Српска Православна Црква: МЕМОРАНДУМ о Косову и Метохији (2003)

С А Ж Е Т А К – Р Е З И М Е:

Црква Христова у Српском народу, која дели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање, показује се и данас као најпоузданији сведок његових искушења, која су погубнија сада можда но икада.

Та искушења су највећа и најтрагичнија на Косову и Метохији, тој Светој Земљи Српског народа. Оно што је Јерусалим за Јеврејски народ, то је Косово за Српски народ. А Косово, као и Јерусалим, није само географија, ни демографија. То је питање идентитета: народног, духовног, културног, хришћанског и људског, то јест богочовечанског. Зато је Српска Црква и у овом моменту дубоко забринута за судбину Косова и Метохије, и свих људских бића која тамо живе, и свих Светиња која тамо постоје.

Овај Меморандум је заиста непристрасно потсећање, по већ ко зна који пут, на пуну истину и правду о Косову и Метохији у прошлости и садашњости, а ради заједничке будућности свих на Косову.

Назив и територија

Назив КОСОВО, који је наметнут од комунистичког режима после 1968. г., уместо дотадашњег пуног назива КОСОВО И МЕТОХИЈА, није адекватан за територију која се под тим називом подразумева. Географски и историјски, назив Косово означава пре свега Косово ПОЉЕ, равницу која се протеже од Звечана на северу до Качаника на југу. Од дреничке висоравни све до високих планина које граниче са садашњом Албанијом, налази се равничарска област Метохија, која обухвата углавном слив Белог Дрима.

Садашња Покрајина Косово и Метохија захвата простор од 10.850 квадратних километара. Намерно потискивање и брисање имена Метохија из назива ове српске Покрајине је било у функцији истискивања и негирања српског црквеног карактера ове области у циљу њеног потпуног отцепљења од Србије.

Историја Срба на Косову и Метохији

Срби су се током Велике сеобе индоевропских народа коначно настанили на просторе данашњег Косова и Метохије у 7. веку, и ускоро потом, крштењем и уцрковљењем ушли су у хришћанску цивилизацију Православне Византије. О томе сведочи преко 1.300 цркава и манастира, нарочито око Призрена, Пећи, Истока, Клине, планине Чичавице, Новог Брда, као и на простору Поморавља.

Међу Косовско-Метохијским задужбинама налази се неколико врхунских црквених, културно-историјских споменика као што су: Пећка Патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка, каквих мало има у читавој светској духовној и културној баштини. На овим просторима, који ће тек од Срба добити назив Косово, пре доласка Срба живели су углавном романизовани Дарданци, а било је и Грка, Романа, Влаха, Аромуна, Цинцара и остатака Илира и Трачана, тј. оних предака који учествују у каснијем формирању Албанаца.

Досељавањем Словена ови староседеоци су се повукли према приморским градовима, или у тешко приступачне планинске области. И пре стварања самосталне државе Српски народ је на косовскометохијским просторима живео још од времена самог насељавања, што јасно показују овдашњи словенски топоними, којих има у великом броју, чак и у пределима данашње северне Албаније. О уласку Косова и Метохије у састав самосталне Српске државе у 12. веку јасно сведочи Немањино Житије које је написао Свети Сава, у којем се међу Немањиним тековинама „од грчке земље“ набрајају најпре метохијски и затим косовски крајеви.

Српска Црква на Косову и Метохији

Од укупно 10 Епископија аутокефална Српска Црква, коју је организовао Св. Сава Српски (1219-1221. г), три су се налазиле на простору Косова и Метохије, што значи да су у то време ове области биле густо насељене српским православним живљем. Већ 1253. године седиште Српске Цркве (која од Архиепископије 1346. г. постаје Патријаршија) бива пренесено у Велику Цркву Христа Спаса у Пећи.

Падом српске средњовековне државе под турску власт (1455) губи се и државна и црквена самосталност. Међутим, сто година после тога долази опет до обнове Српске Пећске Патријаршије, 1557. године, када су многе цркве и манастири обновљени и саграђени.

Велике поседе широм Метохије, а добрим делом и Косова српски средњовековни владари и племићи даровали су великим манастирима-задужбинама: Хиландару, Студеници, Бањској, Грачаници, Богородици Љевишкој, Дечанима, Светим Арханђелима, о чему речито говоре сачуване до данас српске владарске повеље. У овим владарским повељама, издатим за овдашње Манастире, имена људи, баш као и имена места, показују да је земљорадничко становништво у Метохији и на Косову било у целини српско. У повељама се тек од 14. века спомињу и Власи и Арбанаси, мада у врло малом броју. Из тога, као и из других података јасно произилази да у средњовековној Србији није постојао никакав сукоб између Срба и Албанаца, него ће ти проблеми настати тек од краја 17. века због појачане исламизације досељеног албанског становништва.

Битка на Косову Пољу 1389.г. и даља историја Српског Косова

Посебан догађај који је обележио српско присуство на Косову и Метохији била је Битка на Косову пољу, на Видовдан 15. јуна 1389. Она је била и остала у народној свести свих Срба централни догађај читаве српске историје. Око Косовског боја настале су најбоље српске родољубиве и слободарске традиције и најлепше народне епске песме, у којима се, као што је познато, народни песник не задржава толико на српским победама, колико опевава српско старадње „за Крст часни и Слободу златну“. По речима Владимира Ћоровића: „Не пева о свом поразу онај који има уверење да је тај пораз коначан. Својим се поразом бави онај који верује да га може окајати и коме је он, ма колико иначе болан, ипак по уложеном часном и високом напору у исти мах и утеха и потстрек“.

Појава Албанаца у Метохији и на Косову и долазак Турака

Када су Турци заузели Косово и Метохију (1455. г. падом Новог Брда) и суседне крајеве, пописали су на њима затечено становништво које је скоро искључиво било српско, са свега 2-3% Арбанаса западно од Ђаковице. Њихови и даљи пописи, чести у 16. веку, показују да се ту етнички, па и верски односи нису брзо мењали.

Хришћанско становништво, углавном српско, било је у неупоредивој бројчаној предности, чак и у градовима. У 17. веку наступа период исламизације Арбанаса, најпре у Средњој Албанији (преко 50%), а онда и шире, и од тада почињу проблеми за Српски хришћански народ у Метохији и на Косову, иако се ни у 17. веку демографски односи ту нису знатно променили.

Српски је живаљ, и поред ратова, епидемија, повећаног насиља и пљачкања, у свеукупном броју на Косову и Метохији изгубио само неколико процената. Одсудни поремећај настао је са Великом сеобом 1690. године и потом силаском Арбанаса у већем броју на просторе Метохије и Косова и, такође, делимичном исламизацијом и потом (првих деценија 18. века) албанизацијом Српске косовскометохијске обесправљене раје.

Када је Турска империја почела да слаби, тада је све више појачавана насилна исламизација, а Арбанаси су, нажалост, постали у том процесу главна отоманска ударна песница и крвави бич по хришћанској православној раји Косова и Метохије и ширег Балкана.

Велика Сеоба 1690. године и даље сеобе Срба

Велика Сеоба Србаља 1690. г. довела је до двоструке трагедије косовскометохијских Срба, јер их је сеоба с једне стране тамо проредила, а с друге стране остатак, који је тамо био још увек већински, даље је злостављан и затиран и од Турака и од придошлих Арбанаса. Наиме, после сламања хришћанске, аустријско-српске војске код Качаника, почетком 1690. г, где су уз Турке, а против Срба и Аустрије учествовали у већем броју и Татари и Арбанаси, дошао је њихов осветнички упад у земље Старе Србије, са највише рушилачког дивљања на Косову. Простор Косова и Метохије тада је напустило 37.000 српских породица (тј. око 185.000–200.000 душа). Треба признати да су ти досељени на север Срби знатно појачали дотадашњи српски живаљ преко Саве и Дунава и пренели тамо живе и незаборавне Косовско-метохијске традиције.

Па и после ове Велике сеобе, и поред свих истребљења и сеоба, српско становништво на Косову и Метохији и на читавом простору Старе Србије остало је још увек у великој већини. Све до средине 18. века Косово и Метохија су још увек хомогене већински српске средине. Али, већ у првим деценијама 18. века Арбанаси масовно силазе са својих планина у питоме крајеве Метохије и Косова и, образујући познате по злочинима чете, или се пријављујући добровољно као јаничари, чиме су стицали посебне привилегије од Турака, тако су онда пљачкали и пленили српска села, цркве и манастире, а потом се ту и насељавали.

Неки од тих Арбанаса долазили су и као римокатолици, па су се тек на Косову и Метохији исламизирали. Тако се и данас зна кад су која села или читави крајеви Косова и Метохије запоседнути од Арбанаса и затечено српско хришћанско становништво присилно исламизирано, а онда и албанизовано. Друга такође бројна сеоба Срба са Косова и Метохије била је 1737. године, у време Патријарха Арсенија IV Јовановића-Шакабенте, после другог великог Аустријско-турског рата.

Страдање Срба на Косову и Метохији наставило се током 18. и 19. века, све до ослобођења Косова 1912. године. Бројни су примери зулума који су начињени над српским становништвом, посебно у другој половини 19. века. Српски народ је живео под тешким јармом Турака и Арбанаса, о чему сведоче бројни записи, међу којима је и познати „Плач Старе Србије“, Дечанског игумана Серафима Ристића, и записи грачаничког учитеља Јанићија Поповића. Страдање Срба на Косову и Метохији било је нарочито повећано после Берлинског Конгреса (1875)

Косово и Метохија од ослобођења 1912. до краја Другог светског рата

Са ослобођењем Косова и Метохије 1912-13. године, није било никаквог прогона албанског живља са тих простора, нити је било српске освете над њима. Тада је од великих сила створена држава Албанија, у коју, наравно, нису ушли Косово и Метохија, пошто су европске државе признале Косово и Метохију као историјску Српску област.

Страдање српског живља Косова и Метохије током Првог светског рата и аустријско-албанске окупације било је такође велико, још током повлачења српске војске преко Албаније и даље током читаве окупације; нарочито при угушивању српског Топличког устанка 1917. године, када су се Албанци активно борили на страни Немаца, Аустријанаца и Бугара. У току окупације 1915-18. г. на Косову и Метохији зверски су убијена 22 српска свештеника.

По ослобођењу 1918. године и стварању Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, а потом Краљевине Југославије, српски живаљ Косова и Метохије, проређен током претходног рата и окупације, појачан је делимичном колонизацијом.

Међутим, она није систематски спроведена, нити је о становништву Косова вођена права државна брига, што је дало повода и могућности комунистичкој пропаганди, диригованој од Коминтерне, да тих међуратних година на Косову и Метохији води антисрпску и антиправославну пропаганду, коју су Албанци итекако помагали и користили. Због тога је у међуратном периоду дошло до неколико мањих „побуна“ албанских качака, од којих Српски живаљ није имао мира ни спокојства. После слома Југославије и нацифашистичке окупације у априлу 1941. дошло је до распарчавања српских земаља. Косово и Метохију поделили су међусобно Немци, Италијани и Албанци, који су током окупације имали своју оружану војску звану балисти, која је извршила велике злочине над Србима, српским светињама, свештенством, монаштвом и народом. Нацисти су формирали Велику Албанију у чији је састав ушао и простор Косова и Метохије.

У току окупације за време Другог светског рата на Косову и Метохији побијено је око 15.000, а протерано око 100.000 Срба. Порушен је и спаљен велики број српских села и цркава, нарочито у Метохији. Балисти су такође убили 24 свештеника Српске Православне Цркве, а епископа Серафима рашко-призренског интернирали у Албанију, где је умро у заточењу.