Српски меморијал, 10. 11. 2023, Предраг Р. Драгић Кијук: Конвертитско успење и суноврат – Огледи из омилитике

Ако су Хрвати школски пример политичког конвертитства, други пример форсирања секундарне, као једине, биографије посебно уочавамо у пројекту „Случај Сребреница“. Стереотип: муслимани – жртве, Срби – џелати, глобалисти су доследно градирали, не допуштајући објективније сагледавање процеса одумирања Југославије и изазвану трагедију сукобљених страна. Унапред исписан сценарио није допуштао да се било шта мења ни у детаљима, чињенице супротног значења су прикриване измишљеним, новим злочинима Срба док су почеци ратне драме затрпавани последичном осветом као одговором на српску суровост. Штавише, стрпљива српска вера у политички разум, самоодбрана или инцидентна одмазда преузети су (присвојени) за изграђивање слике о угњетеним муслиманима пред српском агресијом. Тако је изокренута слика стварности, захваљујући пропаганди и медијима, прерастала у произведену реалност. Тек, загушени политички простор није допуштао да се било ко пита о разлозима потхрањивања и форсирања политичког зла уместо наметања политичког решења.

Дабоме, не искључујемо ни патогене промене унутар југословенског друштва које је губило компас од 1980, улажући у развлашћивање Брозовог тоталитаризма једино мржњу према „унутрашњем непријатељу“. Без да су то и хтели, актери југословенске драме су градили своју „нову“ политику управо уз идеолошку матрицу коју су рушили. Крилатица „и после Тита Тито“ – у ствари се односила на прецизан опис новог, непријатељског погледа на другог, другу републику, то јест други народ. Читаву деценију евроамеричка елита је баш ту патогену политику (према другом, новом/старом унутрашњем непријатељу) неговала и усмеравала – знајући да се она унутар дисбалансиране заједнице не може решити сама од себе.

 

Америчка пропаганда ковертитског синдрома

Процес надгледаног распада комунистичке Југославије имао је за главне јунаке политичке конвертите (од Словеније до Македоније), шовинисте и ксенофобичне вође интелектуално ометене у политичком развоју (католичка Хрватска, муслимански део Босне) и терористе израсле на тековинама расистичке идеологије (Шиптари). Незрелост таквих вођа основни је покретач крвавог обрачуна међу етничким заједницама у бившој Југославији – у којој су једино Срби, верујући да је могуће спасити југословенску заједницу, водили одбрамбени рат. Прецизније, да није било заробљеника сопственим биографијама – евроамерички трик са наметнутим ратом не би успео. И више од тога: да евроамеричка цивилизација није запала у изопачену политичкоидеолошку транзицију – југословенска комунистичка заједница би се расформирала по историјским и правно утемељеним принципима.

Док се одвијала застрашујућа ксенофобија (1. марта 1992. муслимани су на сарајевској Башчаршији извршили мучки препад на српске сватове, убили младожењиног оца Николу Гардовића и ранили православног свештеника Раденка Миковића), а геноцидни полом над Србима јасно предочавао – врхушка новог поретка света држала се начела: антикомунистички политички диктат је стварно збивање, па реални злочини нису калкулисани као претеће стање.

Обелодањени џихад, плаћене убице, европски фашисти, импорт муџахедина и оружја – међународно злочиначко удружење је регистровало као пут до демократије. (На исти начин је Запад реаговао и када су, 15. новембра 1994, Бакир Изетбеговић и Али Фалахиан, у Техерану, потписали споразум да иранска обавештајна служба „Вевак“ и либански „Хезболах“ организују обавештајну службу и тајну полицију БиХ). Светски лидери су се утркивали у диктираној заштити наводно угрожених босанских муслимана, потпуно негирајући чињеницу да се у Босни и Херцеговини распламсава свети муслимански рат.

Због катастрофалне политике према муслиманском свету, САД су у улози заштитника муслиманске заједнице у Босни и Херцеговини у ствари изграђивале другачију слику о својој лихварској политици и ниподаштавању муслиманске цивилизације. Клинтон, из тих разлога, крши ембарго (1993/1994) и допрема оружје снагама Алије Изетбеговића. Убеђен у могуће контролисање ратног хаоса, овај аматерски саксофониста који се нашао у улози председника најбоље наоружане силе у свету (конвенционалним наоружањем) директно подржава рађање џихада у Европи.

Да је рат у Босни и Херцеговини био и верски рат то показује фанатизам у геноцидном обрачуну муслимана и са православним српским цивилима (села Бљечева и Гниона, на празник Ђурђевдан 6. маја 1992, Пофалићи 16. маја 1992, Ратковићи 21. јуна 1992, Брежани 30. јуна 1992, Каменица Доња и Горња 6. новембра 1992, Кравица на празник Христовог рођења 7. јануара 1993. Скелани 16. јануара 1993, итд) и са српском војском. Свирепост џихадских ратника се подразумевала (не само претпостављала) јер су они, кад убијају немуслимане, ослобођени греха, нашто упућује и Куран (8, 17): „Ви њих нисте убијали него Алах“. Америчка влада и америчке аналитичке службе су то знале и зато јесу директни саучесници у свим муслиманским злочинима над православним Србима, али и у девастирању православних светиња. Још тачније: да је верску ратну политику водио искусни милитаристички центар, а не обесна руља карактерише стратешки селективизам: православне светиње углавном нису рушене у градовима док су у селима сравњиване са земљом – што су контролисани медији зналачки искористили у манипулаторске сврхе.

Негована, форсирана и мародерска србофобија искључива је карактеристика свих сукоба укалкулисаних у програмирано рушење Друге, Брозове, Југославије. Зато су Срби сатанизовани и само на њих свој инквизиторски маљ спуштао је „демократски“ свет. Тог жига и гажења свих правних регулатива – атлантска глобалистичка секта се никада не може ослободити. Са тим жигом ова квазихришћанска заједница искорачила је и у XXI век.

Питање: зашто лов на Србе траје и после рата 1991–95. и зашто се и по чијим одлукама Срби-повратници убијају у „демократској“ Хрватској и зашто се на Косову и Метохији (посебно после НАТО-вог бомбардовања 1999) руше православни храмови а Срби убијају – налази свој одговор у давнашњем запажању Томаса Хобса. И уистину, Хрвати католици, Бошњаци муслимани и „цивилизовани“ Шиптари, углавном муслимани (од којих је међународна заједница Србе, у гетима, одвојила логорском жицом) никога не могу толико да мрзе „као оне којима су учинили какво зло“.

Муслимани су прво из политичких разлога подржавали амерички сценарио о себи као жртви некаквог фарсичног пројекта „Велике Србије“, затим су се уживели у такав сценарио, јер им је то обезбеђивало историјску победу над делом балканских хришћана – а онда су у такав сценарио потпуно поверовали. За Американце био је то још један успешан политички клон, за босанске муслимане, пак потпуно препуштање лажној биографији.

Последице оваквог експеримента су несагледиве, а по монструозности (јер се примењују у свакој погодној ситуацији – пример српских Шиптара) равне нацистичком еугенском програму. У кључу такве рецидивне идеологије треба разумети и податак да је амерички председник Клинтон 22. јануара 1993. одобрио Владин фонд за експериментисање ткивом абортираног фетуса. Буш је, из маркетиншких побуда, суспендовао даље издржавање Фонда (средином 2006), иако то ништа није променило у идеолошком програму: антихуманизму. Администрација Буша Млађег (садашњи амерички председник Џорџ Буш) неће то потврдити једино својим залагањем за успостављање новоговора (природни ресурси/људски ресурси) колико идеолошком праксом – антихуманизмом, апсолутно примењеним у Ираку.

Према томе, муслимани не могу да граде сигурну будућност на продуженој сатанизацији Срба. Нису само они страдалници у рату 1991–95, како то пише у њиховој (америчкој) колективној биографији. Американци то не морају да знају, јер их се то и не тиче (они се повинују сопственом „националном интересу“ у „Босни“, на Косову и Метохији, Авганистану, Ираку, и томе слично – а не људском страдању), али босански муслимани не би смели да не памте истину. Можда највише стога што је истина лековита, иако не и мање болна.

 

Амерички експеримент с истином и идентитетом

Сулејман Тихић, председник председништва БиХ, није пропустио ниједну прилику, током 2006, да на успостављеном таласу сатанизације Србе оптужи за агресију на „Босну“. Како су то Срби једини кривци у рату на територији Босне и Херцеговине (1992-1995) у коме су учествовала и друга два народа (муслимани „Бошњаци“ и католици Хрвати) и како су они извршили агресију на територију где вековима живе (и то, према званичној историографији, осам векова пре муслимана) – Тихић се не пита.

Ако српска популација представља другу по броју становника у БиХ (распоређени тако да су на 64% територије већинско становништво) онда се развлашћивање Републике Српске не може другачије тумачити до србофобијом. Вашингтонско-сарајевски идеолошки маљ на сваки начин тежи да Србима одузме политички субјективитет („гарантован“ Дејтонским споразумом) и претвори их у етничку заједницу у склопу унитарне муслиманске „Босне“. Томе доприноси и залагање Парламентарне скупштине Европе (јун 2006) која предлаже увођење једног службеног језика у БиХ, односно „босанског“. То је пут да се садашња „три“ језика (српски, „хрватски“ и „босански“) сведу на један – иако за науку нема дилеме да постојећи „хрватски“ или „босански“ језик (као и „црногорски“) јесу само варијанте српског језика. Дакле, нормирани српски језик, којим се више од век и по служе католици у Хрватској и Босни, а муслимани (којима је то, иначе, матерњи језик) у Рашкој, Босни и Херцеговини од када постоје, не може бити – јер тога нигде у свету није било – преименован у неки други језик, иако је то атлантска филолошка школа наумила.

Несумњиво, геостратегијски разлози и повампирени словенофоби и православофоби се не устручавају да сваки сегмент друштвеног живота Срба доведу у питање. То је и разлог што се занемарују све чињенице (као и приликом антисрпског фронта који је уништио Републику Српску Крајину): историјат ратних сукоба, територије, национални хералдички симболи, катастарска својина, језик и права српског конститутивног народа. Иако је страдални и мудри Солжењицин (говорећи на француској телевизији септембра 1993) тачно запазио да су комунисти постављали границе „које нису биле ни историјске, ни етничке“ (и то илустровао примерима Југославије и Русије) – Вашингтон упорно „Босну“ третира као муслиманску Босну.

Докле иде жеља за анихилацијом Срба сведочи и чињеница да су америчка и европска заједница прихватиле комунистичке, републичке границе као границе држава то јест народа. Заговарајући то као принцип такозвана међународна заједница не допушта да се мењају границе бивших југословенских република, сем у случају Републике Србије којој то право ускраћује. Напросто, Срби нису укључени у калкулативну политику, па се њима, уз будућност, одузимају и прошлост и садашњост.

Протекторима и окупаторима апсолутно ништа не значи конститутивни статус Срба у Хрватској, у свим правним актима до Туђмана, или бројност српске популације у БиХ од близу 35% (по попису из 1991. у БиХ је живело: 1.369.883 Срба, 755.883 Хрвата и 1.905.274 муслимана). Једноставно, атлантократија има сопствену правну, демографску, својинску или „историјску“ реалност. Последично, да би се српска истина у Босни и Херцеговини потпуно замрачила, муслимани су (којима је Тито даровао национално својство – алхемичарским путем претварајући верску припадност у народност – а Клинтон назив писма и језика) у стању перманентне задате офанзиве. Тако се једино и може тумачити иницијатива бошњачког члана Председништва БиХ, Сулејмана Тихића, за измену симбола Републике Српске. Иако је чак и мистериозна Венецијанска комисија дала потврду да су Устав и закони Републике Српске у складу са Уставом БиХ – Уставни суд БиХ (против чијег председника се води кривични поступак, а међу члановима већа су и троје страних судија) утврдио је крајем марта 2006. да застава, грб и химна РС нису у складу са Уставом БиХ и да се морају ускладити према том истом Уставу.

Фаворизовање медијски створене слике о страдалничком и мученичком муслиманском ентитету у „Босни“ најбоља је потврда политичке кампање. За хуманисте и објективне аналитичаре био је то већ знак повећане подозривости. Сатанизовање само једног народа (српског) у грађанско-верском рату разлог је више да се преиспита политичка кампања, којом амерички инструктори мисле да могу да ставе тачку на свој пројекат унитарне БиХ а Србе и истину жртвују у интересу вишег циља.

На жалост пројектаната новог поретка, животну збиљу је могуће контролисати на филму, али не и у стварној реалности. Мртви Срби из Босне и Херцеговине, ритуална убиства (у селима: Поточани, Каменица, Јелачићи, и другим) и геноцидна затирања читавих села (Рашчани, Јабука, Буквик, Скелани, Томина и друга) и породица (Стојановићи из Горажда, Тешановићи и Васићи из Ледића, Новаковићи из Брезе и други бројни мученици) не могу да помогну виртуелној истини, нити разумеју језик виших интереса. Мртви Срби се, такође, не уклапају ни у слику пропаганде „одбрамбеног рата“ Хрвата – макар међународни представници упорно прећуткују злочине хрватских паравојних и регуларних снага, који су извршени на територији Босне и Херцеговине (Сијековац, Купрес, Костреш) док је она била у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Најзад, мртви Срби не могу да ослободе америчко-европске међународне снаге (НАТО) за злочине извршене уз помоћ њихове логистике или уз заједничку акцију са несрбима (села: Лозна, Шипово, Бравнице, Петровац, Подови, Козарска Дубица, Возућа и друга).

Стављање ембарга на истину о пакленом ужасу Срба више сведочи о договору између чланова злочиначког удружења то јест вашингтонских вођа и њихових европских епигона неголи о моћи сатирања истине. То илуструју и докази које атлантска политичка секта не може да контролише, какав је и пример бестијалности који се никада у српској војсци није могао догодити. Сведочанство припада четрнаестогодишњој девојчици Зекири Муласмајић (из Новог Шехера, код Маглаја), која у свом дневнику описује како су се млади Изетбеговићеви муслимани у њеном селу играли српском главом уместо лоптом.

Па ипак, прећутана истина не служи једино стављању акције америчке конквисте у други план и правдању њене војне демократије већ, у истој мери, прекрајању историје и стварању аутохтоне колективне биографије босанских муслимана. Као што су Шиптаре претворили у староседеоце на Косову и Метохији, односно потомке Илира (!?), тако амерички политичари муслимане у „Босни“ ослобађају српског порекла и комплекса прелажења из једне вере у другу, утврђујући њихову аутохтоност. Том импровизованом плану служи и доведени реис ул улема Мустафа Церић, поглавар Исламске заједнице Босне и Херцеговине, када нуди нова оригинална решења. Када он каже да његови сународници јесу Бошњаци (не одређујући шта тај појам за њега тачно означава) он је тек на пола пута произведене истине да су његови верници аутохтона популација у „Босни“. Зато се он залаже за историчнију верзију, посебно драгу америчким савезницима, па предлаже да се сви пишу као припадници турског народа (да „сви будемо Турци“).

Недорасли глобалистички политичари и дилетантски глобалистички историчари су убеђени да оваквим триком успешно затамњују истину, а тиме и појачавају своју тезу како је један аутохтон, староседелачки народ пострадао од „српске агресије“. Ово, додуше, није оригинална идеја новог колонијалног владара БиХ, као што ово није ни прва анексија земаљског шара на коме историчари од раног средњег века налазе Србе, а европски картографи бележе и други назив те земље: „Војводство Св. Саве“. Додамо ли к томе још и чињеницу да је федерација Босне и Херцеговине преузела грб српске династије Котроманића (цвет љиљан) за свој муслимански симбол – више је него очигледно да амерички експеримент са истином постаје и експеримент са идентитетом босанских муслимана. Овај холивудски сценарио инфантилократа био би комичан да није допринео ратној трагедији у Босни и Херцеговини, коју су испровоцирали Американци организујући увоз муџахедина, те снабдевајући муслимане логистиком и оружјем.

Глобалистичка идеологија, на тај начин, нема изгледа да изађе као победник у сукобу са историјом и чињеницама. Управо зато нема потребе подучавати идеолошке аутсајдере, већ и стога што су амерички политичари пропустили све прилике у свом кажњивом незнању и охолости – треба их, као њима сличне, оставити да се сучељавају са пропустима и муче над некорумпираношћу чињеница. Према томе, могу муслимани из „Босне“ за своје порекло тврдити да потиче и са звезде Титијус, али не могу изменити историјско време у коме су преверили, нити свој језик називати турским или арапским док их не буду користили у писању и свакодневном говору, одричући се досадашњег српског језика. Проблем, међутим, и у овом европском и америчком опиту се састоји у парадоксу: знањем турског или арапског ни појединац нити народ не задобијају ново порекло. Утолико би много једноставније било да се за званичан језик босанске федерације уведе „амерички“ – пошто би то одговарало филолошкој „истини“ попут свих произведених истина о Босни и Херцеговини.