Српско наслеђе, број 13, јануар 1999, Др Животије Ђорђевић: Подсећање на страдања у јасеновачком губилишту 1941 – 1945.

Један од преживелих логораша Јосип Ерлих сведочио је о Јасеновцу у Центру за истраживање холокауста при америчком колеџу Кингсбороу. Грозоте о каквима свет није никада чуо

Протекло је више од годину дана од када је, на званичном месту, по први пут у иностранству расправљано о логору Јасеновац као концентрационом логору. Од 29. до 31. октобра 1997. одржана је Прва међународна конференција о Јасеновцу у Центру за истраживање холокауста при Кингсбороу колеyу. Главни координатор ове Конференције о Јасеновцу био је проф. др Бари Литачи, професор европске историје на том колеџу, а домаћин конференције професор др Бернард Клајн, шеф одељења за историју истог колеџа, познати стручњак за јеврејски холокауст.

Београдска влада је послала филм којим је приказан материјал из Музеја геноцида у Београду, али није била у стању да плати путне трошкове десеторици бивших логораша из Јасеновца, који су се на Конференцији појавили као сведоци.

Да подсетимо, за отварање Музеја холокауста у Њујорку, које је обављено ранијих година у чијим просторијама је и ова Конференција одржана, Србија и Југославија нису биле позване, али је Музеј отворен и у присуству Фрање Туђмана, који је за тај свечани чин добио уредну позивницу.

 

СВЕДОЧЕЊЕ РУЖЕ РУПЧИЋ

Једна од сведокиња, Ружа Рупчић, заточеница, иначе Хрватица, о страхотама женског дела логора у Кули, изјавила је следеће:“… Док сам била у логору, а нарочито од месеца свибња 1942. па до конца године, довађали су усташе читаве транспорте жена и дјеце. Дјецу су одмах од матера одијелили а матере послали на рад у Немачку или у колико нису биле способне за рад, убили и мајку и дијете. Дјеца су била у доби од 2 мјесеца и млађа, па до 10-12 година. Исхрана и поступак с дјецом у логору био је страшан, и то тако да дојенчад уопште нису добијала храну, него су од глади умирала, а остали су добијали пресну пуру, од чега су добијали пролив тако да су им испадала црева. Дјеца су спавала на поду, готово потпуно гола, тако да су у великом броју умирала, 30-40 дјеце дневно.

У мјесецу српњу 1942. издвојили су усташе око 2000 дјеце, наводно неспособних за живот, те их набацали као цепанице у једну собу и погушили цијаном. Здравију дјецу, која су била отпорнија, одвојили су, и дјеца су даље животарила и умирала, како је прије споменуто. Остатак дјеце коначно су ставили у један транспорт и послали у Јаску. Кад су дјеца умирала, бацали су љешине дјеце на двориште на једну хрпу, одакле су их гробари однели на гробље. Но, догодило се, да су поједине љешине остајале и по неколико дана на дворишту“.(Извод из књиге Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији, Београд 1952. – издање СЈОЈ).

 

Отуђили српске књиге

Загребачки новинар Жељко Крушељ у „Обзору“ пише 8. новембра 1997. и, у вези са Конференцијом, оцењује да је било „незгодно што су се србијански продавци магле повезали с одређеним жидовским круговима у Сједињеним Државама, који се, дакако, и надаље противе нормализацији хрватско-израелских односа“. Крушељ констатује да „на службено отварање јасеновачке изложбе нитко од хрватских представника из протеста није отишао“, а већ на самом почетку Крушељ је пожурио да саопшти да је председавајући скупа био др Берн Клајн „који је претходних година запамћен по неким антихрватским испадима“, кога иначе представља и као „одвише лукавог“. И Клајновог помоћника, проф. Бери Литачија Крушељ је представио као „ватреног припадника српског лобија“, зато што је чланове хрватске делегације Кришту и Јареба упозорио да је примећено „да су са стола у предворју отуђили неке српске књиге и публикације“, а онда је нагласио „да је у српском стожеру настала паника кад су схватили да су те публикације завршиле у аутомобилу хрватског конзула“

 

.Један од сведока на овој међународној конференцији био је и Јосип Ерлих, који је о себи дао неколико основних података, а онда изложио своје сведочење о логорима у Старој Градишки и Јасеновцу.

Најстарији део концентрационог логора је „Кула“ опкољена зидом на коме су биле извиднице (стражаре) на којима су усташе даноноћно стражарили и „чували“ логораше.

Кула се налазила с леве (славонске стране) поред Саве. Саграђена је, како се претпоставља, још за време Марије Терезије с намером да заштити овај крај, и заустави надирање Турака према Аустрији. Значи била је утврђење за заштиту од Турака.

У „Кули“ су били стационирани граничари, већином српског порекла, који су присилом покрштавани с православне у римокаторличку веру, јер је у то време узето као правило да становништво треба да буде исте вере као и владари те земље.

Поред „Куле“ је касније саграђена казниона, а до ње римокатоличка црква. У казниони је саграђена болница, која је носила, за време окупације, назив „Усташка болница“, у чијим подрумима су се налазиле ћелије за заточенике, у које су логораши улазили, а мртви избацивани. Дограђена је и „К настамба“ у којој су били смештени Хрвати и муслимани, као и велике радионице – обућарска и кројачка.

 

Запломбирани вагони

Ухапшен сам крајем августа 1942. године са својим рођацима – породицом Рехницер и преосталим Јеврејима и Србима који су живели у Славонској Пожеги. Тада је похапшено и доста родољуба – противника усташког режима, свих националности. Било нас је – што мушкараца, што жена и деце – око 80.

После хапшења смештени смо у два марвена (сточна) вагона (у једном жене са децом, а у другом мушкарци). Вагони су забломбирани и сви ми смо кренули у место опредељења за које нисмо тада знали. Воз је стао у месту Окучани, ми смо истерани из вагона и прешавши 10-12 км стигли у концентрациони логор Стара Градишка.

Нисмо знали шта нас чека, уморни мушкарци, а још уморније жене које су поред својих ствари вукле и децу. Прво смо запазили кровове, а затим и целу казниону и „Кулу“. Велика капија се отворила пред нама, а затворила по нашем уласку, за већину, заувек. Овде се улазило на велика, а излазило на мала врата – гробље и друга места где су вршене велике масовне ликвидације.

По уласку у логор одмах су нас сместили у „Кулу“ и то на спрату – на западну страну, а на источну страну жене и децу. Приликом претреса скоро нам је све одузето, а ја сам извукао и неколико шамара, јер су ми пронашли 1000 куна завијених у газу. Оставили су нам само нешто мало веша, а све друго, па и фотографије и документа, одузето нам је.

Тако су почели први логорски дани. У једну просторију је смештено око 40 логораша, тако да се нисмо могли ни кретати. Легли смо без ичега на патос, док нас је стражар надгледао кроз мало оканце на вратима. Владала је страшна затворска атмосфера. После извесног времена, не знам да ли исти или, највероватније, други дан донесен је казан са врућом водом у којој се налазило мало непросејаног кукурузног брашна, без соли и икакве масноће и тада су нас откључали и дозволили да чорбу приме они који су имали у чему да је приме. Били смо очајни јер то „јело“ не би ни свиње окусиле. Али, као што смо и касније сами дошли до закључка, кад је глад онда се све једе, па и најгори отпаци. Текли су дани. Сваког дана били смо све слабији, а привикавање је ишло веома тешко. С нама је дошао и један изузетно драг и млад човек др Клајн, иначе хирург из Славонске Пожеге. Саветовао нас је да сви што је могуће више мирујемо, да се никако не крећемо, чак ни минимално, колико је то уопште и било могуће, да би мање трошили енергију које смо још мало имали. Дневно су нас изводили са стражом по два и два у колони око Куле и ту смо добили мало ваздуха. На овој „шетњи“ жене више нисмо ни виђали, само смо чули плач деце.

 

 

Довели цело село

Није прошло ни неколико дана, једног јутра појавила се огромна маса света. Усташе су почеле дизати сва српска села из околине Пакраца, Славонске Пожеге. Тако су дотерали у логор све становништво места Кукуњевац (код Пакраца). Место је било дуго око 7 км. Онда се може знати колико је то мноштво људи, жена и деце било. Мушкарце су затварали у преостале празне затворске просторије, а жене са децом су остале вани под ведрим небом, а наступила је јесен и настали су хладнији дани а ноћи скоро неподношљиве, поготово ако су падале кише, а пошто је то било све поред Саве, магле су биле неподношљиве. Кукњава жена и плач деце разлегали су се непрекидно. Сваким даном све је више народа долазило, нешто из преосталих српских села из околине, а нешто још српског живља из преосталих српских села са и испод Козаре, који нису успели да се на време склоне из овог од усташа окупираног подручја.

У септембру, кад смо ми дошли у „Кулу“ затекли смо групу умоболних болесника (Срба) из Пакрачке болнице. Њих су једног дана покупили приликом дељења хране у ходнику и одвели на ликвидацију.

После извесног времена пребацили су нас у „радни логор“ и почели да нас изводе на вањски рад на економију. Било је неколико старијих који нису могли да иду. Нама је било најважније изаћи из тих зидина. Тако сам, излазећи на рад на економију, нашао и два моја блиска рођака, оца и сина Крауса и од њих пошто су они били у нешто бољем стању, добио мало хране. То је било неколико пута.

Једног дана кад смо се вратили са рада у „Кулу“ настао је прави шок, јер су све жене Јеврјеке и Српкиње са децом из нашег транспорта, као и сав онај народ дотеран из српских села за време док смо још били у Кули, одведени у непознатом правцу, да се никада више не врате. Из наше групе су одвели све оне који тог дана нису отишли на рад. Настала је мучна ситуација, јер ми је том приликом одведена и тетка са двоје мале деце (једно нешто око 3 месеца старо). Ми том приликом нисмо помишљали на оно најцрње. Тешили смо се да су пребачени у неки други логор са мало бољим условима живота. Али касније смо сазнали да су сви завршили у Јабланцу. Тако је логор, односно затвор у логору, или логор у логору „Кула“ имао опет довољно простора за нове транспорте.

Негде половином септембра 1942. године усташе су дотерали у Кулу око 50 сремских сељака, у сељачким оделима, који су ухваћени на Фрушкој гори. Затворили су их у једну просторију исте величине у којој смо и ми били. За време ручка могли смо са њима изменити и по коју реч. Ухваћени су приликом неке офанзиве непријатеља (Хрвата и Немаца) или су пак као болесни затечени у својим кућама. Они су нас мало и охрабрили. Но, јадници нису знали шта их чека. После краћег времена, били су повезани жицом и одведени на стратиште код зида усташке болнице на западном делу Казнионе. Ту су их све, на очиглед осталих логораша, побили, наредили гробарима да довезу кола (плато), натоваре и покопају, премда су неки од њих још давали знаке живота и молили да их не сахране живе.

Негде у јесен 1941. године у Јасеновац је дотерана и група Нашичана међу којима верујем да су били и четири Јеврејина из мог села (Ерлих, Флајшер, и Кон са сином који је тек завршио велику матуру).