Српски меморијал, 31. 1. 2023, Владимир Умељић: КРАЈИНА У ДУШИ – О једној књизи

„Крајина у души“ је поетична и надасве елегична књига потомака жртава и већ тиме, чак и без разних „Бљесака“ и „Олуја“, и лично жртава. Писали су је људи дијаспоре Бранко Миљевић и Николај Мишчевић, а бити део ње значи бити у егзилу а без азила. Преведено на српски, бити прогнаник, који нигде и никада не бива примљен и никада не стиже до циља.

Јер циљ је остао иза њега.

Књижевна категорија „историјски роман“ је позната, оваква остварења међутим заслужују увођење једне нове, наиме – „историјска елегија“. Јер приповедање и најсуровије историје на овај начин је живљење сете без очајања, памћење беспомоћне изложености злу без резигнације, слављење живота без обзира на његову крхкост и неретку варљивост.

То је увек поновно рађање гореће птице и њено уздизање из сопственог пепела.

Међутим и као прво – поетично и елегично? Од када то сури вук пева као славуј или сојка птица? Зар нису они потомци оних Крајишника, који су били штит и мач Хабзбуршке монархије наспрам моћних надирућих Османлија? Који су спавали са само једним затвореним оком, са руком на јатагану, дан и ноћ спремни да следе покличу: „Напред! У име Бога!“?

Бранили су и одбранили Беч и Будимпешту, мада и своје отуђене хрватске сроднике иза својих редова. Како данашња историографија потврђује:

„Срби, који данас живе у Хрватској, потомци су слободних хришћанских сељака-ратника (…) који су се већ у XVI веку населили у граничном подручју према Османској царевини, на „Војној граници“ или „Крајини“. Они су раније били директно подређени Министарству рата у Бечу и обавезни на стално служење у граничарским трупама, стога ослобођени свих намета, били су дакле слободни.

Хрватски сељаци, који су живели у њиховој залеђини, били су напротив зависни од својих мађарских господара и њима се управљало из Будимпеште а не из Беча. Слободни српски сељаци-ратници су увек помало с висине гледали на своју неслободну хрватску браћу (…)“

Данашњи Хрвати, додуше, врло радо посежу за ловоровим венцима српских Крајишника из тог времена, но узалуд, јер историја је неподмитљива учитељица живота а не самопослуга, где свако може да купује (или краде).

Тако она сведочи:

„Када су Турци заузели Доњу Славонију, аустријска (штајерска) властела под својим заповедником Хансом Унгнадом се 1540. уверила да се при одбрани границе од Турака „не може ослонити на домаће словинске и хрватске кметове, требало би и њих неко да брани, јер они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове“.

Зато је Унгнад предложио „да се место њих набаве ваљане плаћеничке чете Немаца и особито Срба, који већ од пре десетак година у знатном броју у Сењском приморју, Жумберку и Крањској врло успешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији, прво између Копривнице, Крижеваца и Иванића (…)“

То су били почеци крајишког система одбране аустријских и мађарских граница од Турака.

И у Доњој Славонији је већ у другој половини XVI века ратовало хиљаде Срба за Аустрију и надвојвода Карло је јуна 1576. сматрао за потребно да упозори Земаљску штајерску управу, да у међувремену већина војвода на Словинској крајини „нису хришћани (= римокатолици, прим. аутора) већ (српски) ускоци“ („nit Christen, sondern Usskokhen“)“.

Узалуд им је и позивање на тврдњу, да је 1519. папа само Хрватима доделио почасни назив „предзиђа кршћанства“ („antemurale christianitatis“), како кажу. То са папом јесте тачно, али и са римокатоличко-црквене стране је остало врло јасно забележено:

„Индикативно је писмо, које је један језуита упутио свом старешини у Риму 1653, наиме, да су „српски војници, који су као слободни сељаци укључени у крајишки систем одбране у Хрватској и Славонији, фактички први хришћански бедем према Турцима („аet iam nobis contra Turcas serviunt facti antemurale christianitatis“).

Хрватска историографија, међутим, сасвим другачије интерпретира тј. (фигуративно речено) савија и пресавија историјске податке као коре за питу, све док из тога не настане једна чудна пита-гужвара, на срећу превасходно за домаћу употребу, јер тешко да би она могла да стигне и буде добродошла на међународној научној трпези. Неколико примера:

„Stogodišnji hrvatsko-turski rat (1493.-1593.)

U drugoj polovici 15. stoljeća nastavljaju se stalni napadaji Osmanlija iz okupirane Bosne prema Hrvatskoj. Njih, zapravo, vode pretežito domaći, islamizirani begovi od kojih su mnogi donedavno bili katolicima.

Bio je to stalni mali rat na granici koga vode Turska i Hrvatska
(…)

I dok su Osmanlije od 1453. do 1482. osvojili Carigrad, srušili Bizantsko Carstvo i pokorili brojne kraljevine, Hrvati su u stotinu godina izgubili pedesetak kilometara u dubini svoga prostora. Sačuvali su uski pojas svoje države koji su sami nazvali „ostatcima ostataka“ nekoć slavnog hrvatskog kraljevstva (…)
U tim protuturskim ratovima svu težinu borbe nosili su hrvatski plemići i velikaši, poglavito Zrinski, Frankopani, Erdődyji i drugi. Oni su svojom upornošću i junaštvom često iznenađivali i tursku i austrijsku stranu i postizali zapažene pobjede koje su davale snagu za nove borbe.
(…)

Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu у 16. vjеку, upravu i financiranje preuzeli su izravno Habsburgovci, a njihovi generali su upravljali njima iz Graza, a kasnije iz Beča (…) Budući je vojničko-krajiška uprava ta područja izuzela, točnije otela iz vlasti hrvatskog Sabora i bana, ona je od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća tu naselila Vlahe kojima je morala dati neke privilegije, npr. 1630. tzv. Vlaški zakon za Varaždinsku krajinu.

Vlasi, koji su bili nomadi, pravoslavne vjere, često su se bunili, a austrijska ih je uprava koristila i za pritisak na Hrvate koji su nastojali sačuvati svoja staleška prava. Budući pokušaji s prelaskom Vlaha na grkokatoličku vjeru nisu uspjeli (unija), te da se oni nisu uklopili u hrvatsko društvo, ostali su strano tijelo na području hrvatske države (…)“

За чуђење је, дакле, да Хрвати и поред своје несумњиво распрострањене писмености, оне горње, проверене и проверљиве историјске податке не успевају да ишчитају. Да ли је могуће да се европска и светска историографија варају, јер познају и проучавају само један „Стогодишњи рат“, онај између Француске и Енглеске, а занемарују овај између Хрватске и Османског царства, којим су Зрињски, Франкопани и Ердеди (иначе мађарски племић) заправо спасили и вечно задужили Европу?

И при томе су Хрвати, за које су њихови тадашњи господари, аустријска властела, прилично немилосрдно утврдили да се „не може ослонити на домаће словинске и хрватске кметове, требало би и њих неко да брани, јер они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове.“, како ови њихови потомци кажу, „изгубили од Турака само педесетак километара своје територије“ а истовремено читаве краљевине, као и Цариград и читаво Византијско царство су пали у руке малоазијских освајача (?!).

Како је у том контексту уопште могуће, да ли је случајост да у старом „Ерлангенском рукопису“, који је открио и под тим именом објавио врло значајни немачки слависта Герхард Геземан 1925, изворне народне песме опевају српске харамбаше а не хрватске племиће?

Један пример (Трећа песма Ерлангенског рукописа, у којој пан Сутарски каже Jовану Сандићу и Вуку Мандушићу):

,Два ускока, две арамбаше,
поробисте четири Краине,
поробисте Лику до Рибника,
и Крбаву под гором Капелом,
Каилчију и краj мора сињег,
Казаницу и Лазаковицу,
од свакуда робље доведосте…“ (Стих: 14)

Хрвати се не помињу ни у Крајишком статуту од 5. августа 1654. године „који су довели Морлаци и староседеоци, сердари и харамбаше који су се скупили „на Груси“ на млетачкој страни „У име Бога г. 1654 месеца аугуста. нека се знаде када се скупи Краина на Груси и учини лигу“. „Ово писа сва Краина с лиценцом господском“; „Ово учини сва Краина гори, а и доња до Пакоштана“.

Осим садржине, важна је и језичка компонента – један битни индикатор је чињеница да ови историјски извори нису писани на кајкавском, који је тада једини словио као хрватски језик и то ће остати тако све до Гајеве реформе језика и преузимања штокавштине половином 19. века.

Али упркос томе инсистира се да је Аустрија у ту „Hrvatsko-slavonsku Vojnu krajinu (…) od kraja 16. i tijekom 17. stoljeća naselila Vlahe (…) koji su bili nomadi, pravoslavne vjere (…)“. Никако, значи, ни поменути српско име, тако да би ето и Вук Мандушић требало да је био Влах.