подигну монументални објекат или комплекс посвећен страдалим прецима. Разуме се да се у том подухвату не искључује учешће државе од које се очекује да ову идеју правно регулише, реши проблем локације и непосредно са грађанима саучествује у обезбеђивању средстава.

Друштво за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у ХХ веку има за циљ да организује и ангажује неопходне стручне службе и квалификоване појединце, послове и активности на прибављању, систематизацији и обнародовању домаће и иностране веродостојне документације о српским жртвама у назначеном раздобљу. То претпоставља целовит увид у карактер и обим српских људских губитака у појединим регионима на подручју бивше заједничке државе Југославије које је у прошлости, делимично или у целини, насељавало или и данас насељава српско становништво. Поменути послови подразумевају сарадњу са сродним научним институцијама у земљи и иностранству. Овај посао у исто време подразумева и најтешњу сарадњу са Српском православном црквом, Српском академијом наука и уметности, државним органима, научним и стручним установама Републике Српске, Македоније, Хрватске и Републике Црне Горе. Превасходан циљ је подизање у Београду на репрезентативној локацији меморијалног здања које ће својом документацијом, грађевинским и архитектонским карактеристикама и обележјима достојно исказивати успомену на српска страдања током прошлог века.

У недавно окончаном двадесетом веку српски народ је имао неколико тешких ослободилачих и одбрандбрених ратова и претрпео је скоро незапамћене људске губитке. Многи наши сународници су током тог раздобља избрисани из списка живих, али до данас нису унети у спискове мртвих. После Балканских ослободилачких ратова није било времена ни за предах ни за видање свежих рана, а већ се на Краљевину Србију и српски народ у свој својој суровости сручио Први, или Велики, светски рат.

Србија је поднела не само војне, већ и огромне цивилне жртве. Широм земље уништавана су комплетна подручја. По Мачви се 1916. год. аустроугарска солдатеска светили за претходне тешке поразе претрпљене од српске војске на Церу. По воћњацима и по дрвећу дуж друмова висили су обешени жене, старци и њихови унуци. На југу у топличком крају 1917. Бугари су гушећи устанак на стравичан начин убили преко 20.000 мештана. У кућама су клали и спаљивали све што су затекли, не штедећи ни бебе у колевкама.

На Версајској мировној конференцији у Паризу 1919. године закључено је да је Краљевина Србија у том рату изгубила за своје услове огромних 1.247.435 становника, или 28 процената од укупне популације. На жалост, њихова имена никад нису прикупљена, забележена и сачувана од заборава. Изгледа да се није ни могло.

Свако помињање српских жртава изазвало би негативне реакције, па и бес код политичара и у штампи бивших аустроугарских поданика који су и сами учествовали у рату против Краљевине Србије и у до тад невиђеном масакру српског цивилног становништва. На заседањима Народне скупштине Краљевине Југославије увек је, посебно од стране Хрвата, ниподаштавано и омаловажавано, свако помињање српских страдања. На крају је све ескалирало до те мере да је 1928. год. народни посланик из Црне Горе Пуниша Рачић револтиран таквим понашањем пуцао за време седнице на Стјепана Радића, хрватског предводника и посланика.

После тога се још више ћутало о српским страдањима. Југославија је за већину народа који су се ту нашли била, касно се показало, невољно и привремено решење. То се посебно односи на бивше југословенске републике, сада самосталне државе, Словенију и Хрватску где је настала позната крилатица на коју се нисмо освртали: Србе на врбе. Нисмо озбиљно примили ни др Антона Корошеца, словеначког теолога-политичара и потом југословенског министра унутрашњих дела, који је сликовито и лепо калкулисао: Узјахали смо доброг коња, напустићемо рагу.

Други светски рат је однео још више српских живота. У том рату страдало је 1,607.000 наших сународника или 16,25% од укупне српске популације у Југославији (у истим рату Енглези су изгубили 0,8%, Италијани 0,9%, Французи 1,4%, Немци 6,1%, а СССР између 8,8 и 12,9% својих држављана). Уколико српска страдања посматрамо по бившим југословенским републикама, видећемо да је у двадесетом веку, у раздобљу од 1910. до 1991. године, више него преполовљен број српског становништва у БиХ, или да је у Јасеновцу, Сремској Митровици, Пагу, Јадовну, Госпићу, Пребиловцима, да више не набрајамо, побијено на стротине хиљада наших сународника.

Страдање Срба села Пребиловци одавно има светски значај. Јапански дневни лист „Ашаи Шимбун“, који се штампа у милионском тиражу, у оквиру пројекта „Поруке 20. века“ дао је 1999. године приказ трагичне судбине четири села која су највише страдала у том веку, а међу њима су и наши Пребиловаци.

Или, да будемо нешто прецизнији. У БиХ је 1910. године, према аустро-угарском попису, православних било 214.000 више него мухамеданаца, а на крају века, по такође државном попису 1991. године у БиХ је било 535.000 муслимана више него Срба. Познато је да су на почетку двадесетог века Срби у Хрватској чинили више од трећине, а према последњем попису било нас је свега 4,6% од укупног становништва ове бивше југословеснке републике. Почетком истог века, око 1912. године на Косову и Метохији било је око четрдесет посто Срба, а сада нас је једва два процента.

Милиони Срба су нестали са простора некадашње Југославије само због верског и националног порекла. Више нас је под земљом него на земљи. Суочавамо се са суровом чињеницом да је биолошка супстанца српског народа битно смањена и угрожена. То је проузроковано, што није тешко доказати, честим агресијама, геноцидом, етничким чишћењем, одмаздама, нехуманим санкцијама и медијским сатанизовањем које нема премца у модерној историји. Знамо многе бројке, али не знамо имена. А жртва постоји по свом имену, не у броју. Док памтимо имена својих покојника дотле траје и њихово присуство међу нама. Зато у српском народу живе свети Сава и његов отац Стеван или Симеон, Кнез Лазар или Стеван Лазаревић… Старина Новак или Карађорђе… Они су са нама и у нашем сећању јер их нисмо претворили у бројку. Сваки покојник својим именом мора да остане у свом народу. За то није довољно индивидуално памћење. То је посао који смо као нација одавно дужни да обавимо.