Погледи, 27.1.2018, Петровданска блокада – професор Миливоје Трнавац

 

5. Зашто су заробљени Недићеви стражари у Каменици

 

Из наведених села ондашњег таковског, пожешког и црногорског среза у затвор у Ужице доведено је 221 лице. Углавном су то били сељаци које су Немци заробљавали (хватали) по њивама, ливадама, путевима и кућама. Међу њима били су и десеторица стражара Недићеве Српске државне страже, који су заробљени у Жандармеријској станици у Каменици, онда срез пожешки.

Може се чинити да је необично што су као таоци ухапшени и припадници Недићеве Српске државне страже, дакле они који су били у служби окупационе силе, а уз то и под њеном контрлом.

Објашњење је, међутим, једноставно. Немци су, знали да Дража на терену има велики утицај у Српској државној стражи па су стога подстицали Недића „да и он, са добровољцима“ (љотићевци – М. Т) „и нарочито Српском државном стражом учествује у акцијама против Драже Михаиловића“. С обзиром на то да је Дражин Штаб лоциран у Дружетићима, а да је Каменица, у којој су стражари били на дужности, у атару Дружетића, кривица Недићевих стражара била је ван сваке сумње. Њихова (не)активност у гоњењу Драже, по одребама већ помињане Бадерове наредбе од 28. фебруара 1943. године, подведена је под „дела саботаже“ којима се „руши углед окупационе силе“. Дакле, Недићеви стражари из Каменице били су одговорни за присуство „бандита“ у својој средини. Као и остали ухапшени, имали су статус талаца па су као такви у логору на Бањици и стрељани.

Хапшење десеточланог одељења Српске државне страже и њихово стрељање на Бањици, у Каменици и околини остали су непознаница. Како је зграда жандармеријске станице спаљена, сматрало се да не постоје услови а рад стражара и да су они распоређени на службу у друга места. Остаје неразјашњено да ли је то било завнично објашњење ондашње власти или је реч о произвољним нагађањима мештана.

Из Ужица, заробљени су 20. јула возом (у теретним вагонима) ревезени на Чукарицу, а одатле аутомобилима (,,марицама“) у логор на Бањицу. Сви затвореници за одмазду сматрани су таоцима.

По слову Бадерове наредбе од 28. фебруара 1943. мере одмазде нису представљале само казну за извршена дела: „својим застрашујућим дејством, пре свега, требало је да служе и за то да се спрече такви злочини у будућности“. Већина заробљених у офанзиви „Моргенлуфт“ касније су у три маха (25. септембра, 1. октобра и 21. октобра 1943.) стрељани према прописаним квотама:

– за једног убијеног Немца или једног убијеног Бугарина 50 Срба, а за једног рањеног Немца или Бугарина 25;

– за једно убијено лице у служби окупационих сила 10, а за једно рањено лице у служби окупационих сила 5 затвореника;

– за нападе на објекте важне за рат, у зависности од тежине случаја (причињена штета а нападач није ухваћен у року од 48 сати) и до 100 затвореника

Лица „подесна за стрељање“ предлагао је крајскомандант „по претходном саглашавању са надлежном експозитуром службе безбедности, као и по саслушању надлежног српског начелника“. До одвођења на стрељање таоци су, као и притвореници других категорија, држани на режиму лоше исхране, што се граничило са изнурававем глађу, и били подвргнути психичкој тортури јер су иследници на саслушањима желели да дођу до сазнања о Дражи Михаиловићу и његовој организацији.

 

7. ,,Моргенлуфт“, неуспео немачки покушај за организације Драже Михаиловића и акт злочинства над цивилним становништвом

 

Према резултатима новијих истраживања подухват „Моргенлуфт“ био је немачко-бугарско-љотићевска операција против Штаба Драже Михајловића, у којој су под командом потпуковника Нојмана учествовале респективне снаге јачине од око два пука, а то би могло бити између две и две и по хиљаде војника (два батаљона 297. пешадијске дивизије, један батаљон 5. полицијског пука, два батаљона бугарског окупационог корпуса, један комбиновани батаљон у коме су били припадници дивизије „Бранденбург“, један батаљон СДК [љотићевци], делови 1. руског заштитног корпуса, 9. чета руског заштитног корпуса и одељење Зихерхајматсдинста.

Припреме за ову офанзиву немачка команда у Србији почела је 19. јуна, дакле само 6 дана после четничког збора и народног сабора у Гојној Гори. Толико је било потребно да се развију филмови, израде и детаљно проуче фотографије које су на збору и сабору снимили љотићевци и немачки обавештајци, за које се веровало да су заиста само фотографи.

Податке за лоцирање Штаба Драже Михајловића у селу Дружетићи, северозападно од Чачка, Немци су, највероватније, добили преко Недићеве владе. Наши информатори, међутим, тврдили су да Дража није био у Дружетићима већ у Гојној Гори и претпостављали да је баш од Недића обавештен шта Немци припремају. Тиме се управо може и објаснити зашто су Немци „закаснили 24 сата“.

Са дистанце од седам деценија, кад се све околности доведу у узрочно-последичну везу, може се закључити да је Милан Недић, председник Владе народног спаса, био на великој муци. Прогласима упућеним народу о гарантовању сигурности свима који поштују законе окупационе силе, свесно или несвесно помогао је Немцима да, користећи се другим лукавствима, похватају што више талаца. Такође, свесно или несвесно жртвовао је и својих десет стражара стационираних у Каменици.

Ово су, дакле, логични закључци о једном сегменту Петровске блокаде, које би наша историографија могла документовано да прихвати или одбаци.

С обзиром на начин припремања и вођења операције и њено трајање, затим на снаге које су у њој учествовале, операција „Моргенлуфт“ није спорадичан или „микро“ догађај у Србији из периода Другог светског рата, већ „једна од већих немачких акција против четника Драже Михаиловића.“

Последице овог окупаторског чина биле су паљевине, застрашивања, убијања, хапшење талаца и њихово одвођење у логор на Бањици, где је већина стрељана. Имајући то на уму, подухват „Моргенлуфт“ био је акт терора и злочинства окупаторске Немачке над цивилним становништвом.

 

8. Закључна разматрања

Од 331 таоца доведног у логор на Бањици, колико смо идентификовали у Седмој књизи личних података притвореника, три су биле жене. Стрељана су 264 мушкарца; један је интерниран у логор Маутхаузен, где је умро; за тројицу нема података где су и како завршили, а то значи да нису извођени на стрељање већ да су убијени логору; за једно лице није сачуван картон. Дакле 269 уморених, што са седам убијених у офанзиви, за које имамо поуздане податке, чини 276 усмрћених. Једина им кривица била што Немци нису успели у науму да заробе и униште штаб Драже Михаиловића.

Као и хиљаде невиних Срба из других крајева, сви петровски мученици били су жртве геноцидног злочина нацистичке Немачке у Србији за време рата 1941-1945 године. Да би сакрили трагове свога злочина над затвореницима логора на Бањици, окупатори су њихове земне остатке покопане у масовне гробнице у подавалском селу Јајинци, у јесен 1944. извадили из рака и спалили.

По основу интервенција, преко Недића и љотићевских веза, и уз откуп, из логора је „пуштено на слободу“ четрдесет талаца (црногорски срез – 30; Прањани – 5; Богданица – 2; Љутице -1; Мршељи – Ужице -1). На принудни рад у Француску, а то је омогућило да крај рата дочекају живи, одведена су 22 таоца (9. фебруара 1944 – две жене; 24. фебруара 1944 – двадесет мушкараца, који су били 1925. или млађег годишта).

 

Збирни преглед жртава

Нова комунистичка, власт успостављена по завршетку рата одужила се петровском робљу (таоцима ухваћеним у офанзиви ,,Моргенлуфт“ и касније усмрћеним) тако што је њиховим потомцима доделила споменице „за вечну успомену на жртве терора фашистичких окупатора и њихових слугу“. Треба рећи да су и деца жртава уживала привилегије (при запослењу, рецимо) и да су за школовање добијала новчану помоћ.

Ушавши у четврту годину осме деценије од немачког злочишног подухвата названог „Моргенлуфт“ схватамо да је тај трагични, и свакако не „микро“ догађај из идеолошких разлога смишљено скрајнут па као такав уопште није могао, или бар у одговарајућој мери није могао бити заступљен у делима послератних хроничара и историчара.

Евентуалним будућим истраживањима требало би утврдити колико је у овом злочиначком окупаторском подухвату још лица убијено и заробљено и идентификовати их поименице.

Ако су тачни подаци из немачких извештаја и они из литературе којом смо се служили, убијена су још четири лица, а заробљено још 113 односно 111 талаца. Која су то још четири убијена лица и да ли је ових 113 или 111 заробљених лица пуштено, из сабирних центара, или су она можда из њих побегла? – питања су на која, засад, немамо одговор.

Потребно је, такође, одговорити и на још два питања. Прво: зашто је нова власт, по завршетку рата 1941-1945, потомцима стрељаних талаца ухваћених у офанзиви која је имала за циљ уништење Штаба Драже Михаиловића доделила споменице за вечну успомену на жртве терора фашистичких окупатора и њихових слугу?

Друго: зашто је једино Седма књига личних података притвореника Концентрационог логора Београд – Бањица (у њој су евидентирани таоци ухваћени у Петровској блокади) склоњена („изгубљена при преношењу“) па је морала бити реконструисана на основу картотеке Савезног јавног тужилаштва (СЈТ) и картотеке добијене из Архива Југославије (АЈ).