Печат, 1. 12. 2023, Бојан Јовановић: Начин убијања у Јасеновцу [из Архиве]

Феноменологија највећег злочина II

Како је спречено да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства! Шта о злочину кажу немачки извори и форензички докази?

Уколико је већ почетком новембра 1941. године према извештају Артура Хефнера, сматраног за једног од његових најбољих немачких известилаца, на дужности официра за транспорт из састава особља Немачког генерала у Загребу Едмунда Глајзеа фон Хорстенауа, број жртава масакра над Србима у Босни и Херцеговини на подручју у оквиру тадашње НДХ процењен на 350.000 до 400.000 људи, онда се може сматрати сасвим поузданом процена о приближном броју од око милион убијених Срба под усташким режимом до краја рата 1945. године.

Према високом чиновнику спољних послова Трећег рајха Херману Нојбахеру, који је у време Другог светског рата обављао послове на Балкану, може се сагледати приближан број српских жртава у НДХ. Сведочећи о том броју 1943. године, он каже: „Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце, то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: „И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. – Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа“!

Командант немачких трупа на југоистоку и командант 12. армије на Балкану, генерал пуковник Александар фон Лер изнео је 1943. податак да је у НДХ убијено 400.000 Срба. У дописима Трећем рајху усташе су се хвалиле да су у Јасеновцу убиле милион и 400.000 Срба, али су нацистички обавештајци сматрали тај број нереалним и процењивали да се ради између 900.000 и милион жртава.

 

Форензички докази

На основу извршених дубинских сондажа и просторних показатеља масовних гробница у систему логора Јасеновац, неоспорно је да је у њима покопано више од 700.000 људи. Иако су после рата у циљу затирања трагова злочина многи докази уништени, државна Комисија тадашње Југославије, на чијем челу је био антрополог Србољуб Живановић, утврдила је на основу расположивих форензичких доказа 1964. године да је у овим логорима, осим 33.000 Јевреја и 80.000 Рома, убијено 730.000 Срба.

У претпостављеном координатном систему одређења величине зла осим броја жртава битан је и начин на који је злочин извршен. У том смислу је и важно број убијених Срба у НДХ сагледати у контексту усташке шовинистичке идеологије уништавања српског народа, којом су били задојени и бројни Хрвати који су учествовали у систематичном убијању и протеривању Срба.

У извештају капетана Артура Хефнера, официра за транспорт из састава особља Немачког генерала у Загребу Едмунда Глајзеа фон Хорстенауа, сматраног за једног од његових најбољих известилаца, од 5. новембра 1941. године, описује се и масовни покољ Срба у Босни и Херцеговини. „Окрутност са којом су под вођством усташа вршена убиства у Босни и Херцеговини превазилази, по извештавању мог извора, све оно што је до сада забележено у крвавој историји балканских народа. Од стрељања се брзо одустало, јер се то сматрало траћењем муниције. Због тога су одабране друге врсте смрти. Тако су људи једноставно клани као животиње. У другим случајевима на хиљаде људи послато је на други свет тако што би им лобање чекићима или секирама бивале разбијане. Често су људи утеривани као стока у куће, амбаре и штале, које су паљене а људи су остављани да умру у пламену.

Код Босанског Петровца, где је до акције Италијана унаоколо непокопано лежало преко 8.000 лешева, око трагова спаљеног стога сена 70 угљенисаних лешева је пронађено да леже унаоколо, а како је могло да се види, они су жицом били везани за стог сена и паљењем истог страдали су на ломачи. Догађало се да су родитељи своју малу децу, не би ли их спасили, пуштали да склизну кроз прозоре кућа у пламену, које су биле опкољене од стране усташа. Међутим, усташе су доносиле виле за сено и ђубриво, набадале децу на њих и убацивали их натраг у пламен. Једва да се може уопште замислити таква једна окрутност, пред којом би се и нељуди ужаснули, а чак су им и цркве служиле за то да се у њих утерају људи попут стоке и да се тамо убију… Број жртава масакра над Србима процењује се на 350.000 до 400.000 људи…“

 

Начин убијања

У непосредном сведочењу о усташком злочину над Србима у селу Рогуља једна избеглица вели: „У децембру 1941. је у селу Рогуља, општина Зрињ, општина Двор на Уни, убијено 16 Срба и жена. Живима из Рогуља су претестерисали тела, женама су одсекли ноге до колена а затим их натерали да јашу. Неке су жене пак морале целу ноћ да стоје у реци Зрињски тако да су умрле од хладноће. Они који су још живи из овог села, побегли су у шуму.“

Августа 1941. године су на Кордуну усташе и немилосрдно убијале немоћан и ненаоружан српски народ. Малу уплакану децу су бацали у живи креч, а одрасле убијали чекићима, маљевима, будацима, секирама и клали камама. Аутентичан запис о овом злочину сачинио је командант Четвртог батаљона Никола Басара, који је кренуо је 21. јула шумским путем са још 14 бораца и суочио се са језивим призором. Усташке јединице су средином јула 1942. у шуми Машвина код Раковице на Кордуну извршиле страшан злочин, тако што су од 20 заклане деце, које су тада знатно више поубијали, старости до једне године, поређали у коло. На пропланку шуме преко нагих тела 10 девојчица положених на леђа стављено је 10 нагих тела дечака, у положају трбухом на трбух. Ножицама према унутра, а главама према спољашности постављени су укруг као да се држе за руке. Ово мртво дечје коло у Машвини симбол је усташке геноцидне монструозности над Србима у НДХ.

У изјави једне Хрватице, датој у Београду 1. јануара 1942, изнета је истина коју је она сазнала од свог рођака хрватског пуковника о масовном страдању Срба у Јасеновцу. „У концентрационом логору у Јасеновцу Срби су смештени у дрвеним баракама, које се налазе на мокром и влажном терену, тако да им вода досеже до колена. Ако легну, не могу да се одржавају на води, већ стоје целу ноћ на ногама, а вода им досеже до колена. У рану зору, усташе их буде пуцњима из пушака, односно пуцају у њих. Онај кога метак погоди, пада мртав, а остали се јадно вуку кроз глиб, онај ко падне у воду буде затучен од стране усташа. Све док људи могу да иду, раде на брани на Сави и у исто време служе као мост за усташе преко блата и то на такав начин што два пара људи стоје до груди удаљени на пар метара; на раменима морају да држе даске, а усташе по њима ходају као по мосту. Ова мучења трају по цели дан, чим неко услед ових мука падне, бива одмах затучен или жив закопан.“

Систематско убијање Срба у Јасеновцу и у другим логорима у НДХ нису чинили службеници покорно извршавајући наређења својих претпостављених, попут неких Немаца у концентрационим логорима, већ злочинци који су својеручно убијали недужне и у томе налазили задовољство. Према запису Др Самјуела Пинта, узалудна су била надања заточеника да би бар о божићним празницима могао у логору бити мир, јер је управо на сам Божић 1942. године доведена група пакрачких Срба које су најкрвавији Лубурићеви сарадници, Ивица Матковић, Љубо Милош, Јозо Матијевић, Мујо Мусић и други, одмах почели да кољу, такмичећи се читавог дана ко ће бити најкрволочнији у вађењу срца, гркљана и очију српским жртвама.

Сматрало се да у Јасеновцу нико не коље и не убија тако добро и брзо као Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као фра Сотона. Међутим, да би се тачно утврдило ко је од јасеновачких кољача најбољи, организовано је у ноћи између 29. и 30. августа 1942. такмичење у којем се неколико усташа, Бонзо, Жиле, Зринушић и Брзица, надметало у убијању заточених Срба. За ову сврху су користили посебно направљен нож са чврстом рукавицом за брзо клање, који је, због раширене употребе у усташким логорима за убијање Срба, назван србосјек. Победио је Петар Брзица, студент права, ватрени члан предводничке католичке организације „Крижара“ и усташки стражар у Јасеновцу, који је тог дана, према аутентичном сведочењу Хрвата Николе Николића, заклао 1.360 људи и освојивши титулу „кољачког цара“ био награђен златним сатом, сребрним сервисом, печеним прасетом и боцом вина.

У Јасеновцу су бројне жртве биле клиновима закуцане за дрвеће и дуго умирале у најтежим мукама. Међутим, такмичење у убијању и уживање у мучењу жртава показује сву монструозност усташких злочина. На основу ексхумираних делова тела, комисија коју је водио Живановић је побројала и детаљно описала више од 40 начина на које су џелати убијали људе у логорима из система Јасеновац.

Сведочећи о резултатима тих истраживања, Живановић вели: „Најјезивије је вероватно било убијање жртава маљем. Страшно је то што уколико кољач није успео потпуно да прекоље жртву, она би била жива бачена у раку да полако умире. Ако би ударац маљем био директан, разбила би се лобања и наступила би моментална смрт. Али, ако је ударац склизнуо са стране, код слепоочнице, повређена би била само мека ткива. Та жртва би умирала у тешким мукама, а смрт би наступила од последица гушења у сопственој крви или због унутрашњег крварења. Установили смо да је око 20 процената жртава у моменту бацања у масовну гробницу било живо. То је стравичан број, као да су џелати намерно хтели да се јадници што више муче. Многе жртве су биле, да тако кажем, преклане до пола. Није потпуно била пресечена вратна артерија, а толико се ужасавам на ту помисао да немам снаге ни да вам као доктор опишем како страшно изгледа смрт спорим смањивањем протока кисеоника у мозак… Приликом ископавања налазили смо и цуцле, кантице за млеко, штаке, све оно што је неко носио… Нису стигли ни да их опљачкају до краја, само им је било битно да их убију. Било је ту и златника, златних крстића, свега… Нацисти су Јевреје у својим логорима прво скидали до гола и отимали им драгоцености. Усташе то није занимало, једино су желели да што пре убију жртву.“

Херман Нојбахер, сведочећи 1943. године о броју српских жртава у НДХ, каже: „Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба – укључујући бебе, децу, жене и старце, то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000“

Попут нациста који су у крематоријумима спаљивали жртве, претходно усмрћене у гасним коморама, усташе су тотални геноцид над Србима вршили њиховим потпуним физичким уништавањем. Зато се никад неће тачно утврдити број убијених Срба јер су многи и живи скувани у казанима за прављење сапуна у Доњој Градини, о чему сведоче сачувани материјални докази. Због тога што су и многи припадници српског народа и живи спаљивани у специјално за ту сврху конструисаним Пачилијевим пећима никада се неће тачно утврдити број српских жртва у Јасеновцу.

Немогуће је утврдити колико је лешева убијених Срба бачено у Саву, али је неколико десетина хиљада током ове реке доплутало чак до Београда. Иако својим протицањем све односи и пере, вода као симбол самог живота омогућује његово таложење и меморисање које и представља основ виших животних облика. У том смислу и јасеновачке жртве сахрањене испод Калемегдана опомињу на потиснути и још потпуно неосвешћени садржај трагичних историјских збивања.

Тоталност у остваривању геноцидног плана и начин извршења злочина показује да су Немци Холокаустом починили велики геноцид, а да су највећи и најстрашнији покољ у историји извршили Хрвати над Србима. Трауматична прошлост колектива је постала индивидуално искуство које је у одсуству институционално канонизоване меморије и сталних оспоравања размере и суштине геноцида битан чинилац културе сећања. Због формалног прихватања истине о геноциду, а суштински дубоко потиснутог бола који је постао несвесни чинилац националног идентитета, сваки припадник српског народа има и свој доживљај те истине о његовом страдању. Они који не признају то осећање, живот, ипак, принудно суочи са непријатном истином.

Хрватска је створена на геноциду који су Хрвати извршили над Србима, а непризнавањем и некажњавањем тог злочина, већ његовим слављењем, поводом завршне операције протеривања српског народа у највећем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата створено је погодно тле да у овој држави не престају напади на Србе. Иако се историја не понавља, догађаји из прошлости несумњиво утичу на актуелна збивања. Уколико се потиснути и некажњени злочини, са дубоко трауматичним последицама за жртве, оправдавају и легитимишу, њихово понављање се догађа без довољне критичке свести о њиховом спречавању. Будући да таква свест није институционално изграђена, недемонтирани механизам односа према жртви омогућује чињење нових зала.

Најновији напад на њих се и догодио у суботу, 11. новембра, када су у Задру у два одвојена инцидента, дан пре кошаркашке утакмице између „Задра“ и „Црвене звезде“, маскирани нападачи напали и повредили чланове УО београдског клуба и новинарске екипе. Због ових инцидената, београдски клуб је захтевао да се утакмица одигра без присуства публике, али том захтеву није удовољено. Сутрадан су навијачи „Задра“ током утакмице на трибинама истакли заставу фашистичке Независне Државе Хрватске. Том заставом се не прекривају инциденти, већ се указује на њихов непревладани узрок који обнавља старе и ствара нове ране.

 

 

Бојан Јовановић