Нови Стандард, 6. 12. 2024, Игор Вукадиновић: Строго поверљиво: како је прављена албанска држава на Косову

Бали Комбетар (Балисти), Призрен 1944. Фото: Википедија

Строго поверљиви извештаји МСП Албаније од 1966. до 1968. дају нову димензију догађањима у Југославији `60, према којој је већа аутономија КиМ била резултат смене Ранковића и јачања кадрова из Хрватске и Словеније

Елаборати Министарства спољних послова Албаније о ситуацији на Косову и Метохији чувају се у Централном државном архиву Албаније у Тирани, у групи фондова „Бивши централни партијски архив – бивши партијски комитети“. Унутар ове групе налази се фонд 14, „Партијски архив – Структура“, који је подељен по годинама и секторима партијске делатности.

Анализирани документи налазе се у „спољнополитичком сектору“. Ове извештаје, који су били класификовани под ознаком „строго поверљиво“, састављао је и потписивао министар спољних послова Албаније Нести Насе, који је ту дужност обављао од 1966. до 1982. године.

На неке од извештаја потписивао се и Бехар Штила, Енвер Хоџин помоћник који је руководио дирекцијом за спољне послове Централног комитета Партије рада Албаније. Прималац извештаја био је први секретар Партије рада Албаније Енвер Хоџа, а са садржајем је понекад био упознат још неко од његових сарадника.

До 1966. године главни извор албанског државног врха у вези са дешавањима у Југославији и на Косову и Метохији било је посланство Албаније у Београду, као и посланства у другим европским земљама, која су добијала одређене информације о Југославији.

Након Брионског пленума, Албанија је почела да добија поверљиве информације и од неименованих извора из покрајинског руководства Косова и Метохије. Као порекло одређених података у извештајима министар Насе је често наводио „од нашег извора блиском Фадиљу Хоџи“ или „од нашег извора у Удби“ или „од нашег извора у косовском руководству“. Несумњиво да је у овом периоду Албанија развила мрежу доушника покрајини, међу којима су били и утицајни покрајински функционери.

Поверљива документа Централног комитета Партије рада Албаније садрже и неке до сада мало познате податке о догађањима у покрајини и политичким односима у Југославији крајем шездесетих година.

Њихов садржај у извесној мери отвара питање колико је поимање социјалистичке Југославије у деценијама након њеног распада било одређено недодирљивошћу постулата о пројугословенској оријентацији руководилаца који су шездесетих година креирали државну и партијску политику Савеза комуниста Југославије.

Преокрет у погледу

Од избијања сукоба Комунистичке партије Југославије са Информбироом 1948. године Енвер Хоџа није сакривао лични анимозитет према Јосипу Брозу и југословенском рукодству, услед чега су прве реакције Албаније на Брионским пленум и смену Александра Ранковића биле да је у питању „сукоб различитих капиталистичких фракција“. ¹ 

Енвер Хоџа је 13. јула 1966. године у белешкама које је написао поводом пленума и Броза и Ранковића назвао „криминалцима“ и „издајницима“. ² Промене на Косову и Метохији 1966. године у виду отпуштања Срба из безбедносног сектора и запошљавања Албанаца на њихово место биле су неочекиване за албански спољнополитички сектор, који је у првим извештајима инсистирао на томе да су албанске масе на Косову биле „у илузији“ да ће доћи до промене државне политике према њима:

„У покрајини и свим општинама за шефове Удбе углавном су именовани Албанци, а раније су 80 одсто ових функција заузимали Срби. То је резултирало тиме да су албанске масе на Косову, нарочито сељаци, под утицајем титоистичке пропаганде у илузији да ће се након смене Ранковића, чистки у Удби, а посебно именовањем у ово тело великог броја албанских кадрова, ситуација поправити, да ће имати много слободе и демократије итд”. ³

Овакав приступ министра спољних послова Албаније се ускоро променио. Од 1967. године Брозов режим у строго поверљивим извештајима није превише негативно етикетиран, нити се говорило о „илузијама“ да ће политички положај Албанаца у Југославији бити ојачан. У извештају од 3. јануара 1968. године министарство је без задршке говорило о бројним „позитивним променама на Косову после смене Ранковића“. ⁴

Извештаји које је Министарство спољних послова састављало на основу дојава од амбасада и доушника са терена могу да садрже и одређену количину дезинформација, субјективних процена и спекулација. Ипак, секретар Централног комитета Партије рада Албаније је од 1966. године углавном добијао поуздане информације о дешавањима унутар највиших партијских органа Савеза комуниста Југославије.

У фебруару 1967. године Министарство спољних послова Албаније је обавестило Енвера Хоџу о планираним кадровским променама у Југославији, које су извршене три месеца касније, након избора одржаних крајем маја 1967. године: Петра Стамболића ће на месту председника југословенске владе заменити Мика Шпиљак; Кардељ ће се повући са места председника Скупштине али ће задржати све функције у Централном комитету СКЈ; Милан Мишковић ће се повући са места секретара унутрашњих послова СФРЈ и пребацити на нову функцију у хрватском парламенту.

Предвиђање у фебруарском извештају Насеа које није остварено било је да ће Ивана Гошњака на месту министра одбране СФРЈ наследити његов дотадашњи заменик Јефто Шашић, а ову позицију је преузео Никола Љубичић. ⁵

Веза Загреба и Приштине

Министарство спољњих послова Албаније је од својих извора са Косова добијало информације о специјалним политичким везама успостављеним између руководстава Хрватске и Косова и Метохије. У извештају министра Насеа од 28. фебруара 1967. године наведено је:

„Руководство Хрватске тајним каналима ради на јачању оних кадрова у Босни и на Косову, који су против Срба. За везу са Хрватима су у косовском партијском руководству задужени Кољ Широка и Марк Краснићи, али и Фадиљ Хоџа, који често посећује Бакарића и Трипала“. ⁶

Ови контакти уједно представљају потенцијално објашњење за чињеницу да је Албанија добијала информације о дешавањима и односима унутар највиших партијских органа СКЈ у којима још увек није било косовских Албанаца, као и то што су се прикупљене информације после Косова и Метохије највише односиле на планове и политичке ставове руководства Хрватске, као и на кадровске промене које су вршене у Савезу комуниста Хрватске.

У извештају од 28. фебруара 1967. године, албанско министарство спољних послова је навело да Влада Хрватске југословенском Савезном извршном већу доставила план коренитих уставних промена у земљи: „Југословенска влада разматра нацрт програма који је поднела хрватска влада, а који предвиђа велике промене у уставу Југославије након парламентарних избора и, пре свега, повратак Југославије из федерације у конфедерацију, тако да ће свака република владати собом, имати своју управу, службени матерњи језик, посланичку делегацију и своју војску. Овом нацрту програма противе се Срби“. ⁷

Министарство и његови извори из Југославије често су истицали изузетан утицај „хрватско-словеначке групације“ у југословенском руководству, за чије главне представнике су наводили Едварда Кардеља, Владимира Бакарића, Мику Шпиљака и Мику Трипала. У извештају од 16. септембра 1967. године наведено је да се „хрватско-словеначки представници“ залажу за приближавање Југославије Западу, а да се „представници Срба и Црногораца залажу за јачање односа са Совјетским савезом“.

Закључци албанских извора, али и министра Насеа који је обликовао извештаје били су концизни по питању циљева хрватског и косовско-метохијског руководства крајем шездесетих година. У извештају Насеа од 17. октобра 1967. године наведено је: „Групација Бакарић–Кардељ захтева остваривање националне самосталности република на свим нивоима, све до њиховог отцепљења од Југославије… Ову групу подржава титоистичко руководство Косова, које жели отцепљење од Србије“. ⁸

У истом извештају је истакнуто да је југословенско иницирање отопљавања односа са Албанијом 1967. године имало подршку Хрвата и Словенаца у врху партије, али и групације Коча Поповић – Марко Никезић, која у томе није видела опасност по државне интересе: „Група Коча Поповић – Никезић говори у корист јачања односа са Партијом рада Албаније, будући да не види никакав ризик од мешања у унутрашња питања (Југославије, прим. аут.) са њене стране“. ⁹

Марко Никезић је као секретар за иностране послове Југославије подстицао интензивну културну и економску сарадњу између Албаније и Косова и Метохије, што га је код Броза препоручило за постављање на чело Савеза комуниста Србије крајем 1968. године. ¹⁰

Министар Нести Насе је у извештају од 17. октобра 1967. године указао Енверу Хоџи на појаву савезништва између косовских Албанаца и Хрвата и у прилог томе цитирао једног од албанских извора из покрајине:

„Међу народом Косова почеле су да се шире речи поштовања и љубави према Хрватима. ’Ми Косовари имамо Хрвате као браћу и морамо бити на заједничком фронту против заједничког непријатеља – Срба. Повезаност са Хрватима користимо како бисмо осигурали једнакост и пуна национална права и остварили жељу да се прогласимо засебном републиком’“. ¹¹

У извештају од 4. јуна 1968. године о расправи унутар руководства Савеза комуниста Југославије о промени уставног положаја аутономних покрајина у Србији наведено је следеће: „Република Хрватска и Република Словенија су за јачање аутономије Косова јер полазе од њиховог заједничког интереса – слабљење позиције Републике Србије у оквиру југословенске федерације“. ¹²

Постојање националних кланова и подређеност српских кадрова у врху Савеза комуниста Југославије констатовало је Посланство Албаније у Београду у извештају поднетом на тему Деветог конгреса СКЈ, одржаног у марту 1969. године: „Тито је ’покушао’ да створи ’јединство’ у партијском вођству кроз праксу ’ротације’ кадрова и стварање Извршног бироа Прездијума СКЈ као ’централизованог форума’. Заправо, противречности су се додатно продубиле што је резултат јачања позиција хрватско-словеначке групе против српске, која то не може дуго трпети“. ¹³

У извештају је примећено и да су у Извршни биро Президијума ЦК СКЈ изабрани најмоћнији руководиоци из СК Хрватске Владимир Бакарић и Мика Трипало, док су из СК Србије изабрани функционери другог ранга Мирослав Печујлић и Мијалко Тодоровић: „У главни извршни биро СКЈ изабрани су и председник и секретар Централног комитета Хрватске, док из Србије нису изабрани ни председник, ни секретар Централног комитета партије“.¹⁴

Југословенско иницирање отопљавања односа са Албанијом 1967. године имало је подршку Хрвата и Словенаца у врху партије

 

Од домаћих наративних извора, са извештајима министарства спољних послова Албаније поклапају се сећања Рајка Видачића, који је од 1965. до 1966. године био руководилац Удбе за Косово и Метохију. Он је у мемоарском делу О коренима сепаратизма и тероризма на Косову истакао паралелне везе успостављене између руководства Хрватске и Косова и Метохије, за које је тврдио да су се одвијале без знања и мимо воље републичког руководства Србије. Из ових контаката произашло је и неколико економских споразума, попут уласка хрватске нафтне компаније „Ина“ на косовско-метохијско тржиште, чиме је нанета финансијска штета српском „Југопетролу“. ¹⁵

Да је Енвер Хоџа у једном тренутку постао свестан националне поделе у врху југословенске партије и њене улоге у државној политици према Косову указује и мемоарско дело његове супруге Неџмиије Хоџе „Слободно Косово“, у којем је наведено: „Енвер је био свестан да је Тито, као хрватски националиста, настојао да искористи аутономију Косова као средство против Срба“. ¹⁶

У једном од извештаја достављених са терена Косова и Метохије Министарству спољних послова и Централном комитету Партије рада Албаније 15. августа 1966. године наведена је и следећа оцена: „Косоварима је боље да на челу имају Тита, него било ког Србина“. ¹⁷

1. О југолсовенско-албанским односима пре 1966. године видети: Enver Hodža, Titoisti (Tirana: 8 nentori, 1982), 608–620; Миомир Гаталовић, Косово и Метохија у државној политици Југославије 1958–1965 (Београд: Институт за савремену историју, 2016), 217–236; Ljubodrag Dimić, Jugoslavija i Hladni rat: ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974) (Beograd: Arhipelag, 2014); Александар Животић, Југославија, Албанија и велике силе (1945–1961) (Београд: Архипелаг, 2011), 635–640; Александар Животић, „Заоштравање југословенско-албанских односа у сенци совјетско-албанског сукоба (1959–1961)“, Војноисторијски гласник, бр. 1 (2010), 86–91.
   
2. Arkivi Qendror Shtetëror (AQSH), fondi 10, Enver Hoxha, grupi II, nëndarja III, viti 1966, dosja 183, Shënime dorëshkim të Shokut Enver Hoxha „Likuidimi i Rankoviç“, ku bëhet fjalë mbi luftën për pushtet në Jugosllavi nga trockistët Tito-Rankoviç, etj.
3. AQSH, group fond 2, Ish Arkivi Qendror i Partisë, 3, Ish-Komitete të Partisë, fondi 14/Arkivi i Partisë – Struktura, (14/APSTR), viti (v.) 1966, Sektori i Jashtëm, dosja (d.) 202/1, Informacioni mbi gjendjen aktuale ne Jugosllavi, 14. 9. 1966, njësia arkivore (n.a.) 11–12.
4. AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318/1, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 3.1. 1968, n.a. 2.
5. AQSH, 14/APSTR, viti 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. 2. 1967, n.a. 1.
6. Владимир Бакарић је од 1944. до 1969. године био први човек Савеза комуниста Хрватске. Пошто је 1966. године његова дотадашња функција „секретара“ Централног комитета СКХ формално замењена функцијом „председника“ Централног комитета СКХ, Бакарић је постао председник ЦК СКХ. Функција секретара Извршног комитета ЦК СКХ је била друга по значају у хрватској партији, а њу је од 1966. до 1971. године заузимао Мико Трипало. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. 2. 1967, n.a. 2
7. [7] AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 28. 2. 1967, n.a. 1.
8. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona jashte inforhemi per Jugosllavine, 17. 10. 1967, n.a. 41.
9. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona jashte inforhemi per Jugosllavine, 17. 10. 1967, n.a. 41, 43.
10. Igor Vukadinović, „Kulturno i ekonomsko povezivanje Albanije i Kosova i Metohije 1967–1971”, Istorija 20. veka, br. 2 (2021), 376–384; Veton Surroi, Fadil Hoxha në veten e pare (Prishtinë: Koha, 2010), 368; Aleksandar Životić, „Jugoslavija, Albanija i Čehoslovačka kriza (1968–1971)“, Tokovi istorije, br. 3, (2012), 71–73.
11. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona jashte inforhemi per Jugosllavine, 17. 10. 1967, n.a. 47.
12. AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318/1, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për Kosovën, 4. 6. 1968, n.a. 16,
13. AQSH, 14/APSTR, v. 1969, Sektori i Jashtëm, d. 6–346, Informacion mbi kongresin e IX/te të Lidhjes komuniste të Jugosllavisë, n.a. 16.
14. AQSH, 14/APSTR, v. 1969, Sektori i Jashtëm, d. 6–346, Relacion mbi punimet e Kongresit IX-te “LKJ” si dhe disa konkluzione tone, 18. 3. 1969, n.a. 6.
15. Рајко Видачић, О коренима сепаратизма и тероризма на Косову (Београд: Службени гласник, 2000), 152; Косово и Метохија. Век важних догађаја 1912–2012 (Београд: Институ за савремену историју, 2012), 128
16. Nexhmije Hoxha, Kosova e lirë  (Gjirokastër: Argjiro, 2015), 53.
17. AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Gjendja politike ne Jugosllavi, 15. 8. 1966, .n.a. 59.