Погледи, 16. 3. 2013, Милосав Самарџић: Крагујевачка трагедија 1941. године [из Архиве] Видео

Шта се дешавало уочи стрељања у Шумарицама 21. октобра 1941, колико грађана је стрељано и каква је улога четника, комуниста и љотићеваца…

Атар села Баре, на путу Крагујевац – Горњи Милановац, 14. октобар 1941. Четници и партизани очекују немачку моторизовану колону из правца Крагујевца. Међутим, када је мајор Миодраг Палошевић, командант Шумадијских четничких одреда, ракетом дао знак за напад, партизани су се повукли према Топоници. Командант једног партизанског одреда Александар Бељаковић не могавши да поднесе издају, одмах је са својом јединицом прешао у четнике. У биткама против Немаца наредних дана учествовали су само четници. Бељаковић је заробљен и стрељан од Немаца 1943. године

Лешеви немачких војника, ликвидираних од стране четника 14. и 15. октобра 1941. на путу Крагујевац – Горњи Милановац. Љотићевци тврде да су партизани оскрнавили ове немачке лешеве. Међутим, прво, партизани нису учествовали у борбама, и друго, Немци, који су начинили ове фотографије, своје погинуле су одмах стављали на камионе

Рапај Брдо, на путу Крагујевац – Горњи Милановац, 15. октобра 1941. Немачки тенк који су уништили четници, укопавањем авионских бомби заробљених 1. октобра у ослобођеном Чачку. Бомбу је жицом активирао каплар Раде Живановић из Љутовнице, који је погинуо од силине експлозије. Два делимично оштећена тенка четници су оспособили и употребили у нападу на Немце у Краљеву, 28. октобра. У Краљеву и Горњем Милановцу и данас стоје изложена два немачка тенка. На таблама испред пише да су их партизани заробили од Немаца 16. октобра 1941. године на Рапај Брду…

Горњи Милановац, 16. октобра 1941. Немачка моторизована колона потпуно је спалила град. У средини је спаљена кућа академика Драгише Васића. По спаљивању Милановца, Немци су се вратили у Крагујевац. Повели су 133 Милановчана и успут су хапсили сељаке

Шумарице, октобра 1941. Немци сахрањују своје изгинуле војнике, испод каменог лава. Овде је било немачко војничко гробље и из Првог светског рата, одмах поред српског војничког гробља. Комунисти су после уништили и српско и немачко војничко гробље. Српско је делимично обновљено 1998. године.

Почетком октобра 1941. комунисти су се спремали да нападну Крагујевац. Поручнику Драгану Сотировићу, начелнику штаба Шумадијских четничких одреда, са Равне Горе је стигло наређење да се „напад на Крагујевац спречи уколико је то могуће“. Он је послао писмо комунистима да је под овим околностима Крагујевац „немогуће освојити, али је сигурно да ће становништво тешко настрадати“, због чега не треба да се „изненаде, ако испред Крагујевца нађу мене и наше одреде“. План одбране Крагујевца од комунистичког напада Сотировић је 11. октобра изложио поручнику Звонку Вучковићу, команданту Таковског четничког одреда, рекавши му том приликом да „без нас комунисти не могу заузети Крагујевац, али га и поред тога могу напасти“. ¹

Напад партизана на Крагујевац накратко је дошао у други план, када су Немци 3. октобра кренули према Горњем Милановцу и Руднику. Циљ им је био ослобађање посадне чете заробљене у Горњем Милановцу. Немачки 3. батаљон 740. пешадијског пука 717. посадне дивизије са паром борних кола пошао је из Крагујевца, док је један батаљон 714. посадне дивизије пошао из Тополе.

Сазнавши за немачку акцију, четници су најпре порушили мостове код Думаче и у Љуљацима. План је био да Немце на Рапај брду, испред Горњег Милановца, сачека Таковски четнички одред, а да их, истовремено, с леђа нападне Таковски батаљон Чачанског партизанског одреда.

Партизани нису извршили задатак – уопште се нису појавили – док су четници неко време држали своје положаје на Рапај брду. У овој борби, Таковски четнички одред тукла су и три авиона типа „штука“. Немци су ушли у Горњи Милановац око 17 часова. Опљачкавши и спаливши град, повели су са собом 170 мушкараца као таоце и кренули према Руднику. Видевши немачку колону из правца Горњег Милановца, четници се повлаче из Рудника, где су се још пушкарали са батаљоном из састава 714. немачке дивизије. И Рудник је опљачкан и спаљен. Четници су у овим борбама имали 17 погинулих, а Немци четири погинула и осам рањених. ²

Пут Горњи Милановац-Рудник био је макадамски, непогодан за моторна возила. Дрвени мостић између села Сврачковци и Мајдан није издржао терет немачких борних кола. Покушаји да се борна кола извуку из провалије нису уродили плодом. Дан се ближио крају а околне шуме биле су пуне четника, па је немачки командант наредио да се возило онеспособи и остави. После неколико дана четници су оправили ова борна кола и одвезли их на краљевачки фронт.³

 

После ових догађаја, поново је постао актуелан план комуниста за напад на Крагујевац. Ситуација у овом граду била је тежа него у Јагодини, где је поручник Сотировић решио ствар претњом комунистима. У централној Шумадији комунисти су имали доста јаче снаге, окупљене у Крагујевачки партизанкски одред (према једним комунистичким изворима, ова јединица је тада имала 700, а према другим око 250 бораца. ⁴.

 

Партизани су 10. октобра поубијали немачке војнике из једног телефонског одељења, па је три дана потом до четника стигла вест да Немци хапсе Крагујевчане за стрељање. Тог дана, 13. октобра, мајор Миодраг Палошевић, командант Шумадијских четничких одреда, послао је поруку мајору Кенигу из немачке команде града да ће, у случају стрељања Крагујевчана, четници стрељати немачке војнике заробљене у Горњем Милановцу. Палошевић је потом отишао на преговоре са комунистима. Успео је да одложи напад на Крагујевац, али је заузврат пристао да заједно са партизанима нападне немачку колону за коју се очекивало да ће поново кренути према Горњем Милановцу. За ову акцију стигло је одобрење са Равне Горе, које је у Дражином одсуству издао потпуковник Павловић. „Ако је народ осуђен да гине, нека вас види са њиме“, било је Павловићево образложење.⁵

 

Немачки 3. батаљон 749. пешадијског пука, ојачан тенковима и артиљеријом, пошао је из Крагујевца у зору 14. октобра, гонећи испред себе групу цивила као живи штит. Према споразуму са мајором Палошевићем, излазак Немаца из града требало је да спрече партизани, али њих нигде није било.⁶

 

Тако су Немци најпре наишли на истурена одељења Гружанског четничког одреда капетана Душана Смиљанића, код села Драча. Том приликом је погинуо поручник Благоје Стојанчевић „Баге“, начелник Смиљанићевог штаба. Пошто је први тенк прешао преко рова који је ископао, са бомбом је скочио на други тенк, али га је покосио митраљески рафал. Сахрањен је у манастиру Драча, где се и данас налази његов гроб. (На споменику пише: „Благоје Стокић, поручник из Ниша“, што није тачо: греши и потпуковник Сергије Живановић, наводећи презиме Стојановић. У архиви Равногорског покрета постоји један реверс који је потписао „поручник Благоје Стојанчевић“. ⁷

После овога, мајор Палошевић је послао курира Смиљанићу са поруком да не отвара ватру док не добије знак ракетом. Група цивила и Немци лагано су ишли друмом, дошавши тако на тридесетак метара од четничког рова код села Баре. Чим су се цивили сјурили у ров, испаљена је ракета и са свих страна је отворена ватра на Немце удаљене око 200 метара. Са свих страна – осим са десног крила где су се до почетка битке налазили партизани Крагујевачког одреда. Ракета је за партизане била знак за повлачење и остављање четника на цедилу. Десно крило је одмах заузео стрељачки строј Немаца, угрозивши бок четничког положаја. Из партизанске јединице, борбу је прихватила само једна чета, под командом Александра Бељаковића из Љуљака, која ускоро прилази четницима. (Бељаковића и групу његових четника заробили су и стрељали Немци 1943. године.)

Уочивши издају комуниста, капетан Смиљанић брзо одлази натраг и напада немачку артиљерију, која је у позадини остала без заштите. Његов Гружански одред уништио је део немачке батерије, што је мајору Палошевићу омогућило да са Гледићким и Таковским одредом задржи Немце између села Баре и Љуљаци.⁸

У току ноћи Палошевић је наредио да се Гружански и Гледићки одред повуку и утврде у пределу Малог Врха и села Видићи, а Таковски одред на Рапај брду. Напад Немаца кренуо је у освит зоре 15. октобра. Гардијски поручник Миша Мојсиловић из Крагујевца, командант Гледићког четничког одреда, последњи пут је проверавао да ли су авионске бомбе добро укопане у друм, када га је покосио рафал из немачког тенка. (Мојсиловић је сахрањен у манастиру Враћевшница: после рата његови посмртни остаци пренети су у породичну гробницу). Два тенка ипак су наишла на авионске бомбе укопане у друму, које је жицом активирао каплар Раде Живановић из села Љутовнице, скривен у непосредној близини. Гусенице су уништене, али је Живановић погинуо од експлозије. Постхумно је одликован Карађорђевом звездом IV реда, краљевим указом од 6. септембра 1942. године. Тада је Таковски одред пошао на јуриш и потиснуо немачко десно крило. Наредник Јеремић је ускочио у један од два напуштена тенка, не знајући да су Немци унутра сипали иперит. После једног сата умро је у најтежим мукама.

Немци су потисли четнике и тако пробили пут ка Горњем Милановцу. Још једном су спалили град, ухапсили су 133 цивила који нису успели да се склоне, и кренули натраг, гонећи те цивиле као живи штит. Четничке снаге су се поделиле: Таковски одред је отишао да запречи пут према Равној Гори, за случај да Немци крену у том правцу, док су Гружански и Гледићки одред с бокова непрекидно кидисали на дугу немачку колону. Напад је уродио плодом у атару села Неваде, испод Рапај брда, на непуна два километра од Горњег Милановца. У каљузи поред реке Деспотовице, два немачка тенка су се заглибила, а посада их је напустила пред надирућим четницима. Тако су четници заробили тенкове, да би их потом употребили у нападу на Краљево. Раденко Ћировић из Опланића, пратилац капетана Смиљанића, узео је из једног од ових тенкова 300 митраљеских метака и кутију за прву помоћ, која се и данас чува у кући Ћировића.⁹34

За ове тенкове, поручник Вучковић пише да су „напуштени под Рудником“. ¹⁰ То је тачно, јер је реч о крајњим јужним падинама Рудника.

Потпоручник Жика Павловић, у свом извештају, писаном две и по године касније, меша догађаје од 15. и 16. октобра:

15. октобра 1941. године: Вођена борба са истом експедицијом на положају Рапај брдо. Погинуо потпоручник Мојсиловић код општине Бело Поље. Овом приликом нападнута им је комора на зачељу, на шта су они одговорили ватром из топова. Заробљена два тенка – похваљен наредбом к-та одреда за ову борбу. ¹¹

Тако су Немци изгубили четири тенка (два уништена, два заробљена), што им је до тада, на нашем тлу, био највећи губитак оклопних возила у једној борби.

О комесару Крагујевачког партизанског одреда Владимиру Дедијеру са којим је неколико дана раније преговарао у Топоници, заједно са мајором Палошевићем, Вучковић пише:

Новинар Владимир Дедијер, човек вичан перу, описао је на хиљаду страна борбе партизана у прошлом рату. У одељку „У Шумадији“ из његовог ратног дневника, издајство код села Бара и погибија потпоручника Мојсиловића нису ни поменути. У Барама и околини а и у Крагујевцу, сигурно још има живих сведока овог догађаја.¹²

Комунистичка историја, заправо, и у овом случају говори све супротно: тенкове су заробили партизани, а четници се на друму Крагујевац-Горњи Милановац нису ни борили против Немаца.

Ево цитата: Делови Крагујевачког и Чачанског одреда заробили су 4. октобра код Горњег Милановца 44 немачка војника и подофицира. Стога је немачка команда послала своје трупе из Крагујевца у казнени поход према Горњем Милановцу, али су им јединице Крагујевачког и Чачанског одреда пружиле отпор од 14. до 16. октобра. Немци су се ипак 16. октобра пробили у Горњи Милановац и запалили га: пошто нису могли да га бране, кренули су натраг према Крагујевцу, одакле су дошли, палећи уcпут села кроз која су пролазили: претходно су похватали око 200 грађана и сељака и потерали их пред собом како их партизани због тога не би могли напасти. Међутим, Крагујевачки и Чачански одред су их поново напали код села Неваде, нанели им знатне губитке, а поред осталог запленили и два тенка. ¹³

Да би комплетирали причу, комунисти су поменули и четири подофицира и 40 војника, које је у ноћи између 3. и 4. октобра заробио наредник Славко Цветић са својом Мајданском четом, из састава Таковског четничког одреда. Ови Немци нису заробљени „код Горњег Милановца“, већ у Страгарима, где су чували барутану. Заробљеници су спроведени на Равну Гору, а немачки главнокомандујући у Србији, генерал Беме, тим поводом је потчињенима забранио „преговоре са устаницима“, помињући и случај заробљавања немачке чете у Горњем Милановцу, 29. септембра. „У оба случаја трупа је дозволила да буде преварена што јој је обећан `частан одлазак`, уместо да се брани до последњег метка“, пише у Бемеовој наредби. ¹⁴

Постоји још једна комунистичка верзија о партизанским борбама против Немаца на друму Крагујевац-Горњи Милановац: Делови Крагујевачког НОП одреда су 17. и 18. октобра 1941, у борби око с. Думаче и с. Љуљака, нанели губитке 3. батаљону 749. пп. ¹⁵ Дакле, у овој верзији борба није вођена у Невадама, већ 20 километара даље, у Думачи и Љуљацима, а погрешни су и датуми – 17. октобра Немци су већ били у Крагујевцу. Трећу верзију написао је Владимир Дедијер:

У октобру 1941. године био сам комесар Крагујевачког одреда. Једна немачка јединица покушала је из Милановца да продре у Крагујевац. Други батаљон нашег одреда 18. октобра је дочекао Немце – трећи батаљон 749. пука немачке 717. пешадијске дивизије и Недићев Пети добровољачки одред – и дошло је до отворене борбе. Као одмазду што су јединице Крагујевачког и Чачанског одреда у борби убиле 10 и раниле 20 немачких војника извршен је покољ становништва у Крагујевцу. ¹⁶

Дедијер све немачке жртве (10 погинулих и 26, а не 20, рањених) везује за повратак немачке колоне из Горњег Милановца, понављајући грешку у датуму (18. октобар). У стварности, нема доказа да се уопште водила велика борба у повратку Немаца – главни сукоби, у којима су пале жртве, одиграли су се приликом њиховог одласка за Горњи Милановац. На улазу у Горњи Милановац, седамдесетих година је постављен један конзервирани тенк, на чијем постољу стоји табла са још једном комунистичком верзијом догађаја. Овом приликом, партизани не само што су нападали Немце при доласку у Горњи Милановац, 15. октобра, већ су их напали – тенковима:

У Мајдану и овде на реци Деспотовици, 6. и 15. октобра 1941. године борци Таковског батаљона партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“ заробили су два немачка тенка. Као први устанички тенкови учествовали су у борбама на Рапај брду и Краљеву 1941. године. Радознали посматрач овог „немачког“ тенка биће изненађен ако уочи да су све команде, и данас јасно читљиве, исписане на енглеском језику. У ствари, реч је о америчком тенку типа „шерсон“, једном од многих које је влада САД-а поклонила комунистима после рата на име војне помоћи.

 

1. Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 438.
2. С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 75-76.
3. С. Филиповић, Браћа Филиповић у Горској краљевој гарди, 68.
4. С. Ћировић, Гружа у четницима, 150.
5. Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 444.
6. С. Ћировић, Гружа у четницима, 151.
7. С. Ћировић, Гружа у четницима, 150.
8. Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 443-445.
9. Изјава Слободана Ћировића аутору. Раденко је био Слободанов стриц.
10. З. Вучковић, Сећања из рата, 137.
11. Народни музеј Крагујевац, ЧА, КО-ИВ-801.
12. З. Вучковић, Сећања из рата, 132-137. О овим борбама такође видети: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 77-80.
13. Србија у рату и револуцији 1941-1945, 129-130.
14. З. Вучковић, Сећања из рата, 121-122.
15. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 11. (Према Зборнику, том 1, књига 1, 232-233)
16. Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 14. (Према: В. Дедијер: Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита, 711)