Печат, 24. 11. 2023, Бојан Јовановић: Феноменологија највећег злочина [из Архиве]

Како је спречено да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства!

У процесу стварања сопственог индивидуалног и колективног идентитета, битан чинилац је однос према другом, јер у привременом поистовећивању с њим, Ја постајући Ти долази до свог самопотврђивања. Други, одређен као Ти, јесте изазов и искушење за Ја, односно персоналитет који то Ја представља. У пројекцији сопственог негативитета, своје сенке, други се у екстремно негативном значењу представља као лоше и потенцијално зло. Сопствено Ја се настоји остварити дистанцирањем од тог другог, његовим уклањањем и уништавањем. Густина таме као актуелног негативитета се огледа у односу према другом и уколико се он настоји да брутално уклони из заједничког животног простора, онда од размера тог злочина и зависи његово одређење.

Највећи злочин је геноцид заснован на планском и систематичном уништавању једног народа. За одређење геноцида битна је намера, односно план да се потпуно уништи једна популација или значајан њен део на одређеној територији. Геноцид је последица агресије припадника једне над припадницима неке друге нације. Иако су током историје многи народи доживели масовно страдање, попут Индијанаца у Северној и Јужној Америци и Абориџина у Аустралији, геноциди које су Турци извршили над Јерменима, Немци над Јеврејима и Хрвати над Србима обележили су 20. век. Главни организатори и извршиоци тих злочина су били политички обојени, али су у највећим злоделима учествовали и припадници народа који нису били чланови екстремних политичких партија. Добровољни Хитлерови или Павелићеви џелати, као немачки и хрватски цивили, давали су масовност злочину над Јеврејима и Србима. Зато је Боб Дилан у праву када вели да трауматизовани припадници народа над којима је извршен геноцид, попут Јевреја и Срба, могу осетити по њуху Немце и Хрвате.

Остварење те намере подстицано је мржњом, али је однос Немаца према Јеврејима показао да се такав велики злочин, осим појединачних случајева, може учинити и без тог екстремно негативног осећања. Већина Немаца није осећала мржњу према Јеврејима док су остваривали монструозан нацистички план Холокауста. Тотални геноцид који су Хрвати извршили над Србима у 20. веку на простору на којем су претендовали да створе своју самосталну етнички чисту државу има дубоке корене и историјски континуитет тих настојања довео је до свог остварења.

 

 

ИСТОРИЈСКИ КОНТИНУИТЕТ

Национално самопотврђивање Хрвата засновано је на демонизацији Срба који се означавају као сметња успостављању етнички чисте хрватске државе. Формирање екстремно негативне слике о Србима имало је за циљ стварање што снажније мотивисаности за агресију против њих. Идеолошки барут те мотивације су расистички ставови и деловање „оца хрватске нације“ Анте Старчевића. Сматрајући Хрвате вишом расом, Србе је означио опасном „нечистом пасмином“ коју треба ставити ван закона и уништити као друштвено зло.

Будући да своју агресију према Мађарима и Аустријанцима, као реалној препреци свог колективног самопотврђивања, нису могли да испоље, Хрвати је померају, па на таласу Старчевићеве идеологије и долази крајем 19. и почетком 20. века до ескалације њихове нетрпељивости и мржње према Србима. Зато се масовним злочином, који је подразумевао убијање, протеривање и покрштавање Срба, они настоје уклонити, а остварени циљ објавити као највећа национална победа. Мотивисани тежњом да пониште привилегије које су Срби имали у време постојања Војне крајине у Аустроугарској монархији и настојањем да преобразе Србе у католике а потом их похрвате, мржњу Хрвата према Србима распирује чињеница што су Срби сведоци њихових злодела у периоду дугог историјског трајања.

Масовни антисрпски иступи 1892, 1895, 1899. и 1902. године, праћени и погромом Срба у Загребу и другим градовима Хрватске, претходе почетку Првог светског рата када ће се ова мржња испољити на најбруталнији начин. Ударну снагу аустроугарске казнене војне експедиције упућене на Србију чинили су Хрвати 13. загребачког корпуса, чији је најелитнију јединицу представљала 42. домобранска дивизија, названа „вражја“, због монструозних злочина извршених над Србима у Србији 1914. године.

У новоствореној заједничкој државној заједници, Краљевини Срба, Хрвата и Словена, а потоњој Југославији, потискивана је чињеница да су се Срби и Хрвати борили у Великом рату на супротним странама, једни против других. Арчибалд Рајс, као очевидац великих ратних злочина, питао се за место и третман оних „који су били џелати српског народа и који, заштићени својим местом рођења, уживају данас све слободе и сва права као сународници овог истог народа који су хтели да униште са јединственом свирепошћу?“

Хрвати су одмах почели да опструирају заједничку државу, због чега им се и чини уступак да се 1939. године формира Бановина Хрватска. Међутим, напад Немачке и њених савезника на Југославију и њена брза капитулација након Априлског рата омогућили су стварање Независне Државе Хрватске (НДХ), подржане од стране нацистичке Немачке и фашистичке Италије.

 

 

ГЕНОЦИДНО ПОТВРЂИВАЊЕ ДРЖАВНЕ НЕЗАВИСНОСТИ

Проглашена већ 10. априла 1941. године, НДХ је већ следећег дана започела организовано прогањање и затварање Срба. Старчевићев расизам постаће идеолошки темељ хрватске државе, а моћ његових идеја исказаће се као законско полазиште у стварању чистог животног простора намењеног хрватској нацији.

Примена расистичке доктрине према Србима изражена је у плану решавања српског питања у Хрватској који је објавио усташки идеолог Миле Будак 1941. године речима: „Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“. Означени као хрватски непријатељи, Срби су постали жртве геноцидног плана чијем је остварењу придаван и највиши патриотски значај. Према том плану започето је и остварено уништавање читавог српског народа у западним деловима Балканског полуострва, односно на подручју на којем је успостављена нацистичка НДХ.

Масовни злочини над српским народом вршени су систематски на основу законодавства НДХ, детаљно испланираних акција и организованог рада концентрационих логора. Први од укупно 26 концентрационих логора је основан већ 15. априла 1941. у Копривници под називом „Даница“. Почетком маја започиње изградња Јадовна, који је био у оквиру система с логорима у Госпићу и на Пагу, а завршен је 24. јуна, када је у њему започето масовно и брутално убијање Срба и Јевреја бацањем у дубоке околне јаме. У периоду од 122 дана, до 21. августа када је затворен, јер је област у којој се налазио предата Италијанима, у њему је страдало око 68.000 Срба. Тада је и одлучено да се уместо овог оснује нови систем логора Јасеновац са знатно већим капацитетом за убијање. Будући да је у њему је погубљено, према Енциклопедији Британика, око 800.000 Срба, већ овај податак одређује геноцидне размере овог злочина. У литератури и уџбеницима историје некадашње СФРЈ најчешће је навођено да је број страдалих у Јасеновцу преко 700.000, док је у Енциклопедији Југославије, на основу извештаја Земаљске комисије Хрватске за утврђивање овог злочина и упућеног 15. новембра 1945. Међународном војном суду за суђење ратним злочинцима у Другом светском рату у Нирнбергу, наведено да је тај број између 500.000 и 600.000. Центар „Симон Визентал“ процењује да се ради о укупно 600.000 страдалих Срба, Рома и Јевреја.

 

КРИТЕРИЈУМ ЗЛА

Историјски контекст извршеног геноцида Хрвата над Србима даје овом злочину и одговарајуће значење које претпоставља и његово тачно именовање.

Премда је још Декарт у „Расправи о методу“ истицао важност тачног именовања, Албер Ками је у „Побуњеном човеку“ јасно истакао да „погрешно именовање ствари увећава невоље света“. У време када је дошло до опште релативизације дотадашњих традиционалних одређења релативизација зла има за последицу зло релативизације. Тако је и дошло до преименовања 11. новембра, дотадашњег Дана победе савезника у Првом светском рату, у Дан примирја, како се потомци поражених Немаца у том рату не би осећали неугодно. Нешто од те помирљиве релативизације је исказано и у одлуци Народне скупштине Србије 2021. године да одбије Предлог резолуције о усташком геноциду над Србима и прогласи 28. април, када је 1941. извршеним масакром над српским народом у Гудовцу код Бјеловара започело усташко коначно решење, за Дан геноцида над Србима. Овај предлог групе посланика, међу којима и најстаријег посланика Смиље Тишма, која је као преживело дете логораш Јасеновца и оснивач удружења преживелих из овог логора, одбијен је, уз касније незванично образложење да би то шкодило регионалној сарадњи и стабилности, односно да се њиме не би евентуално увредили Хрвати.

Том неславном покушају обележавања највећег страдања српског народа претходи прихватање српског Музеја жртава геноцида да се на основу поименичног пописа ових жртава приближно одреди број страдалих у геноциду, јер су према ревизионистичким схватањима председника Управног одбора овог Музеја, епископа Јована (Ћулибрка), тврдње о 700.000 убијених Срба неморалне и да у том контексту треба преиспитати и званични српски став о Алојзију Степинцу.

Редуковање броја убијених Срба на 90.000 до 130.000 у складу је с хрватским ставом, јер Славко Голдштајн говори о нешто преко 90.000 убијених, док Фрањо Туђман тај број своди на око 40.000, па су се на заједничком послу о деконструкцији јасеновачког мита и смањењу „преувеличаног“ броја српских жртава од више стотина хиљада нашли актуелни представници српских институција и потомци српских џелата.

Овим одбијањем спречено је да се хрватски геноцид над Србима у НДХ осуди и адекватно обележи најпре у Србији а потом и представи светској јавности као најстрашнији злочин који би требало да има своје место у колективној меморији човечанства. Уколико би се дефинисао тај циљ, онда је неопходно успоставити адекватан однос према историјским чињеницама везаним за највеће страдање српског народа у НДХ и према систему логора Јасеновац као средишту тоталног геноцида над Србима и најстрашнијем логору у људској историји. О тешкоћама утврђивања таквог односа говори не само тенденција драстичног умањивања српских жртава већ и тежња за негирањем досадашњих реалних процена о приближном броју убијених Срба на подручју НДХ и игнорисањем релевантности научних метода примењиваних у утврђивању величине овог злочина.

Уколико је зло у антрополошком смислу бол, патња и штета које човек доживи како због деловања другог човека, тако и због последица активности природних сила, онда се критеријум одређења величине тог зла настоји да утврди првенствено на основу броја страдалих. Према броју погинулих у одређеном боју или током рата дефинишу се њихове димензије, као што се бројем страдалих у природним несрећама и катастрофама одређује њихова величина. Међутим, када је реч о одређењу зла, онда осим квантитета треба узети у обзир и број убијених и начин на који је то учињено. Неоспорно је важно колико је једна група људи убила других људи, али је и битно како су они то учинили. Будући да је осим важности самих факата битан и контекст који им даје одговарајуће значење, идејни и идеолошки оквир извршеног злочина има чињенични значај у утврђивању праве истине о ономе што се догодило.

 

 

УТВРЂИВАЊЕ БРОЈА

Иако је Холокауст постао симбол људског страдања у Другом светском рату, геноцид над Србима који су извршили Хрвати у оквиру своје Независне Државе Хрватске добио је значење јединственог злочина у људској историји. На овом подручју су страдали и Јевреји и Роми, али је број страдалих Срба највећи. Разбукталом мржњом према Србима, Хрвати су покренули механизам њиховог систематског и масовног уништавања. Геноцидни план усташе су оствариле уз учешће хрватског народа и муслимана у Босни и Херцеговини уз подршку Католичке цркве у Хрватској са кардиналом Алојзијем Степинцем на њеном челу. О том страдању недовољно се зна у свету, а у домаћој јавности повремено се јављају тежње за ревизијом броја убијених Срба и релативизацијом хрватских злодела.

Лицитирање бројем српских жртава у Независној Држави Хрватској, а посебно у злогласном логору Јасеновац, одводи у поигравање бројевима којим се замагљују суштина и величина злочина. У светлу чињенице да је трагична и страшна смрт само једног човека, масовно страдање људи и смрт милиона није само статистика, како је написао Ремарк у „Црном обелиску“, већ трагедија умножена бројем убијених људи. Међутим, као што се од шуме не види дрво, како се вели када се од мноштва не уочава вредност појединачног, тако се и у статистици масовног страдања губи трагичност појединца. А управо је суочавање с његовом трагедијом и смрћу могућност катарзичног преображаја и стварање етичке одбране да се тако нешто не чини. Буњуел је сматрао да убиство човека на филму треба тако приказати да подстакне катарзични потенцијал у гледаоцу и преовладавањем позитивног и доброг у њему фактички онемогући понављање такве сцене у стварности.

У том смислу су за утврђивање размере једног злочина значајна и факта, јер број жртва одређује величину и карактер злочина. Систематским убијањем Срба одмах по проглашењу своје нацистичке НДХ, Хрвати су током трајања ове државе извршеним злочинима остваривали план о њиховом тоталном геноциду. Иако су се током рата неумерено хвалили бројем убијених Срба, после рата из страха од казне настојали су да затру трагове злочина и умање број жртава. О Немцима постоје различита мишљења, али се не може спорити њихова обдареност за прецизност и систематичност. Можда је и разумљиво да они који им се у свему диве, попут Хрвата, због умањивања својих злочина не уважавају само немачке извештаје о броју убијених Срба у НДХ, али је несхватљиво да то исто чине и поједини Срби на одговорним местима.

 

 
Бојан Јовановић