Предраг Р. Драгић Кијук: Jасеновац у светлу анатомије политичке похоте

Да и у нашем времену, окруњеном глобалистичком идеологијом америчког и европског политиканства, има новинара који не пате од моралне лености и који чувају достојанство своје струке, сведочи и књига Биљане Живковић. Конципирана од текстова који су сведочанство како политичке патологије, тако и масовне социопатске помаме, књига „Јасеновац и сребренички мит“ се претворила у анатомију савремене изопачене друштвене збиље, са једне, и моралну хрестоматију, са друге стране.

1.

Ко и зашто прећуткује Јасеновац и форсира сребренички мит јасно је после увида у шест текстова ове потресне сторије о српском мартиријуму и о пакленицима. Слику политичког патохуманизма, који све подређује моћи и прагматизму, још језивијом чине сазнања да је у погрому хрватских усташа над Србима учествовао и велики број припадника хрватског клера.

У „Документима о протународном раду…“, Јожа Хорват и Зденко Штамбук наводе 427 црквених злочинаца, док је Гојо Ристе Дакина за књигу „Буди католик или умри“ пронашао 977 католичких свештеника који су сарађивали са усташама. Милан Булајић је тај број, по истраживању, повећао на 1.171, а Америчка комисија за утврђивање злочина изишла са податком о 1.400 припадника хрватског римокатоличког клера који су помагали Павелићу и Степинцу, како би Хрватство уздигли у сам врх бестијаријум

Пије XII је сатрапа Павелића благосиљао „на почетку његове језиве каријере, у њеном току и на самртној постељи“. (К. Дешнер, „Политика римских папа у 20. веку“, књ. 2, стр. 154). Папа се није оглашавао поводом холокауста над Србима – али се зато огласио 2. јуна 1945. због „туговања“ услед комунистичких убистава „свештеника… из Словеније и Хрватске“.

Папа Пачели (алијас Пије XII) није видео ништа лоше у томе што је „практикујући католик“ Анте Павелић, у доба монструм-државе НДХ (1941-1945), по писању Хермана Нојбахера на најмонструознији начин побио 750.000, а по сведочењу генерал-мајора СС трупа Ернста Фика око 700.000 Срба, нити што је целокупну имовину СПЦ у Хрватској присвојила римокатоличка црква. Колико је тачно уморено невиних људи у овој монструм-држави тешко да ће икада бити утврђено, иако у својој књизи „Ватикан и Други светски рат“ М. М. Шеинман преноси један податак по коме је број ликвидираних Срба „око 800.000“. Ове застрашујуће цифре су ваљда једини разлог што је Авро Манхатан, култни писац о Ватикану и аутор чије су књиге доживеле преко педесет издања, закључио да је „Павелићево животно дело стварање једне од најокрутнијих фашистичких тиранија која је икад осрамотила Европу“.

Еуђенио Пачели се није оглашавао о зверствима и клању „у католичкој великој Хрватској“ у којој је трајао лов на Србе, Јевреје и Цигане. Валови мржње, садизма и незапамћених ритуалних убистава једини је знак његове духовне деце која су учинила да су се „реке Хрватске и Босне мастиле од српске крви“ (Маурицио Баси). Он је у свему имао разумевања за став фрањевачког фратра и гувернера Шимића, а који је овај сажео у две реченице:

„Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм“. То у свом поверљивом извештају тврди и командант окупиране Србије генерал Бадер, истичући како „Хрвати, без сумње, настоје да цело српско становништво униште“.

Зар онда чуди што је из немачког посланства у Београду, још 16. септембра 1942, Феликс Бенцлер обавештавао Министарство иностраних послова: „Од оснивања те државе (НДХ) до данашњег дана, уз опрезне процене, више стотина хиљада Срба коштало је живота“. Истовремено, генерал-пуковник Александар Лер констатује „да је уморено око 400.000 према усташким наводима“. И у својој књизи „Југославија на вратима“, Енцо Каталди. такође, сматра да је „покољ Срба од стране Хрвата, између 1941. и 1942, достигао 356.000 православних жртава и неколико хиљада Јевреја“.

Макар што су хрватски србофобични католици поклали око 110.000 деце у за њих отвореним „посебним логорима“: Метајна на Пагу, Јабланац, Млака, Јадовно, Горња Ријека, Јасеновац, Стара Градишка, Брочић, Јастребарско, Сисак – папа Пачели као човек „светодуховске речитости“ потпуно се оглушио и о овај јединствени бестијаријум у историји Европе. То је и разлог што се Ватикан не може ослободити од одговорности за део сопствене патобиографије, баш како што се ни Американци не могу ослободити одговорности за програмирани рат против Срба током 1991-1995. године.

Они су најодговорнији за етничко чишћење Срба у Хрватској и гашење Републике Српске Крајине 1995, директно саучесништво, и поред постојећег ембарга, у наоружању муслимана у Босни и уништавање око 2.000 српских села (М. Иванишевић:  Српска згаришта сребреничког краја) по принципу „спржене земље“, и главни политички лобиста Шиптара на Косову и Метохији – под чијим се надзором, и поред Резолуције 1244 Савета безбедности УН 1999, успоставила расистичка политика чије се дивљаштво огледа у цивилизацијски поражавајућим бројкама. Од 1999. до 2011. са Косова је протерано око 300.000 Срба, изведено 7.050 напада на Србе, 935 њих је убијено, а не зна се судбина за 1.811 отетих; срушено је 156 православних богомоља, уништено 256 гробаља, покрадено више од 10.000 икона, а 7.240 српских надгробних споменика потпуно разорено.

2.

Потресна сведочења Зорке Делић – Скиба и Смиље Тишме, у књизи „Јасеновац и сребренички мит“, у ствари су стигматичне сторије о прекинутом детињству. Уједно, то су и оптужујућа сведочанства о прераном одрастању, испуњеним кошмаром који никада неће избледети у сећању на дане које су провеле у хрватским концлогорима „независне монструм-државе“.

Довољно је упоредити изјаве Зорке Делић, даване различитим поводима, па схватити како се живот у паклу селио у смењивању обезнађеног страха и свенових траума. Зато и није могуће у једној изјави све рећи, емоције не досежу до јединствене целине, па су различити детаљи-допуне најтачнија потврда пакла у коме се детиња душа, као и свака друга, нашла. Само у том психоаналитичком кључу могуће је разумети, на пример, изјаву коју је Зорка Делић дала др Млану Булајићу (за књигу „Усташки злочини геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. године“) и наводе изнете у интервјуу за ревију „Печат“ (заступљен у књизи „Јасеновац и сребренички мит“).

Какав је био земни крај малених и невиних несрећника и шта су деца у нељудским условима преживљавала, и са чиме су се суочавала, потврђују и друга сведочења. Салваторе Лои, потпоручник италијанске војске у Лици (аутор књиге „Југославија 1941“), описујући стравично оргијање хрватских усташа у Грачацу, и убијање родитеља па деце, записао је: „Брујање и урликање задовољства пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било ништа сем физичке фигуре“ (Che nei croati di umano non vi era che la figura fisica, p. 71)

Марија Чизмак, затвореница у злогласној староградишкој Кули, испричала је, 1945. Јани Кох шта се дешавало са децом коју су усташе одвукле на таван… „Карамарко је их клао тако да је сваком заринуо оштрицу дубоко у грло… а набодено на нож крвник би дијете треснуо куд би стигао… Мању дјецу Орешковић је давио рукама или их је прихватио за ноге и ударао њима два до три пута о греду тавана. Крв и мозак циједили су се низ таванице… а најстрашније је било што су сву ту болесну дјецу клали пред очима оних здравих, која су чекала да дођу на ред“.

Један од најмонструознијих злочина догодио се у подкозарачком селу Драксенић. Крвници су, 13. и 14. јануара 1942, извршили масакр у сеоској цркви над 208 житеља, међу којима је било 85 деце. Преживели сведоци, Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић описују стравичне призоре: „Марти Врнић су биле прорезане обе дојке и кроз њих провучене ручице њене деце, везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, њено дете…“ Највећи број тела и лобања су били у тој мери деформисана да нису могла да се препознају, па је локални свештеник сакупио мозак расут по црквеном поду и сахранио испод олтара.

Јуна месеца 1942. хрватске усташе су на Кордуну, у шуми Машвина, поређале на пропланку двадесеторо „дјеце, до једне године… Дјеца су поређана у коло – ножице према унутра а главице према ван… Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, пререзано ножем испод врата“ (Страхиња Курдулија: „Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945.“).

Папа Пачели (алијас Пије XII) веровао је у моћ силе, месијанско провиђење и аријевски мистицизам. За то је имао више разлога (од мржње према Словенима до папске непогрешивости), изнад свега теоантрополошки, који је он превише идеологизовао, претварајући га у антикомунистичко уверење. Најзад, Еуђеније Пачели је најзаслужнији што је 29. октобра 1933. Хосе Антонио Примо де Ривера основао фашистичку партију Шпаније (Falange Española).

Ни ова, нити слична ритуална убиства нису дирнула молитвено срце папе Пачелија који је као гесло свог понтификата прогласио миротворство:  Opus Iustitiae Pax (Мир је дело правде). Овај „немачки папа“ и нежни молитвеник који се од баварске опатице Паскалине Ленард (са надимком „La Papessa“) није одвајао до краја живота, најзаслужнији је за зближавање Хитлерове Немачке и Ватикана, те не чуди што је нацистичка штампа одушевљено пропратила, 1939, његов избор за папу.

Иако се, током Другог светског рата, није у свему слагао са италијанским фашистима (појединци су се, попут генерала Александра Лузијанија, због ритуалних убистава од стране верних савезника Хрвата, обраћали Мусолинију устрашени да ће „на савест Италије и наше културе пасти неизбрисива мрља ако не будемо спречили да се нама припише како подржавамо безакоње“) Пије XII је дубоко веровао у више законе који налажу преверавање Срба, сматрао да су заслужили казну и због одбијања Конкордата, 1935, јер попут правих варвара не схватају да је глас времена глас Бога (Vox tempоris vox Dei). ), коју су помагали Хитлер, језуити и Мусолини.

Овог принципа, папска црква се држи и данас и због њега се на Србе и у садашњем комплоту моћи и нових савеза сручила ватиканско-немачко-америчка казна. Иако то данас није тешко уочити, јасно је да се, попут ватиканског патобиографског рецидива, Србима враћа претња коју је управо Еуђенио Пачели изговорио у конзисторију децембра 1937. Пачели је тада (као државни секретар Пија XI и творац Конкордата) православним Србима упутио пророчку опомену: „Долази дан када неће бити мали број оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодушно и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио њиховој земљи“. Без сумње, папско начело Vox tempоris vox Dei то јест да је глас времена глас Бога (што у ватиканској граматици у ствари значи да је глас моћних глас Бога) Срби и овога пута тумаче различито од курије и папофила, увек спремних за нови крсташки поход.

3.

Организатор холокауста над Србима 1941-1945. (што се поновило у бенигној форми педесет година касније) седео је у Ватикану док су извршиоци били оримљени Хрвати, уз помоћ муслимана као „цвијета хрватства“. Бискуп бањалучки, Јово Гарић, у писму од новембра 1941. наводи како су „муслимани извршили акте неописаног дивљаштва према јадном православном становништву“(!). С друге стране Авро Манхатан (у књизи „Католички терор данас“) цитира један део из меморандума официра који је послат „да заштити православне Србе од ужасних хрватских покоља“ августа 1941: „За све време нашег путовања у правцу брда Јавор близу Сребренице и Озрена, сва српска села на која смо наишли била су потпуно напуштена. Али у кућама смо често пута налазили целу фамилију заклану. Чак смо наилазили на бурад пуну крви. У селима између Власенице и Кладња пронашли смо децу набијену на колац са њиховим малим удовима, згрченим од бола као да су инсекти били залепљени шпенадлама“.

Биланс те србофобије (коју Анте Павелић с поносом истиче: „Заједничка идеологија коју исповедамо запечаћена је у Риму“) забележили су и италијански војници, фотографишући Хрвате са два ланца језика и очију око врата. Сцену, „са корпом од ’врбовог прућа‘ на столу описује и Курцио Малапарте“ на чије питање Павелић усхитно одговара: „Поклон мојих верних усташа. Двадесет кила људских очију“.