Нови Стандард, 6. 12. 2024, Игор Вукадиновић: Строго поверљиво: како је прављена албанска држава на Косову Српски меморијал Страна 2

Енвер Хоџа и ЈБ Тито Фото: Архива, Музеј револуције народа Југославије

Иако је Фадиљ Хоџа током 1966. године живео у Београду као члан Централног комитета СКЈ, док на Косову и Метохији у то време није обављао званичну државну функцију, албански врх није имао дилему о томе ко је најутицајнији Албанац у Југославији, на шта указује извештај министра Насеа од 14. септембра 1966. године:

„Фадиљ Хоџа ужива поверење и симпатије Косовара. Он се сматра јединим ‘вођом’ Албанаца, који штити интересе Косовара. Прича се да је Фадиљ био прогоњен од Ранковића, а да ће сада или заузети положај у централној влади или ће се вратити на Косово. Постоје гласине и да је Тито затражио да се Фадиљ Хоџа и други косовски функционери који сада бораве у Београду, врате на Косово“. ¹

Министарство спољних послова Албаније је 12. септембра 1966. године Централном комитету Партије рада Албаније доставило и следећи извештај са терена који је датиран на 22. јул 1966. године: „Прича се на Косову да ће се Фадиљ Хоџа вратити тамо и да ће се за то побирнути хрватске и словеначке снаге, које имају симпатије према Косову и Албанцима, док ће Али Шукрија бити уклоњен као оруђе у рукама Ранковића и Срба“. ²

И ово кадровско предвиђање у извештају се ускоро обистнило. Али Шукрија је у мају 1967. године без реизбора окончао мандат на месту председника Извршног већа покрајине, а Фадиљ Хоџа је у јуну 1967. године, након четири године проведене у Београду, поново заузео високу функцију на Косову и Метохији и постао председник покрајинске скупштине.

Извештај Министарства од 3. јануара 1968. године показује да је промена у југословенско-албанским односима и омогућавање специјалних веза између Приштине и Тиране било резултат непосредног договора између Фадиља Хоџе и Јосипа Броза: „Промена југословенске политике према Албанији у последње време последица је притиска Косовара. Фадиљ Хоџа је контактирао Тита и затражио побољшање односа са Албанијом, са чиме се Тито сложио“. ³

Министарство спољних послова је партијском врху Албаније преносило афирмативне оцене о Фадиљу Хоџи, цитирајући изворе са Косова који су упућивали на то да је он бранио албанске националне интересе у претходне две и по деценије: „Један професор је у разговору са једним од наших пријатеља рекао да је Фадиљ Хоџа поштен човек и добар Албанац. У време прогона он, професор, одржавао је тајне контакте са Фадиљом, а такве тајне састанке одржавали су и у други интелектуалци које је Фадиљ подстицао да чувају албанска национална осећања и да се не понижавају пред Србима“.⁴

Позитивна оцена Фадиља Хоџе у извештајима свакако је повезана и са чињеницом да су неки од доушника Министарства спољних послова Албаније били његови блиски сарадници.

Исељавање Срба

Када су Добрица Ћосић и Јован Марјановић на 14. седници Централног комитета Савеза комуниста Србије 29. маја 1968. године отворили тему појачаног исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије због угрожене безбедности и њиховог отпуштања из покрајинских предузећа, остатак седнице био је посвећен осуди њихових порука, а Централни комитет српске партије је усвојио и посебне закључке у којима се званично оградио од њихових излагања. Чланство Ћосића и Марјановића у Централном комитету СКС је постало замрзнуто. ⁵

Албански партијски врх је у том периоду увелико добијао информације о овим процесима, чије спомињање је у Србији имало статус „закулисне теорије“ српских националиста.

Министарство спољних послова Албаније је убрзо након Брионског пленума почело да добија информације о исељавању Срба са Косова и Метохије, које је потом преносило партијском врху.

У извештају од 3. августа 1966. године, када је постбрионска кампања тек узимала маха, наведено је: „Прича се да Срби на Косову продају своју земљу и почињу да одлазе“. Осам дана, касније, 11. августа, министарство је поново обавештено о овој појави: „Већина Срба се сели из села у унутрашњост земље, иако локалне власти покушавају да их спрече у одласку“. У извештају од 21. августа 1966. године наведено је: „Косово напуштају многи Срби, који се тамо више не осећају сигурно“. ⁶

У извештају Нести Насеа Енверу Хоџи од 14. септембра 1966. године евидентирана је појава политички мотивисаног исељавања Срба из покрајине услед кампање која је покренута у недељама након Брионског пленума: „Одлазак Словена са Косова у друге републике се повећао у огромној мери. Они продају сву своју имовину Албанцима. То се објашњава чињеницом да су сада на Косову ‘Албанци преузели власт’, па се тамо више не осећају безбедно“. ⁷

Неколико месеци касније, у строго поверљивом извештају Министарства од 28. фебруара 1967. године констатована је и појава прогона Срба и Црногораца из покрајинских предузећа: „На Косову се наставља са отпуштањима радника Срба и Црногораца и запошљавањем Албанаца на њихово место, који су на путу да заузму све позиције у партији и на власти. У овом правцу делује Фадиљ Хоџа, чији повратак на Косово се ишчекује са великим ентузијазмом“. ⁸

Почетком 1968. године партијски врх Албаније је у извештају Нести Насеа поново обавештен да власти Косова и Метохије повлаче одлуке које имају за циљ да Албанци заузму што више позиција у администрацији и предузећима и да Срби напусте Косово:

„Недавно донета одлука, која ће ступити на снагу првог јануара 1968, да албански језик на Косову има исти статус као и српски, има за циљ да позиције у администрацији и руководеће положаје у предузећима заузму албански кадрови, а да српски кадрови напусте Косово. Последњих месеци шездесет српских породица из Пећи, углавном сељака и интелектуалаца, одселило се у Србију, а у Приштини свакодневно наилазимо на сељане Србе који продају куће и земљу и одлазе у Србију“. ⁹

Министарство се критички осврнуло на то да поједини албански националисти својим захтевима да се све позиције и радна места заузму у што краћем року „дају материјал Србима да све Албанце етикетирају као националисте“.

Пет дана након што је Централни комитет Савеза комуниста Србије осудио Ћосића и Марјановића због спомињања исељавања Срба са Косова, Министарство спољних послова Албаније је 4. јуна 1968. године у строго поверљивом извештају поново констатовало ову појаву, као и страх Срба због постојећих процеса у покрајини и осећај угрожене безбедности:

„Срби су веома уплашени процесом оживљавања патриотских осећања на Косову, чини се да се не осећају безбедно. Поред бројних провокација које они организују, из података које имамо, на различите начине се наставља њихово исељавање у унутрашњост Србије након продаје земљишта и имовине“. ¹⁰

Да су цитиране тврдње о исељавању биле тачне, указује и податак да је негативан миграциони салдо Срба на Косову и Метохији од 1961. до 1971. године износио 41.967 људи, односно 18,4% српског становниш тва у покрајини 1971. године. Српска Православна црква је располагала је податком да се само у периоду од 1966. до 1970. године око 35.000 Срба иселило са Косова и Метохије. ¹¹

Питање статуса

Власти у Тирани су пратиле процедуру за промену положаја косвоско-метохијске аутономије у Србији. Од својих извора биле су обавештене да је јачање аутономије саставни део ширих процеса, који воде ка слабљењу јединства југословенске државе: „Ситуацију у Југославији карактерише тенденција децентрализације, држава се креће ка конфедерацији. У тим околностима, надлежности покрајине Косово ће бити додатно проширене“. ¹²

Процедури промене уставног положаја покрајине претходило је отварање питања проглашења Косова и Метохије за републику, које је актуелизовано 1967. године, о чему је била обавештена и Тирана у извештају министарства од 28. априла 1967. године:

„Како би забележила ставове функционера и утицајних личности у покрајини, Централни комитет СКЈ је након Четвртог пленума послао функционере задужене за међунационалне односе, како би на састанцима у општинама стекли увид у то која су права ускраћена Косоварима и који су њихови циљеви у будућности. Ови функционери су на састанцима поставили следећа питања: Да ли Косово треба прогласити за републику, да ли треба дозволити слободну употребу албанске заставе и да ли албански језик треба да буде једини службени језик на Косову“. ¹³

Пре посете покрајини у марту 1967. године, Тито је обавестио руководство Србије да се „говори о тенденцијама“ да се Косово и Метохија прогласи за републику и упитао српске руководиоце шта они мисле о томе. Први човек Савеза комуниста Србије Добривоје Радосављевић је потврдио да те тендеције постоје, при чему је идеју проглашења покрајине за републику описао као легитиман захтев мотивисан тежњом за културним и економским напретком. ¹⁴

Питање проглашења Косова и Метохије за републику је од стране Броза у више наврата коришћено као својеврсна претња српском руководству да беспоговорно прихвати све остале захтеве у вези са јачањем аутономије и укидањем републичке власти у покрајинама. ¹⁵

Стога је идеја отцепљења покрајине од Србије била дозвољена као легитимна тема у јавном дискрусу и покрајински функционери су је, без страха за свој положај, отварали у наредном периоду. У извештају албанског министарства спољних послова од 17. октобра 1967. године наведено је:

„Након краће паузе, Косовом су поново почели да круже гласине да ће Косово ускоро бити проглашено за републику са једнаким правима у оквиру југословенске федерације. О томе имамо следеће податке: Мехмет Шоши ¹⁶ и Муса Батали, два главна кадра у косовској Удби, свом окружењу говоре да Косово треба да постане самостална република, како би имала већу тежину и слободу у својим пословима, Нису рекли у којим правцима би Косово желело да буде слободније. Када је Тито био на Косову, Вели Дева је упитао зашто је Косово, са већим бројем становника од Црне Горе, остало аутономна покрајина. Тито је одговорио да је то грешка из прошлости и обећао да ће, док је жив, Косово постати република“. ¹⁷

Извештај Нести Насеа од 17. октобра 1967. године указује и на неочекивану поделу међу албанским покрајинским руководиоцима по питању захтева за републиком. Фадиљ Хоџа као најутицајнији међу њима, противио се предлогу за проглашењем Косова за републику из страха да би то довело до националне шизме међу Албанцима:

„Међу косовским руководиоцима постоји неслагање око овог питања јер неки од њих имају резерве. Фадиљ Хоџа је уском кругу сарадника рекао да ’већ постоји албанска република, а ако то постане и Косово, подела ће се овековечити’. Фадиљ је извршио притисак на Вели Деву и Али Шукрију да не предузимају никакве мере у овом правцу. Изнервирани Али му је одговорио: ’Ја не примам наређења из Албаније’“. ¹⁸

На овај начин, Али Шукрија је направио алузију на рачун веза Фадиља Хоџе са Тираном, с обзиром на то да је и председник Партије рада Албаније Енвер Хоџа имао негативан став према претварању Косова у републику из идентичних разлога. ¹⁹

Овакав став Фадиља Хоџе по питању „две албанске републике“ потврђују и стенографске белешке разговора албанског амбсадора у Југославији Лика Сеитија са Енвером Хоџом у септембру 1970. године, у којем је амбасасдор описао своје претходне разговоре са Фадиљом Хоџом, тада чланом Извршног бироа Президијума Председништва Савеза комуниста Југославије. Према амбасадору Сеитију, Фадиљ Хоџа му је поручио да је против проглашења Косова за републику јер „за њега постоји само једна албанска република – Народна Република Албанија“, док је привремено решење за Албанце у Југославији видео у остваривању „потпуне аутономије“. ²⁰

Комисија за Статут Скупштине Косова и Метохије је 23. априла 1968. године одржала састанак на тему предлога промене положаја аутономије Косова и Метохије у Србији. На састанку су усвојени закључци са захтевима за променама устава Србије и Југославије како би аутономија Косова и Метохије била ојачана. Две и по недеље касније, 11. маја 1968. године, захтеви покрајинске статутарне комисије нашли су се у извештају руководству Партије рада Албаније, који је у целости био посвећен овој теми. ²¹

Први званични захтеви Статуране комисије покрајинске скупштине за јачањем аутономије Косова на пролеће 1968. године изазвали су велики ентузијазам међу Албанцима у покрајини, о чему је министар спољних послова Албаније у јуну обавестио партијски врх:

„Предлози Комисије за Статут покрајине Косово, о којима смо вас обавестили 11. маја 1968. и који представљају јачање аутономије, одушевљено су примљени и наишли су на подршку у косовским масама. Оне ове предлоге виде као корак ка крајњем циљу – отцепљењу Косова од Југославије и припајању Албанији. Предлози су постали предмет опсежних расправа у косовским масама, које говоре да ће пуна аутономија за Косово бити остварена тек када се оно у потпуности одвоји од Републике Србије“. ²²

Албански функционери на Косову и Метохији су у јуну 1968. године још увек били скептични по питању остваривања захтева које је саставила покрајинска статутарна комисија: „Према нашем извору блиском Фадиљу Хоџи, већина косовских кадрова сматра да је могуће да се испуне неки од ових захтева, али у оквиру републике, за разлику од напора који се улажу да Косово буде зависно само од федерације“. ²³

Идеја отцепљења покрајине од Србије је била дозвољена као легитимна тема у јавном дискрусу

Фусноте

AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Informacion mbi gjendjen aktuale ne Jugosllavi, 14. 9. 1966, n.a. 12.
AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Gjendja politike ne Serbi e Kosove, 12. 9. 1966, n.a. 40.
AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 3. 1. 1968, n.a. 4; Ana Lalaj, „1968-1969. Shkrirja e akujve në bashkëpunimin kulturor shiqipëri-kosove“, Studime Historike, br. 3-4 (2015), 249–274.
AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 3. 1. 1968, n.a. 4.
Arhiv Srbije, Đ-2, fascikla (f.) 4, Centralni komitet Saveza komunista Srbije – materijali sa plenarnih sednica 1968, Četrnaesta plenarna sednica Centralnog komiteta SKS, održana 29. maja 1968; Dobrica Ćosić, Lična istorija jednog doba. Knj. 1. Vreme iskušenja 1951–1968 (Beograd: Službeni glasnik, 2009), 299–300; Коста Николић, Срђан Цветковић, Срби и Албанци на Коосву и Метохији у 20. веку (1912–1990) (Београд: Институт за савремену историју, 2014), 56–59.
AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Mbi gjendjen politike ne Jugosllabvi, n.a. 38, 40.
AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d. 202.1, Informacion mbi gjendjen aktuale ne Jugosllavi, 14. 9. 1966, n.a. 12.
Фадиљ Хоџа, који је од 1945. до 1963. године вршио функцију првог човека извршне власти Аутономне косовско-метохијске области, је од 1958. године био члан Централног комитета партије, а 1967. године се вратио у покрајину где је преузео функцију председника Скупштине Косова и Метохије. Хоџа је био главни творац кампање прогона Срба из покрајинских предузећа и бујања албанског национализма после Брионског пленума и суштински је био надређен формалном председнику Покрајинског комитета СКС за Косово и Метохију Велију Деви. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burimet tona inforohemi, 28. 2. 1967. n.a. 3.
AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.1, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 3. 1. 1968, n.a. 1–2.
AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 4. 6. 1968, n.a. 17.
Nacionalni sastav stanovništva SFR Jugoslavije. Podaci po naseljima i opštinama, Dragana Grabeljšek (ur.) (Beograd: Savezni zavod za statistiku, 1984), 11; Demografske promene Kosova u periodu 1948–2006, Kadri Sojeva, Sanije Uka (ur.) (Priština: Zavod za statistiku Kosova, 2008), 7, 13; Меморандум о Косову и Метохији Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (Београд: Свети архијерејски синод СПЦ, 2003), 42; Ружа Петровић, Марина Благојевић, Сеобе Срба и Црногораца са Косова и Метохије. Резултати анкете спроведене 1985–1986. године (Београд: САНУ, 1989), 130–140.
AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë për Jugosllavinë, 3. 1. 1968, n.a. 5.
AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga nje burim i joni ne Jugosllavi inforohemi, 28. 4. 1967. n.a. 15.
АС, Ђ-2, ЦК СКС, к. 7, Централни комитета Савеза комуниста Србије: Белешке, информације, Белешка о разговору председника Републике Јoсипа Броза Тита са друговима Е. Кардељом, К. Поповићем, М. Тодоровиће, Д. Радосављевићем, Д. Стаменковићем и Владом Поповићем у вези предстојеће посете Косову и Метохији, вођеним 20. 3. 1967. године; Миомир Гаталовић, Бурна времена. Косово и Метохија у државној политици Југославије 1966–1969 (Београд: Институт за савремену историју, 2018), 82–83.
Тито је о питању „републике Косово“ говорио и у октобру 1968. године, приликом разговора о уставним променама са покрајинском делегацијом и српским руководством. Месец дана после доношења уставних амандмана 1968. године којима је суштински укинута власт Србије у покрајнама, Тито је у разговору са српским руководством поново говорио о опцији отцепљења Косова. Videti: АЈ, 837, КПР, II–2/364, Пријем делегације Покрајинског комитета СК Србије за Косово и Метохију, Београд, 24. 10. 1968, Забелешка о разговору председника Тита са члановима делегације Покрајинског комитета СК Космета, 17–20; АЈ, 837, КПР, II-3-a-1/76, Разговори председника Тита са представницима социјалистичких република у вези са предстојећим IX конгресом СКЈ, Забелешка о разговору Председника Републике Јосипа Броза Тита са представницима Социјалистичке републике Србије на Брионима 24. 1. 1969, 69.
Мехмет Шоши је у јулу 1966. године, неколико дана након Брионског пленума, заменио Рајка Видачића на позицији шефа Службе државне безбедности за Косово и Метохију. То је учињено уз сагласност секретара српске партије Јована Веселинова. Видети: Р. Видачић, н.д., 136; М. Гаталовић, Бурна времена на Косову и Метохији, 44–50.
AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 17. 10. 1967. n.a. 44.
AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burimet tona jashte inforohemi, 17. 10. 1967. n.a. 44–45
Опширније о ставу Енвера Хоџе према идеји „друге албанске републике“ видети: Esat Myftary, Kosova dhe Enver Hoxha (Tiranë: Botimet Princi, 2016), 65–66; Blendi Fevziu, Enver Hoxha. The Iron fist of Albania, (London: I.B. Taurus, 2016), 195–197; Ethem Çeku, Kosovo and diplomacy since World War II. Yugoslavia, Albania and the path to Kosovan independence (London–New York: IB Taurus, 2015), 118.
AQSH, 10, Enver Hoxha, gruppi III, nëndarja IV, v. 1970, d. 387/1, Takimi i sekretarit të parë të KQ të PPSH, shokut Enver Hoxha me të ngarkuarin me punë të Republikës Popullore të Shqipërisë në Jugosllavi, Lik Seitin, në Tiranë, në datën 19. 9. 1970; Çeku, Kosovo and diplomacy since World War II. 117; Igor Vukadinović, „The Shift in Yugoslav-Albanian Relations: The Establishment of Ties between Albania and the Autonomous Province of Kosovo and Metohija (1966–1969)“, Balcanica, LI, (2020), 253.
AQSH, Ish-Komitete të Partisë, 14, Politika në Kosovë (APPK), v. 1968, d. 2, Vërejtje dhe propozime në lidhje me ndryshimet dhe plotësimet e statutit të krahinës autonome të Kosovës e Metohisë, ardhur për njoftim Komitetit Qendror, 11. 5. 1968.
AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për Kosovën, 4. 6. 1968, n.a. 14.
AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, Për Kosovën, 4. 6. 1968, n.a. 15.