Нови Стандард, 6. 12. 2024, Игор Вукадиновић: Строго поверљиво: како је прављена албанска држава на Косову

Катедрална Црква Богородица Љевишка (1306) Фото: Курир, Филип Плавчић

У извештају од 4. јуна 1968. године наведено је да су представници Црне Горе и Македоније имали негативан став по питању јачања уставног положаја аутономије Косова: „Република Црна Гора и Република Македонија су против јачања аутономије Косова.Њихова позиција темељи се на њиховом страху да би Косово у будућности могло да затражи припајање крајева насељених Албанцима који се налазе у ове две републике,а који чине значајн део територије ових република“.¹

Као и југословенске, албанске власт су мишљења људи о различитим питањима настојала да генерализују и посматрају из „класног угла”. Нести Насе је у извештају овако описао жељу за припајањем Косова Абанији код различитих друштвених слојева:

„Велика већина Албанаца на Косову је за уједињење са Албанијом. Али различити друштвени слојеви предлажу различите путеве како би се остварио овај задатак. Наш извор близак Фадиљу Хоџи је на овај начин представио ту ситуацију: Сељаштво је конзервативније у очувању националних осећања и испуњено је мржњом према Србима. Не гаји илузију да ће се на Косову догодити различите ’демократске’ реформе и чека тренутак да се ослобођење и уједињење са нашом земљом спроведе кроз оружани сукоб… Интелигенција сматра да ће овај циљ бити остварен постепено, кроз уступке које ће Титова клика временом чинити. Радничка класа је врло малобројна и заузета економским проблемима тако да је пасивна“.²

У извештају је наведено да у српском партијском руководству постоји подела по питању излажења у сусрет албанским захтевима за јачањем аутономије: „У Републици Србији постоје две струје: прва, која чини мањину и долази из Војводине је за потпуну аутономију Косова. Друга, којој припада већина српског руководства, је против тога с обзиром на чињеницу да би такав поступак нарушио политичку и економску позицију Србије“. ³

Улога емиграције

Након што су Сједињене Америчке Државе и Велика Британија 1949. године направиле тајни план за рушење режима Енвера Хоџе, лидери албанске политичке емиграције из Италије и Турске преселили су се у САД, а неколико стотина емиграната обучавано је у америчким и британским војним базама како би извршили преврат и оборили комунистички режим у Тирани.

Из ове неуспеле америчко-британске тајне операције у Албанији под именом „Valuable“ почетком педесетих година, развиле су се чврсте везе између албанске националистичке емиграције и Америчке обавештајне службе. ⁴ Комунистичка партија Албаније је пажљиво пратила делатност албанске емиграције на Западу, како би превентивно спречила нови покушај рушења власти са те стране.

Министарство је на следећи начин обавестило партијски врх о оснивању и циљевима емигрантске организације „Призренска лига“ у Њујорку:

„Крајем 1965. године, Америчка обавештајна служба је у Њујорку створила организацију „Призренска лига“, и на њено чело поставила издајнике Џафера Деву ⁵, Хисена Трпезу, Тахира Зајмија и друге. Циљ ове организација је да око себе окупи целокупну косоварску емиграцију на Западу и стави је у функцију америчких империјалних планова према нашој земљи.

Косовари у емиграцији, полазећи од традиције Прве призренске лиге, и не знајући за сврху ове реакционарне организације, добрим делом су се придружили и тако су основане њене подржунице у земљама Америке и Западне Европе. Потом су челници ове организације, сарађујући са хрватско-словеначким организацијама овог типа у Западног Немачкој, почели да раде унутар Косова, и, колико смо обавештени, донекле су поставили темеље“. ⁶

У склопу праћења делатности албанске емиграције, Тирана је од својих представништава по Европи добијала информације о сарадњи између албанске и хрватске емиграције, али и о контактима које су комунистичка руководства Хрватске и Аутономне покрајине Косова и Метохије остваривала са емигрантским организацијама. У строго поверљивом извештају Нести Насеа од 23. новембра 1966. године наведено је:

„Два хрватска професора су недавно посетила вође хрватске емиграције и неке косоваре у Немачкој, Аустрији, Француској и Енглеској. Представили су се да су послати од Бакарића и других челника Хрватске. Они су стање у Југославији представили као веома озбиљно због активности Срба против Тита… Два професора су затражила да у овој ситуацији Хрвати и Косовари у емиграцији престану са антитовским активностима изван и унутар Југославије, јер те активности иду у корист Србима“. ⁷

Строго поверљиви извештај министарства од 17. априла 1967. године указује да је у фебруару 1967. године у Риму одржан тајни састанак председника Скупштине Косова и Метохије Фадиља Хоџе и председника Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије за Косово и Метохију Вели Деве са вођама емигрантске организације “Призренска лига”:

„Челници ‘Призренске лиге’ са посебним интересовањем прате развој ситуације на Косову. Они се надају да ће подстицањем нестабилности приморати југословенску владу да Косову да што више аутономије. Поред тога, они желе да успоставе тајне контакте са утицајним комунистима на Косову и да са њима координишу даље акције у будућности, што ће, сматрају, довести до ‘сецесије од Југославије’.

Лидери ‘Призренске лиге’ сматрају да се само на овај начин може остварити унија између Косова и Албаније. Исти лидери тврде да су се у том циљу пре два месеца у Риму састали са Фадиљом Хоџом и Вели Девом, као и још двојицом кадрова који су са Косова отишли ​​у Белгију. Имена друга два кадра нису нам позната“. ⁸

Извештаји албанског министарства су истицали растуће национално раслојавање у врху Савеза комуниста Југославије по питању односа према суперсилама, као и ангажовање Американаца на јачању „хрватско-словеначке“ групације у Савезу комуниста Југославије, у чему су наводно видели гарант одвајања земље од утицаја Совјетског Савеза:

„Американци са подозрењем гледају на зближавање Југославије и Совјетског Савеза и, ослањајући се на хрватско-словеначко окружење унутар и изван Југославије, активирају се у циљу обуздавања совјетског утицаја. На основу разговора са румунским аташеом у Београду, али и на основу других илегалних извора, америчка влада извози војни материјал у Југославију, нарочито делове за америчко оружје које Југославија користи.

Недавно су америчке обавештајне службе у потпуности преузеле један од главних центара хрватских организација у Немачкој и усмериле га против Србије, која је по њима та која утиче на оријентацију Југославије према Совјетском Савезу”. ⁹

Нести Насе је у децембру 1966. године обавестио Енвера Хоџу о контактима лидера емигрантске организације „Слободна Албанија” Реџепа Краснићија са немачким властима:

„Реџеп Краснићи, вођа комитета ‘Слободна Албанија’, недавно је боравио у Немачкој и разговарао са властима ове земље о збрињавању албанских емиграната, нарочито оних са Косова. После овога, Немци су позвали неке косоварске ‘експоненте’. Рекли су им да ће уживати њихову подршку и препоручили су им да се придруже ‘Призренској лиги’, како би организација након конгреса имала седиште на територији Немачке.

Немци су такође препоручили да ‘Призренска лига’ упостави што већу сарадњу са југословенским емигрантским организацијама које су налазе у Немачкој. Осим тога, неке ‘вође’ Косовара, у име ‘Призренске лиге’ и ‘Слободног Косова’ траже кандидате са завршеном средњом школом који ће бити укључени у петомесечне курсеве војне обуке у Немачкој, из којих ће изаћи ‘официрски кадар’”. ¹⁰

Извештаји указују на дугорочну намеру Владимира Бакарића и Едварда Кардеља да се Југославија распадне

 

Поверљиви извештај од 16. септембра 1967. године сведочи о везама Западне Немачке са албанском екстремном емиграцијом: „Можда је у контексту ове сарадње један од наших извора у Западној Немачкој обавештен да је под покровитељством реакционарне организације ‘Призренска лига’, Џафер Дева планирао оснивање ‘Комитета косовске иредентистичке омладине’, који би имао седиште у Западној Немачкој и који би уживао пуну подршку обавештајних служби ове земље“.¹¹

Насе је у извештају из јуна 1968. године указао на поделу унутар „Призренске лиге“, али и на настојање западнонемачких обавештајних служби да Косово и Метохија постане друга албанска држава на Балкану:

„Као резултат ових свађа, у последње време огранци Призренске лиге у Европи, нарочито у Немачкој, захтевају одвајање од централе у Њујорку и формирање засебне организације косовских Албанаца, са другим именом и засебним статутом. Из података које имамо, који још увек нису потврђени, изгледа да иза овог разлаза стоји Немачка обавештајна служба која хоће да парира Цији и за то Немци користе хрватске емигрантске организације у Немачкој и скандинавским земљама. Немачка обавештајна служба жели да ову организацију оријентише према стварању слободног Косова, изван оквира Југославије, али не и уједињеног са Албанијом, односно хоће да створе две албанске државе, које по потреби могу окретати једну против друге, у складу са својим интересима“.¹²

На крају извештаја о емиграцији, Насе је навео да албанске обавештајне службе раде на разоткривању и ометању лидера и огранака организације „Призренска лига“.

Руководилац дирекције за спољне послове Централног комитета Партије Рада Албаније Бехар Штила је 1969. године Енверу Хоџи доставио строго поверљиви реферат на тему албанске емиграције. Једна од предложених мера односила се на то како да Албанија одвоји косовску емиграцију на Западу од непријатељских елемената и окрене је према сарадњи са режимом у Албанији:

„Можда је време да се Косовари организују у културна и патриотска друштва под нашим утицајем, да имају своје новине, чију редакцију ће чинити патриотски људи који ће следити упутства наше партије и владе“. ¹³

Закључак

Строго поверљиви извештаји Министарства спољних послова Албаније од 1966. до 1968. године дају нову димензију догађањима у Србији и Југославији у другој половини шездесетих година.

Према њиховој садржини, јачање аутономије Косова и Метохије било је резултат промене односа снага у врху Савеза комуниста Југославије после Брионског пленума, која је довела до тога да контрола над партијом буде концентрисана у рукама водећих хрватских и словеначких функционера.

Извештаји указују на дугорочну намеру Владимира Бакарића и Едварда Кардеља да се Југославија распадне, а Хрватска и Словенија стекну самосталност, док је косовска политика Савеза комуниста Југославије била саставни део стратегије за остваривање тог циља.

Иако је покрајина формално припадала Србији, њено руководство је шездесетих година имало снажније политичке везе са хрватским и словеначким, него са српским руководиоцима.

Захваљујући политичкој подршци коју је уживао код Броза, Кардеља и Бакарића, Фадиљ Хоџа је преузео контролу над партијским, правосудним и безбедносним апаратом у покрајини.

Извештаји потврђују појаву масовног исељавања Срба са Косова и Метохије услед угрожене безбедности и етнички мотивисаног прогона из предузећа и институција у покрајини.

Истовремено, они показују националну еуфорију код албанског становништва због новонасталих околности, која се огледала у јавним захтевима за одвајање покрајине од Србије, коришћење албанске заставе на државним институцијама и за давање посебног службеног статуса албанском језику у покрајини.

Захтеви за јачање аутономије и учвршћивање албанског карактера покрајине су 1968. године претворени у званичне предлоге за промену устава Србије и Југославије. Исход иницијативе за промену уставног положаја покрајине претежно је био одређен вољом Јосипа Броза и Едварда Кардеља, док је политичка каријера српских функционера у Савезу комуниста зависила од њиховог уклапања у Брозове унутарполитичке концепте и циљеве.

Потенцијал за дестабилизацију и слабљење Србије и Југославије преко аутономије Косова и Метохије препознале су и западне земље.

Албански државни врх је у склопу праћења делатности своје националистичке емиграције добијао информације и о ангажовању америчке и немачке обавештајне службе на јачању хрватског и словеначког утицаја у Југославији, као и о њиховом активном помагању албанске националистичке емиграције са дугорочним циљем отцепљења Косова и Метохије од Србије и успостављања друге албанске републике на Балкану.

Др Игор Вукадиновић је научни сарадник Балканолошког института САНУ

Рад је први пут објављен као чланак у научном часопису „Историја 20. века“ под насловом „Строго поверљиви извештаји министра спољних послова Албаније о политичкој ситуацији у Југославији и на Косову и Метохији (1966-1968)“, 2023. године

1. AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, 4. 6. 1968, n.a. 16.
2. AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, 4. 6. 1968, n.a. 16–17.
3. AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, 4. 6. 1968, n.a. 15–16.
4. О албанској политичкој емиграцији видети: Roman Leljak, Sam protiv njih, (Maribor: Založba za alternativno teorijo, 1990), 34–35; Петар Драгишић, Ко је пуцао у Југославију. Југословенска политичка емиграција на Западу 1968–1980 (Београд: Институт за новију историју Србије, 2019), 59–67; Петар Ристановић, Косовско питање (1974–1989) (Београд: Прометеј, 1989), 149–157; Игор Вукадиновић, „Делатност албанске емиграције на Западу према питању Косова и Метохије (1945–1969)“, Зборник радова Филозофског факултета, LI, бр. 2 (2021), 239–243.
5. Џафер Дева је током окупације био једна од водећих личности на простору Косовско-митровачког округа, а након капитулације Италије и главни ослонац Немачке у новој власти „Краљевине Албаније“. Прву деценију после рата провео је у Италији и Турској, а 1956. године пребацио се у САД и постао сарадник Америчке обавештајне службе. Видети: Spasoje Đaković, Fadilj Hodža i Enver Hodža – sličnosti i razlike (Beograd: Naučna knjiga, 1989), 60–61; Милутин Живковић, Између „Велике Албаније“ и окупиране Србије (Лепосавић: Институт за српску културу, 2018), 30–36; Ненад Антонијевић, Косово и Метохија 1941–1945. Ратни злочини (Београд: Музеј жртава геноцида, 2017), 127–131
6. AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për emigracionin, 4. 6. 1968, n.a. 18. Prema istraživanju Petra Ristanovića, Džafer Deva je 1966. godine sklopio sporazum o saradnji sa Antunom Bonifačićem, jednim od predvodnika emigrantske ustaške organizacije „Hrvatski oslobodilačke pokret“. Videti: P. Ristanović, n.d., 151.
7. AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d, 202.1, Informacion nga burime tona jashte, inforohemi, 23. 11. 1966, n.a. 24.
8. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Nga burimet tona inforhemi per Jugosllavine, 17. 4. 1967, n.a. 11.
9. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burime tona jashte inforohemi, 16. 9. 1967, n.a. 30.
10. AQSH, 14/APSTR, v. 1966, Sektori i Jashtëm, d, 202.1, Informacion nga burime tona jashte inforohemi, 20. 12. 1966, n.a. 31.
11. AQSH, 14/APSTR, v. 1967, Sektori i Jashtëm, d. 267/2, Informacion nga burime tona jashte inforohemi, 16. 9. 1967, n.a. 31.
12. AQSH, 14/APSTR, v. 1968, Sektori i Jashtëm, d. 318.2, Informacion nga burimet tona jashtë informohemi, për emigracionin, 4. 6. 1968, n.a. 19.
13. AQSH, 14/APSTR, v. 1969, Sektori i Jashtëm, d. 315, Disa mendime mbi punen e zbulimit tone jashte shtetit dhe mbi punën në drejtim të emigracionit reaksionar dhe te emigracionit kosovar, 28. 3. 1969, 8.