НСПМ, 25. 6. 2012, Будачки процес – отрежњујуће поруке историје

Приказ књиге др Момчила Диклића  Како су страдали визионари судбине Срба у Хрватској – Будачки процес, Институт за Европске студије – Удружење Срба из Хрватске, Београд, 2011. године

Главно одређење савремене Европе јесте став да је у њеним темељима антифашизам, као основна вредносна матрица њеног постојања и функционисања. Европске интеграције су и израсле као последица уверења да се у Европи мора одржати мир и спречити могућност да се јаве покрети који би били засновани на идеологији расизма, ксенофобије и нетолеранције. Зато није случајно што се виталност антифашизма узима као једна од главних одредница у процењивању да ли је једна земља довољно историјски сазрела да уђе у европску заједницу народа. Зато није случајно ни што се у Хрватској, у току процеса европских интеграција, настојало да се она прикаже као главни заговорник и баштиник антифашизма на простору бивше федералне социјалистичке Југославије. Антифашизам је чак унет и у устав Хрватске након њеног државног осамостаљивања.

Међутим, једна од главних карактеристика антифашизма у Хрватској састојала се у признавању равноправности и конститутивности српског народа у тој земљи, и то као резултат свести да су и Срби дали непроцењиви допринос борби против фашизма у Хрватској. Ако се хрватска држава позива на тековине антифашизма, било би логично да се статус конститутивности српског народа у уставном устројству Хрватске реафирмише и врати. Али сведоци смо да се десило управо супротно, Срби су избрисани из хрватског устава и сведени на националну мањину, а Хрватска се и даље позива на своје светле и јединствене антифашистичке традиције.

Ову позицију најбоље је презентирао Давор Бутковић у тексту о говору председника Владе Зорана Милановића у Јасеновцу („дефиниција хрватског антифашизма”, објављено у Вечерњем листу 24. априла 2012. године):

„Предсједник владе, поновимо, прво је истакнуо да нити један други народ у толиком броју није кренуо у борбу за слободу као Хрвати. Ову оцјену, која се у Југославији није смјела службено износити до краја осамдесетих година, заговарао је још Фрањо Туђман у својим текстовима и јавним наступима из шездесетих година, што је, међу осталим, и довело до његовог дисидентског статуса у бившој држави. Хрватски карактер партизанског рата (без обзира на оно у што се партизански покрет на крају изродио, да парафразирамо једну другу реченицу из његовог јасеновачког говора), од пресудне је важности за цијелу хрватску нацију јер показује да су Хрвати у Другом свјетском рату масовно судјеловали на побједничкој страни. У крајњој линији, и актуелни српски масовни покрет за рехабилитацију четништва није потакнут само сентименталним и идеолошким разлозима, него и жељом да се што више српских политичких чимбеника из оног времена по сваку цијену пребаци на побједничку страну. У процесу потврђивања побједничког легитимитета у Другом свјетском рату, Хрватска – Ендехазији успркос – располаже с довољно снажних аргумената, дефинитивно супериорних над свим другим земљама на подручју бивше Југославије, али и шире, што је Зоран Милановић прекјуче оправдано нагласио. Друга битна Милановићева реченица из Јасеновца односи се на положај Срба у НДХ. Милановић је исправно констатовао да су Срби у НДХ ‘били најпрогоњенији’. Дакле, непријепорна чињеница да су Хрвати масовно судјеловали у партизанском рату, те да су с временом почели штитити Србе, најугроженији народ у НДХ, од усташког прогона, представља аутентичну дефиницију хрватског антифашизма.”

У наводима из овог текста може се препознати главни приступ антифашизму који преовлађује у Хрватској, а може се уочити и основна намера да се управо савремена Хрватска прикаже као главни баштиник и следбеник антифашистичке борбе, а да се при том изједначе усташки злочиначки и геноцидни усташки режим и деловање четника као самоодбрамбеног покрета, који се у првим месецима устанка борио за одбрану голог опстанка српског народа, изложеног стравичном усташком покољу. При томе никакву улогу немају стварне историјске чињенице које говоре управо супротно о карактеру учешћа Срба и Хрвата у партизанском покрету.

И управо зато постаје нам јасно колико је вредна и значајна књига др Момчила Диклића

Како су страдали визионари судбине Срба у Хрватској – Будачки процес, која руши овај фарсични хрватски историјски мит о Хрватској као стожеру антифашизма, књига које је неправедно прећутана – вероватно да се не би нарушавали идилични добросуседски односи. Момчило Диклић већ у уводном делу књиге отвара суштинско и историјско, и не само историјско питање: како данас политички одбранити већинско учешће Срба као субјекта у стварању и деловању ЗАВНОХ-а и партизанског покрета?

Срби су били доминантни, чинили су 90 одсто састава борачких јединица, али то није значило и доминацију у ЗАВНОХ-у, већ је на делу био принцип пропорционалног односа и заступљености становништва Срба и Хрвата (вођење рачуна о укупној националној структури Хрватске). У ЗАВНОХ-у су у великој мери заступљени Хрвати, иако је њих 80 одсто прихватило Независну Државу Хрватску и борило се против партизана. Главни проблем био је у придобијању Хрвата за Народноослободилачки покрет, који су 1943. годину дочекали у малом броју у партизанским јединицама.

Било је важно истицати политику права нације на самоопредељење, која је била снажно поткрепљена тезом о хрватском државном суверенитету, улози ХСС-а и одлучној борби против великосрпског национализма и великосрпске хегемоније. Парадоксално али истинито, непрестано је истицан значај највећег успеха Народноослободилачке борбе, који се огледао у ковању братства и јединства српског и хрватског народа и поред страховитих покоља којима је био изложен српски народ. Управо НОБ морао да буду главни носилац и покретач политике братства и јединства како би се што шири круг хрватских маса прикључивао партизанском покрету.

Момчило Диклић је на мноштву примера показао колико је то био узалудан подухват, који је ишао само на штету српског народа и његовог опстанка. То је основна идеолошка потка, о којој аутор веома аргументовано и документовано говори, доказујући да се партизански рат пре свега водио у српским крајевима и с јединицама чију су већину чинили припадници српског народа. Међутим, већ је у процесу формирања и политичког заснивања ЗАВНОХ-а створена политичка основа да се афирмацијом политике братства и јединства створи основ за негирање одлучујуће улоге Срба у антифашистичкој борби, као и услови да Хрвати буду део победничке стране када за то дође повољно време.

То је једна од константи хрватске политике, коју можемо пратити у време Другог светског рата, али и касније. Разилажење и сукоби унутар партизанског покрета настајали су управо због односа према Србима и политике коју већ добро познајемо, да се политичким маневрима преузме доминантан утицај и иницијатива у Народноослободилачком покрету и да се он и ЗАВНОХ ставе под пресудан утицај хрватског кадра из Комунистичке партије Хрватске, али и чланова ХСС, без обзира на то што су у политичке процесе укључивани и чланови СДС.

При том је, како каже Момчило Диклић, главно представничко тело партизанског покрета ЗАВНОХ читав рат било стационирано у српским крајевима који су били опустошени, где је становништво било изложено усташком покољу и сталним реквизицијама, али су они и поред тога сносили главни и одлучујући терет организовања и одржавања партизанских јединица. Лика, Кордун и Банија били су главна логистичка база партизанског покрета, а хрватски крајеви, како се то јасно види на страницама ове књиге, нису прихватали политичку линију КПХ и веома тешко се спроводило омасовљавање партизанских редова од стране хрватског народа, без обзира на то што је покушавано да се ХСС нађе у окриљу НОР-а.

Веома је важно што је Момчило Диклић показао како се стварала и брутално спроводила политичка доминација хрватског кадра, и то путем учешћа хрватских професора у партизанским школама. То се посебно могло видети у проблемима који су настајали предавањем хрватске историје и матерњег језика. Српско незадовољство нарастало је због потискивање српске историје и језика. Пропаганда је била претежно у рукама челних људи КПХ-а и ЗАВНОХ-а. Постојала је апсолутна доминација делегата хрватске националности у пропагандним одељењима окружних НО одбора за Банију, Кордун и Горски Котар. На терену су сви руководиоци пропаганде били хрватске националности, што је имало веома важне и далекосежне негативне и неповољне последице у третирању српских националних интереса у току рата и после његовог завршетка.

Оно што је за нас данас важно јесте да нам ова књига показује да су хрватски комунисти имали јасан и одлучан однос у одбрани својих националних интереса, за разлику од Срба, који су, као у великој мери и данас, били спремни да своје националне интересе подреде идеологији братства и јединства, југословенства или развијања добросуседских односа (углавном на нашу штету и без икаквог реципроцитета).

Хрвати ни после уласка у НОП, нарочито након слома фашистичке Италије и све извеснијег војног пораза Немачке и НДХ, нису мењали своју националну политику, без обзира на то што се она кретала у комунистичкој идеолошкој орбити. При том су све време изједначавани усташе и четници. Међутим, аутор нам указује на чињеницу да се реторика Срба и Хрвата о злочинима и страдањима и тада разликовала, а челни човек КПХ Андрија Хебранг, на трећем заседању ЗАВНОХ-а, и не спомиње злочине над Србима, а о концентрационим логорима није изрекао ниједну реч. Он је у свом извештају рекао следеће:

„Хрватска је својом борбом стекла право на самоодређење, право да самоуправља собом, да има свој сабор као врховни законодавни орган и носилац суверенитета, да има своју народну владу.”

Момчило Диклић пише да су Хрвати скоро редовно истицали своје неприкосновено право на самоопредељење. Ту можемо препознати вековну тежњу хрватског народа да створи сопствену слободну националну државу. Мењале су се само историјске околности и прилике, а остајала је константа њихове националне политике, док су Срби, на разне начине, само коришћени у историјским процесима спровођења овако постављене хрватске политике одбране националних интереса.

У књизи се зато истиче да су неравноправан третман и улога Срба у партизанском покрету од стране руководства КПХ и ЗАВНОХ-а довели до велике политичке кризе, као и до бруталног обрачуна са српским представницима на Кордуну, који су указивали на проблеме у поштовању српских националних интереса – над српским интелектуалцима и борцима који су бранили српске интересе у оквиру НОП-а.

Оптужбе су биле добро познате – да су то непријатељи и прочетнички елементи, што је тада било довољно да дође до ликвидације непоћудних српских елемената. Веома је индикативно да је и тада међу спорним питањима било потискивање ћирилице (објашњење је било да нема ћириличних штампарских слова). Вјесник, као орган ЗАВНОХ-а, није доносио чланке на ћирилици.

Једно од централних поглавља ове књиге (и не само ове књиге) било је питање организовања Срба у Хрватској у оквиру НОП-а. Реч је о Српском клубу у оквиру ЗАВНОХ-а и захтеву за аутономију Срба. Ове две концепције настале су у оквиру партизанског покрета. Јасно је да челницима КПХ и КПЈ није одговарало да се српско питање и одбрана српских националних интереса остварују у оквиру српске аутономије на тлу Хрватске.

Момчило Диклић наводи да је „тај предлог одбачен уз жестоке критике и помоћ Срба из Комунистичке партије Југославије, пре свега Милована Ђиласа и Александра Ранковића. Подржано је оснивање Српског клуба већника ЗАВНОХ-а, јер је тај облик искључивао аутономност, односно цепање Хрватске. Решавање српског питања, у овом облику, сматрали су мање опасним за територијалну целовитост и државност Хрватске”.

Овакав став уклапао се у идеју стварања федералне Југославије, али при том је важно истаћи доминацију хрватског кадра у ЦК КПХ јер у њему, од смрти Раде Кончара, није било Срба. Примајући насамо делегацију ЗАВНОХ-а 30. новембра 1943. године, Јосип Броз Тито рекао је да је поносан што је и он син хрватског народа.

Момчило Диклић с правом истиче да за нас то треба да буде прави пример како се своје нације човек никад не сме одрицати. Али очигледно је да Срби нису извукли праву поуку јер се и данас тешко одричу месијанске идеје југословенства и често су спремни да се олако одрекну свог националног идентитета.

Није само Друго заседање АВНОЈ-а пример за овакав став Срба према потреби сталне одбране и заступања сопствених националних интереса. Напротив, Срби су често били ударна идеолошка песница у свом самозатирању и пружању доказа да су спремни да жртвују националне интересе у име идеолошких химера какво је било братство и јединство и „равноправно учешће наших народа и народности у антифашистичкој борби”.