Погледи, 27.1.2018, Петровданска блокада – професор Миливоје Трнавац

 

Збор је одржан на имању солунаца браће Драгутина и Војимира Трифуновића, у оно време „најбогатијих људи у срезу пожешком“, на заравни Гувнина, источно од извора Ћиворак. Поред четничких јединица, збору је присуствовало и мноштво народа, не само из Гојне Горе већ и из ближе и даље околине. Процене о броју присутних, у зависности од информатора, крећу се од хиљаду, преко пет-шест хиљада до десет хиљада душа. С обзиром на историјске околности, процена да је овом четничко-народном скупу присуствовало више хиљада људи свакако је нереална. Многи су иначе на „вашар“ дошли зато што је то од њих тражено (момци и девојке који су били на гласу као добри играчи у колу), многи из поштовања према вођи отпора (учесници у Првом светском рату), а неки из радозналости. Ко је и како организовао такво славље, информатори не знају.

После смотре постројених четничких јединица Дража је окупљенима говорио о борби својих јединица под командом Ђуришића уливајући тако наду у победу и ослобођење од окупатора.

Ручак за учеснике збора припремила је кућа Драгутина Трифуновића, али су доста „прилога“ (печених бравова, прасади и гибаница) донели и мештани и посетиоци из околних села.

После ручка свирали су чувени гојногорски трубачи и играла се кола. У једном је играо и Дража. На све стране шкљоцали су фото-апарати. Многи Гојногорци су се фотографисали са оружјем, за тај тренутак, позајмљеним од четника. Информатори говоре да тада нико није знао да су „сликари“ у ствари немачки шпијуни. Пре свих то су били љотићевци и припадници немачке службе безбедности, али се тврди да је било и комуниста. (Пред вашар они су се налазили на планини Јелици код Чачка… Добили су задатак да дођу на вашар и да сликају. Снимке су предали Немцима у Чачку.“) Касније, у логору на Бањици, иследници су таоцима показивали фотографије са „вашара“ и захтевали да идентификују особе са њих. Крсти Урошевићу, таоцу из Гојне Горе, показана је фотографија на којој је он лично са митраљезом. Иследник га је цинично питао: ,,Познајеш ли овога?“

Иако, дакле, нема писаних трагова о четничком збору у Гојној Гори 13. јуна 1943, његово одржавање, с обзиром на сведочења савременика, не може се оспоравати. Следствено томе, сасвим је извесно да би се четнички збор и народни вашар у Гојној Гори, према одредбама из већ поменуте Бадерове заповести од 28. фебруара 1943. године, могли подвести под ,,дела саботаже“ којима се „руши углед окупационе силе“. Даљим тумачењем долази се до закључка да су становници Дружетића (где је према немачким обавештајним подацима био Штаб Драже Михаиловића), Гојне Горе (где су одржани збор и вашар), као и становници околних села, у операцији „Моргенлуфт“, сматрани одговорним за присуство бандита у својој средини јер су са њима отворено или прикривено садејствовали, односно свесно, држали се пасивно.

И уопште, кад год нису могли пронаћи кривце или њихове сараднике, у року од 48 сати, окупаторски војници су, држећи се ове заповести, за одмазду морали „прибећи лицима која се без обзира на то што не стоје у вези са неким“ или нечим „ипак морају сматрати као одговорна за учињена дела

 

3. Драгутин Кујовић, заборављени херој Петровданске блокаде

 

У Петровској блокади Гојне Горе, немачка казнена експедиција, осим хватања талаца, имала је и друге задатке: да спали домаћинство Драгутина и Војимира Трифуновића (зато што је на њиховом имању одржан четнички збор) и домаћинство Миливоја Трифуновића Бојовца (зато што је у његовој кући мучен и усмрћен љотићвац, кога су локални четници после збора осумњичили за шпијунажу, свирепо мучили и усмртили). С обзиром на то да су Немци детаљно претражили домаћинство Сретена Јевтовића, могуће је претпоставити да су тражили четничку радио-станицу. Нису нашли било шта сумњиво јер је Вод за везу, који је радио-станицу опслуживао, успео да је демонтира и сакрије, а Сретенови укућани благовремено су почистили све трагове њеног постојања. Испред казнене експедиције једино није умакао радио-телеграфиста Драгутин Кујовић.* Он ће бити једина војничка жртва Петроваданске блокаде.

*Драгутин Кујовић, заборављени херој Петровске блокаде, рођен је 1. новембра 1919. године у Беранама, где је његов отац Савић био службеник Секције за одржавање путева, а мајка Стана домаћица. Када је 1941. почео рат, Драгутин Кујовић је као матурант гимназије у Беранама мобилисан и упућен на курс радио-телеграфије за потребе Главног штаба ЈВуО. У рату су код Зиданог Моста 1944. погинули и Драгутинов брат Вељко и отац Савић, и то без трага о сахрани. Тако је породица Кујовић крај рата дочекала без иједне мушке главе.

Да му цивилне панталоне, које је имао на себи, нису биле безецоване (ојачане на коленима и позади) италијанским шаторским крилом, завршио би као и остали таоци. Управо комади италијанског војничког шаторског крила на Кујовићевим панталонама будили су сумњу. Због тога је Кујовић једини од ухваћених у блокади Гојне Горе везан, а када је одведен у Каменицу, где је био сабирни центар, једино је он од 130 талаца подвргнут свирепом мучењу.

У настајању да од Кујовића изнуде неко признање окупаторски војници су га везаног тукли моткама. Када се онесвести, „омуљали“ би га у реци Каменици и наставили бесомучни пир.

Кујовић, међутим, од почетка мучења па до последњег даха није мењао исказ: он је Драгутин Кујовић из Љубића, сестрић је Сретена Јевтовића, у његовом дому станује, а кројачки занат учи код шнајдера Антонијевића, који му је и безецовао панталоне. (Такав алиби могао му се чинити као сасвим чврст: у Љубићу поред Чачка доиста је живео један Сретенов сестрић, једна од Сретенових унука била је кројачица и имала је шиваћу машину, а Добривоје Антонијевић био је чувени гојногорски шнајдер.)

Задојен епским предањима, двадесетчетворогодишњи Драгутин Кујовић издржао је физичка мучења, моралном чврстином надвисио окупаторске џелате и као, некад у проклетом Лијевну, Стари Вујадин уздигао се у херојске висине.

Подвижнички чин радио-телерафисте ВК ЈВуО Драгутина Кујовића остао је непознат. О његовим размерама може се судити у наше време, са закашњењем од седам деценија. Херојским држањем спасао је Штаб Драже Михаиловића од потере, радио-станицу ВК ЈВуО и њено људство од уништења, дом Јевтовића од паљевине а Гојну Гору и околна села од погрома. Да је било шта признао или одао, окупаторска одмазда била би још суровија. Он би без обзира на признање, односно издају, био стрељан, сва гојногорска домаћинства спаљена, а становници без избора поубијани јер би, по слову Бадерове наредбе од 28. фебруара 1943, били криви за скривање и сарадњу са организацијом „бандита“ Драже Михаиловића.

Не сазнавши од Кујовића било шта, џелати су према једном сведочењу, његово беживотно тело оставили поред реке Каменице, а по другом закопали га у речни шљунак.

Парастос Драгутину Кујовићу приликом сахране у порти Каменичке цркве држао свештеник Милојко Петровић. Њему са леве стране Гојногорац Јевто Јевтовић.

Када је немачка офанзива прохујала, хероју Кујовићу су се одужили само другови-саборци и синови Сретена Јевтовића – Јевто, Љубивоје и Слободан. Другови су га у тајности сахранили у порти Каменичке цркве, спевали песму и њом га ожалили.

Оригинални рукопис песме коју су у част Драгутина Кујовића спевали његови саборци из Вода за везу

Браћа Јевтовићи су му касније подигли и скроман споменик, али су уместо себе, из разумљивих разлога, уписали да то чини „Радиотелеграфска школа Врх. к-де ЈВуО“. Такође, име Драгутина Кујовића у породичне читуље уписали су сви мушки потомци Сретена Јевтовића и редовно му о Задушницама пале свеће.

 

4. Одмазда окупатора над цивилима у рубним селима пожешког, таковског и црногорског среза

 

Крећући се из правца Пожеге ка Горњем Милановцу, Немци су 14. јула 1943. године хапсили таоце у Гојној Гори, Каменици и Дружетићима, а идући из правца Горњег Милановца ка Пожеги по селима Коштунићи, Леушићи и Прањани. Каменица (онда пожешка, данас у општини Горњи Милановац) била је сабирно место за 130 заробљених (Самарџићев навод) из ових села. После испитивања неки од њих (деца, жене и старији) пуштени су, а остали су под стражом и уз физичку тортуру ноћ провели у згради основне школе. Истог дана свирепо је усмрћен Драгутин Кујовић, једини војник ЈВуО заробљен у офанзиви. Радио-станица, златници и документа британске војне мисије (опет Самарџићев навод) заробљени су, највероватније у Прањанима.

Према сведочењима информатора (избегли заробљавање и потомци заробљених), таоци су из Каменице, сутрадан (15. јула увече) преко Гојне Горе и Пожеге камионима превезени у ужички Окружни затвор. Десетак гојногорских четника поставили су заседу за Шиљковици (тромеђа села Гојна Гора, Јанчићи, Горња Добриња) са намером да нападну конвој, али су од тога ипак одустали јер су проценили да би сви таоци страдали, а Гојна Гора за одмазду била би спаљена.

Хватање талаца Немци су наставили и наредних дана. У Ратном дневнику 297. пешдијске дивизије записано је да су приликом покушаја да се зароби Штаб Драже Михаиловића спалили село Каменица и уз то 15, 16. и 17. јула у планинским деловима Маљена, Повлена и Медведника похапсили 388 и стрељали једанаест лица.

Заробљени из планинског дела села Прањани и Дружетићи као и они из села Богданица, Мршељи, Љутице и Душковци спроведени су у логор на месту званом Чолова Долина у Душковцима). Одатле су са заробљенима у косјерићким селима Скакавци, Мионица и Росићи (срез црногорски), који су били притворени у Ражани, преко Црнокосе и Сарића Осоја пребачени такође у ужички Окружни затвор.

Како у ова четири дана операције (14-17. јул) Немци нису успели да заробе и униште Штаб Драже Михаиловића, војноуправни командант и командујући генерал у Србији Бадер посумњао је 18. јула у успешност свог подухвата. Процењивао је, наиме, да су „услед сјајне непријатељске обавештајне службе“ – Немци „закаснили 24 сата“, а већ 19. јула, извештавајући о операцији која се „у простору Равна гора – Маљен – Медведник […] развија […] против организације Драже Михаиловића“ – а у којој учествују „два батаљона 297. пешадијске дивизије, један батаљон 5. полицијског пука, два бугарска батаљона и један комбиновани батаљон“ – запитао се „да ли ће се још у току операције постићи значајнији резултати, пошто се непријатељске снаге, захваљујући својој шпијунској мрежи правовремено обавесте“. У извештају за команду Југоистока Бадер се чак правдао а и поред „брижљивих припрема“ његове јединице нису успеле да опколе мобилне ,,ДМ банде“ Операција је, као што је и планирано, трајала десет дана. Завршена је 22. јула безуспешно, а њен биланс, као што је већ речено, био је 455 (В. Глишић), односно 453 (Самарџић) ухапшених, укључујући у тај број и једанаест стрељаних.

У операцији Моргенлуфт Немци су рачунали на комбинациу војне силе и лукавства. За делове дивизије Бранденбург, употребљене у комбинованом батаљону, у чијем је саставу било и фолксдојчера (Шваба из Баната – примедба М.Т), који су говорили српски, обезбеђене су четничке униформе и народна ношња. Прерушени Немци примакли су се Равној гори, очекујући брзи продор четири моторизована батаљона. Изненадним нападом требало је заробити Дражу и уништити његов Штаб. Испоставило се, међутим, да су Немци Дражу тражили где он у то време није био.

Да ли је Дражина обавештајна служба дознала да се спрема немачка офанзива? Да ли је реч о случајности, или, можда о војничком инстинкту и способности Драже Михаиловића? Мада нема докумената која би указивала на то, могло би се претпоставити да му је неко из Недићеве владе дојавио за офанзиву па је он дан-два пре њеног почетка избегао. Било како било, Дража се извукао из клопке и није био у зони захваћеној операцијом „Моргенлуфт“, већ стотину и више километара јужно – на планини Златибор (Округлица у атару села Висока изнад Ариља).

Нешто пре неуспеха у операцији „Моргенлуфт“, неуспехом је завршена и немачка офанзива „Шварц“ против Титових партизана, у олини Сутјеске. У таквој ситуацији генерал Бадер, врховни заповедник немачких трупа у Србији одлучио се на последњи могући корак па је у листу „Ново време“ још у току операције „Моргенлуфт“, 21. јула 1943. године, објавио уцену за Дражу „вођу банди“ и Тита „комунистичког вођу“, обећавши награду од по 100.000 рајсхмарака у злату сваком ко их доведе живе или мртве.